Srbin u Njujorku

Mračne devedesete katastrofalno su uticale na sve aspekte ovdašnjeg života, pa i na srpsku džez scenu. Često smo skloni jadikovkama zbog slabašne diskografske aktivnosti domaćih muzičara, učaurenosti u tradiciju ili povlađivanja zapadnjačkim konzumentima koji tragaju za world music egzotikom. Pri svemu tome, pomalo se zanemaruje činjenica da je Srbija, kao malo koja zemlja u Evropi, doživela masovnu migraciju talentovanih muzičara. Mnogi mladi džezeri su priliku za kvalitetno obrazovanje potražili u Gracu, bostonskom Berkliju ili drugim prestižnim akademijama, a neki od njih su ostvarili i veoma zapažene karijere.

Jedan od najuspešnijih džez muzičara sa ovih prostora je tridesetčetvorogodišnji gitarista Rale Mićić. Rođeni Beograđanin je 1995. godine započeo školovanje na slavnom Berkliju, da bi se pet godina kasnije preselio u prestonicu džeza – Njujork. Diskografski debi Bridges zabeležio je 2003. godine, a 2006. postiže veliki uspeh s albumom Serbia, na kome sarađuje sa slavnim trubačem Tomom Harrellom. Početkom marta izdaje i aktuelni album simboličnog naziva 3, u trio postavi s basistom Scottom Colleyem i bubnjarem Gregoryjem Hutchinsonom.

Uprkos tome što je veoma priznat i cenjen na američkoj sceni, Rale Mićić je nedovoljno poznat publici u Srbiji. Gostovao je u Kosovskoj Mitrovici, ali još uvek čekamo njegov koncert na nekom od većih i poznatijih festivala. Ovom prilikom ćemo se potruditi da vam, kroz prekookeansku prepisku, makar malo približimo lik i delo talentovanog srpskog gitariste.

Kada si počinjao da se baviš muzikom, šta je bila inicijalna kapisla da uđeš u džez vode?

Tokom devedesetih u Beogradu je bilo dosta džez klubova. To su mi bila omiljena mesta, jer su bili kao svetla tačka tokom priličnom mračnog vremena. U isto vreme sam otkrio džez ploče iz kolekcije mojih roditelja koje su me jako zainteresovale. Pri kraju srednje škole sam imao priliku da otputujem u Berlin na nekoliko dana, i tamo gledam koncerte koji su definitivno uticali na mene. Tada sam se prvi put susreo sa imenima poput Johna Scofielda, Pata Methenyja i Chrisa Pottera. To mi je otvorilo neke nove vidike i povelo me da krenem u tom pravcu.

Kod koga si učio da sviraš dok si još bio u Srbiji?

Pre mog interesovanja za džez, završio sam niže muzičke škole “Mokranjac” (za violinu) i  “Davorin Jenko” (za klasičnu gitaru). Posle toga sam sam nastavio da učim kod našeg sjajnog dirigenta i kompozitora Budimira Gajića, koji mi je preporučio džez gitaristu Danila Karamarkovića. Danilo je jedan od retkih nesebičnih ljudi, koji ima neverovatno poznavanje instrumenta i džeza. On me je uzeo pod svoje i sa njim sam intenzivno studirao džez gitaru, sve do mog odlaska na Berkli. Sa Danilom sam i danas u kontaktu, on još uvek predaje i aktivan je na beogradskoj sceni.

Na Berkliju si učio kod renomiranih imena poput Georgea Garzonea, Boba Brookmeyera, Micka Goodricka… Ko ti je ostavio najjači utisak od svih predavača?

Kada sam dosao na Berkli, mene je najvise interesovala džez kompozicija, što je i bio moj smer. Tokom mog trećeg semestra, na Berkliju je počeo da predaje legendarni pedagog i gitarista Mick Goodrik. On je tada prihvatio samo četiri ili pet odabranih studenata (od oko hiljadu studenata gitare), od kojih sam jedan bio i ja. Sa njim sam studirao sledeće dve godine i to je definitivno uticalo na moj gitarski razvoj.

Zanimljivo je da na Wikipedia stranici Micka Goodricka stoji da su među njegovim najistaknutijim učenicima bili Mike Stern, John Scofield, Avner Strauss, Bill Frisell i Rale Mićić. U vašoj biografiji piše da je Mick Goodrick bio instruktor i slavnom Patu Methenyju. Kakvo je tvoje mišljenje o gitaristima u čijem si se društvu našao? Da li je neko od njih uticao na tvoje sviranje?

