Renaud Garcia-Fons: Solo – The Marcevol Concert (Enja/One-HiFi)

Kada je pre tačno sto godina Bill Johnson, vođa Original Creole Jazz Band, u toku jednog koncerta polomio gudalo, nastavio je svirku trzajući žice kontrabasa. Istina ili legenda, tako nekako započelo nam je uobičajeno sviranje kontrabasa u džezu. Od Johnsona do Mingusa je mnogo toga rečeno na ovom polju. Mingusovo muziciranje je bio plafon; uspeo je da stvara tako da nudi osećaj čitave ritam sekcije u jednom instrumentu i jednom muzičaru. I ono što je Davis za trubače, Mingus je za basiste – nedostižna težnja i večita inspiracija.

Istim putem išao je i Francuz španskog porekla Renaud Garcia-Fons. Aktivan od sredine osamdesetih, iako bez hiperprodukcije, godinama beleži fascinantne ili “samo” odlične albume.

Paganini na kontrabasu, kako ga najčešće nazivaju, na svom novom solističkom albumu spojio je sve. Gudalo Billa Johnsona pre i posle lomnjave, ritam sekciju koju je umeo da materijalizuje Mingus na basu, gitaru, violončelo…svega ima, ali ničeg ukalupljenog. Sama tehnika sviranja nadmašuje sve koncertne majstore, Fons je verovatno najmaestralniji basista u tom kontekstu.

Kroz njegovu muziku izvire sklonost komponovanja po vrućoj world music liniji. Naime, od španskog flamenka i barokne, preko indijske muzike, uz delove i uticaje Južne Amerike, Garcia-Fons prati onaj ritmičniji i srčaniji deo sveta.

Za Fonsa ne postoji odrednica, niti posebno odabran uzor osim njega samog. Na svakoj od jedanaest numera napravio je virtouzni svetski džez. Ovaj solo album nije nikakva refleksija nekog od džez stilova, a ipak pripada žanru. Muzika koju je snimio nije ni etno ni world; previše kompleksnosti je u njoj da bi je smestili u te vode. Nije ni klasika, a i nju je uspeo da uklopi u celu priču. Nije samo ni akustika manastira Marcevol njegovoj svirci dala duhovnost. Ipak, Fons je svojim veličanstvenim vibratom apstrahovao sve, uz izuzetan ritam i liriku kojom boji svoje kompozicije.

Današnjica je sva na struju. Fons od toga nije prezao kada je bas liniji dodao elektroniku. Pleonazam u duhu našeg jezika – imao je petlju za petlju. Ako se za bas zadenu i parčići papira, instrument dobija perkusivni element i služi kao udaraljke. Gudalom vitla, prstima se trzaju žice na sve moguće i nemoguće načine, i rezultat je maestralan: lirika bez patetike, kompleksne melodije i muzičke ideje, vratolomija muziciranja i ritam koji „ubija“.

Spisak numera: Palermo Notturno; Hacia Compostela; Kalimbass; Marcevol; Bajo De Guia; Voyage A Jeyhounabad; Yupanqui; Kurdish Mood; Pilgrim; Rock Wandering; Far Ballad.