Ravi Coltrane: Spirit Friction (Blue Note)

Nositi veliko prezime, kao u slučaju 46-godišnjeg saksofoniste, ume da bude veliko breme. Izgraditi kreativnu ličnost nezavisno od njega, teško je koliko i osloboditi se tereta visokih očekivanja koje to prezime nosi sa sobom. Ravi je muziku svog oca Johna Coltranea mogao da doživi samo s ploča, s obzirom da je legendarni saksofonista umro kada je Raviju bilo svega dve godine.

Iako je tek sa 22 godine izabrao muziku kao profesionalni poziv, zvučno prezime mu je ipak pomoglo da do prve lige dođe prečicama. Već u startu ga u svoj bend, verovatno dobrim delom iz nostalgičnih razloga, uzima Elvin Jones, no do za njega neprijatne situacije došlo je veoma brzo, kada su promoteri počeli krupnijim slovima da štampaju prezime mladog saksofoniste, u drugi plan stavljajući bitno profilisanije kolege iz benda nego što je Ravi u tom trenutku bio. Naravno, Ravi se u međuvremenu razvio u ozbiljnog igrača, prerastajući lagano od jednostavno odličnog  instrumentaliste u muzičara sada već prilično snažnog identiteta.

A do „Spirit Friction“ tretirao sam njegove albume kao sasvim prosečne, dobro odsvirane post-bap izlete njegovih odličnih pratećih muzičara, pošto mi Ravijevo muziciranje nije nosilo sa sobom skoro ni dašak aktuelnosti ili individualnosti. Kao vrhunac njegovog izraza dugo sam smatrao izuzetni “Translinear Light”, labudovu pesmu majke mu Alice. Da je nešto krenulo da se dešava, ukazao je prethodni začuđujuće nekonvencionalni „Blending Times“ (2009 gde je Ravi, iako daleko od muzičara koji se na prvo slušanje može identifikovati, pokazao da na kompozitorskom nivou stoji rame uz rame sa mnogim slobodoumnim modernim džezerima. „Spirit Friction” nastavlja gde je prethodnik stao, samo još ubedljivije.

Ploču je Ravi Coltrane odsvirao u dve postave. Jedna je njegov standardni kvartet (Perdomo, Gress, Strickland), a druga kvintet (Alessi, Allen, Genus, Harland) kojem se vraća nakon desetak godina,  i sa kojim je već snimio album “From the Round Box”.  Shodno tome, imamo dva prilično različita raspoloženja na istoj ploči – kvartet zvuči eksplozivno, raspoložen za kompleksne individualne i kolektivne improvizacije, dok kvintet zvuči nešto apstraktnije, ali ni na momenat manje dopadljivo.

Porcija sa kvintetom deluje za nijansu  privlačnije. Ornette Colemanova “Check Out Time” je subjektivni vrhunac albuma – sporadična ubrzavanja i usporavanja , dinamična posveta Colemanu i Deweyu Redmanu, i  Geri Allen animirana da svira maltene posvećenije nego na sopstvenim pločama.  Pored toga, Ralph Alessi je počastio Coltranea sa dve izuzetne, ritmički krajnje rafinirane i instrumentacijski neortodoksne stvari – “Klepto” i “Who Wants Ice Cream”.

U kvartetu, dapače, Ravi kroz svoj instrumentalistički senzibilitet i pristup ansamblskoj raspodeli uloga više podseća na Waynea Shortera u legendarnom Milesovom kvintetu iz sredine 60-ih negoli na svog oca. Za početak je dovoljno poslušati uvodnu “Cross Roads”, gde poteže za sopranom, i uz sudelovanje jakog  ritmičkog naboja lebdi suvereno iznad same ivice fri-džeza.   Nežniju stranu ploče zastupaju balada “The Change”, “My Girl” i završna ”Marilyn & Tammy” sa izuzetnom partijom pijaniste Luisa Perdoma.

Na dve kompozicije na tenor saksofonu pridružuje se i Joe Lovano, koji je odigrao bitnu posredničku ulogu prilikom Ravijevog potpisivanja ugovora sa Blue Noteom.  Neobično i prilično drugačije je suptilno viđenje Paul Motianove “Fantasm” u izvedbi dva tenora i klavira, koje je, eto, snimljeno neposredno pre bubnjareve smrti, te je na specifičan način predstavljalo instant posvetu velikanu.

Ako je “Blue Train”, svojevremeno objavljen za Blue Note, bio prvi pravi samostalni album za Johna Coltranea, recimo da je “Spirit Friction”, kao Ravijev prvenac za istu kuću, momenat kada je u očima vašeg recenzenta krenuo da stiče značajan kredibilitet, u nastojanjima da svoje ime ipak ureže krupnim slovima u relevantne džez enciklopedije.

Spisak numera: Roads Cross; Klepto; Spirit Fiction; The Change, My Girl; Who Wants Ice Cream; Spring & Hudson; Cross Roads; Yellow Cat; Check Out Time; Fantasm; Marilyn & Tammy.

Muzičari: Ravi Coltrane –  tenor i sopran saksofon; Joe Lovano – tenor saksofon (9, 10); Luis Perdomo –  klavir (1, 3, 4, 7, 11); Drew Gress – bas (1, 3, 4, 7, 11); E.J. Strickland – bubnjevi (1, 3, 4, 6, 7, 11); Ralph Alessi – truba (2, 5, 8, 9); Geri Allen – klavir (2, 5, 8-10); James Genus – bas (2, 5, 8, 9); Eric Harland – bubnjevi (2, 5, 8, 9).