To su sve vrhunski gitaristi koje jako cenim i rado slušam, jer imaju svoju viziju i rade to na najvišem muzičkom nivou. Naravno, dosta sam i proučavao njihove albume i njhovo sviranje, i čak kasnije sarađivao sa nekima od njih. U muzici je presudno da postoji kvalitet, ali i lični izraz, jer mislim da svetu nije potrebno 30 kopija Pata Methenyja, ili 50 kopija Scofielda. Uvek mi prija da čujem nekoga ko ima jedinstven pristup muzici i nešto novo, nezavisno od instrumenta koji svira ili od stila muzike.

Kakvo je tvoje mišljenje o najnovijem Methenyjevom projektu Orchestrion?

Veoma originalan pristup gitari i jako uspešno izvedena ideja.

Nakon završetka koledža u Bostonu, odlažiš za Njujork. Koliko je teško bilo probiti se na njujorškoj džez sceni? Da li bi neki događaj ili koncert mogao da izdvojiš kao presudan?

Njujork sam posećivao još dok sam živeo u Bostonu, i već tada mi je bilo jasno da je to grad za mene. Kada sam se preselio za Njujork, prvo vece sam otišao na džem sešn u jedan od klubova. Kad sam prilazio klubu, vrata mi je otvorio trubac Roy Hargrove, da bih ušao u klub i video da se tu nalazi pravo krem društvo njujorškog džeza, uključujući Wyntona Marsalisa, Erica Reida…tako da sam prvo veče u Njujorku svirao njima, i pomislio – uh, pa ovde je milina! Naravno, nije mi trebalo puno vremena da shvatim da se to desilo možda jedini put u istoriji.

Poslednjih 10 godina vodim svoj bend, a nema boljeg mesta što se tice džeza od Njujorka. Ne postoji veći broj sjajnih muzičara na jednom mestu. To za nekoga može predstavljati otežavajući faktor, ali ja to vidim kao veliku prednost.

Kako si doživeo saradnju sa Tomom Harrellom?

Sa Tomom Harrellom sam počeo sarađivati na mom projektu Serbia. Tom je jedan od mojih omiljenih trubača i kompozitora, tako da mi je to bilo kao ispunjenje muzičke želje. Album Serbia je bio jako zapažen u Americi, kako od medija tako i od publike. Objavljen je 2006. i sledeće dve godine smo bili na turnejama i predstavljali muziku s tog projekta. To je definitivno nezamenljivo iskustvo za mene.

Kako reaguješ kada te kritika poredi s Jimom Hallom?

Poređenje sa jednim od najvažnijih i najuticajnijih modernih džez gitarista – bolje ne mogu traziti!

Nedavno si izdao novi album…

Novi projekat 3 je nastao iz želje da snimim gitaristički album, koji će predstaviti razne mogućnosti istrumenta, a da pri tom bude podjednako pristupačan poznavaocima džeza i nekome ko tu muziku čuje po prvi put. Muzika je nastajala tokom poslednje dve godine i inspirisana je i srpskim melodijama i džezom. Pored osam originalnih kompozicija, po prvi put sam snimio i dva džez standarda.

Na albumu se nalaze dva moja omiljena muzičara, basista Scott Colley i bubnjar Gregory Hutchinson. Pored njih na kompoziciji Srbologija (Serbology) gostuju i dva draga prijatelja – Aca Jovanovic i Uroš Marković. Oni sviraju tarabuku i tapan, i to instrumente koje su majstori sa juga Makedonije napravili specijalno za ovu priliku.

Pre nekoliko godina si nastupio u Kosovskoj Mitrovici. Kakve utiske nosiš odatle?

Da, imao sam prilike da nastupim 2007. godine na džez festivalu u Kosovskoj Mitrovici, što mi je bilo stvarno izuzetno zadovoljstvo i jedan od lepih događaja koji se ne zaboravlja.

S obzirom na činjenicu da si jedan od najuspešnijih srpskih muzičara u inostranstvu, pomalo je neobično da te još nismo videli na nekom od većih džez festivala u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu.

Naravno, bilo bi mi jako drago da se predstavim i našoj publici. Nadam se da će za to biti prilike uskoro!