Trombonistkinja sa stavom

Pre nešto manje od godinu dana Reut Regev je trebalo da gostuje u Beogradu, tada kao jedan od muzičara u sekstetu Elliott Sharp’s Terraplane. Koncert u Bitef Art Cafeu je otkazan, dok se novosadski nastup 20. novembra poklapao sa tamošnjim džez festivalom, i sva je prilika da zbog toga nije bio posećen koliko zaslužuje. Bilo kako bilo, oni koji su odgledali performans kultnog njujorškog gitariste i njegovog benda, itekako su imali reči hvale za energičnu trombonistkinju i njeno sviranje.

Nakon desetak godina sticanja prakse u njujorškim sastavima šarolikog stilskog spektra, početkom prošle godine Reut je izdala solo prvenac This is R Time, nagovestivši ne samo svirački, već i kompozitorsko/aranžerski potencijal, koji će imati prilike da pokaže i na Beogradskom Jazz Festivalu. Ovom prilikom, zajedno s mladom džezistkinjom osvrnućemo se na njenu muzičku biografiju, počev od tinejdžerskih dana u Izraelu…

Počela si da sviraš klavir s pet godina, a trombon s 13. Kako si se odlučila baš za ovaj instrument?

Počela sam da sviram trombon u vreme kada je jedan moj prijatelj počeo da svira trubu. Zapravo, prvobitno sam htela da sviram trubu…ali direktor u Konzervatorijumu je rekao da je za mene pogodniji trombon ili francuska horna, a ne truba. Od ova dva sam odabrala trombon zato što je imao zabavan slajd, i zbog toga što sam volela nastavnicu. U to vreme sam planirala da sviram i klavir i trombon, ali kako je vreme prolazilo zaljubila sam se u trombon i od tada smo nerazdvojni!

Kako si se zainteresovala za džez?

Išla sam u specijalizovanu srednju umetničku školu, gde sam bila na odseku za džez muziku, tako da su nas profesori upoznali sa dosta džeza. Rekla bih da sam bila prilično zainteresovana za razne stilove i osećanja koja se mogu izraziti kroz muziku, više nego za neke konkretne muzičare. Takođe me je zanimalo rešavanje misterije izražavanja vlastitog bića kroz muziku, što je naposletku i najzanimljivija stvar u vezi sa sviranjem. To je, po svoj prilici, i bio razlog što sam istrajala kroz sve teškoće na putu.

Nastupala si na prestižnim džez festivalima u Izraelu dok si još bila srednjoškolka. S kojim muzičarima si tada svirala?

Jedno mojih prvih iskustava sa “fri-džez” ili “avangardnom” muzikom bilo je sviranje sa Haroldom Rubinom, klarinetistom koji se doselio u Izrael iz Južne Afrike pre mnogo godina. Učestvovala sam u par njegovih projekata i tako upoznala mnoge druge sjajne muzičare, kao što su Kobi Shefi i Asaf Sirkis. Preko Rubina sam kasnije upoznala i Igala (Fonija, bubnjara i Reutinog supruga, prim.a), i išli smo na veoma uzbudljivu turneju po Izraelu. Takođe sam svirala i sa muzičarima mlađe generacije kao što su pijanista Yonatan Avishai i duvač Yoni Silver, i drugi iz Black Hebrew zajednice u Dimoni.

Primetio sam da je u Izraelu veliki broj muzičara koji veoma mladi stupaju na veliku scenu, kao što su recimo pijanisti Tomer Bar (16) i Ariel (13). I sama si nastupala veoma mlada… postoji li poseban tretman mladih džez muzičara u Izraelu ili se radi o slučajnosti?

Nisam sigurna u čemu je tačno stvar, ali mora biti da se nešto radi veoma dobro! Puno je fantastičnih mladih izraelskih muzičara, što u samom Izraelu što u inostranstvu. To je sigurno pokazatelj kvalitetnog muzičkog obrazovanja tamo.

Svirala si u u Izraelskom armijskom bendu. Možeš li mi reći nešto o tom iskustvu?

Pa…u neku ruku to je bilo klasično služenje vojnog roka, za koje uopšte nisam bila zainteresovana… Za sve Izraelce je vojska obavezna tako da nisam imala puno izbora, a bend je svakako bio najbolja opcija. Tada je sve to delovalo beskonačno dugo i besmisleno. Ipak, kada se osvrnem na taj period, nije uopšte bilo tako loše. Imali smo puno slobodnih sati za vežbanje, čak smo dobili i dodatno obrazovanje i sertifikat za profesora muzike. Ni marširanje nije bilo loše…a na zvaničnim koncertima sam nastupala i kao solista u bendu i kao solista bez pratnje, svirajući improvizovane komade!

Koliko ti je bilo teško da napraviš prve korake u Njujorku?

Srećom, odluka da se preselim u Njujork jedva da se može nazvati odlukom… Posle vojske, moj tadašnji dečko, a sadašnji muž, već je bio u Njujorku, tako da je za mene bilo prirodno da mu se pridružim, sviram, i iskusim tamošnju ponudu. Njujork pruža fantastične mogućnosti za napredak, ali „uspeti“ u velikom gradu, naravno predstavlja i popriličnu borbu.

Živiš u Njujorku već deceniju, ali prvu bendlidersku ploču si izdala tek prošle godine. Zašto si čekala toliko dugo?

Već neko vreme mi se motalo po glavi da bi trebalo da snimim CD, ali sam isto tako želela da se uverim da moje prvo izdanje neće biti samo još jedan CD u nizu, već album koji će da izrazi stav. Tako nešto zahteva dosta rada na muzici, ali i značajne novčane investicije. Potrajalo je, ali sam srećna što mogu da kažem da je bilo vredno čekanja!

Svirala si u dosta njujorških bendova. Od koga si najviše naučila, i kako je bilo raditi s Anthonyjem Braxtonom?

Ne znam da li mogu baš dobro da odgovorim na ovo pitanje…mislim da je najbolja stvar to što sam mogla da iskusim različite bendove i muzičare, i da učim iz svake etape… Rad sa Braxtonom, kao i sa Butchom Morrisom, bio je veoma inspirativan. Njihovi pristupi muziciranju su veoma različiti, ali u neku ruku, obojica pronalaze način da te dovedu u stanje uma koje će izvući najviše kreativnosti iz tebe. Anthony je fantastičan kompozitor, muzičar i bendlider, i rad sa njim je veoma inspirativan. On je, takođe, bio jedan od ljudi koji me je najviše forsirao da konačno izdam prvi CD.

Koji su tvoji svirački i kompozitorski uzori?

Pa, dosta sam slušala Georgea Lewisa i Raya Andersona, a od starijih trombonista J.J. Johnsona, Ala Greya, Juliana Priestera, i druge. Prihvatala sam uticaje s raznih strana, uglavnom od muzičara i bendova s kojima sam radila, kao i onih koje bih slušala tokom nedelje. Uglavnom se trudim da pišem ono što deluje kao prava stvar, što mi zvuči dobro, a uticaje registrujem tek kroz naknadno promišljanje. Ali naravno, oni su tu negde!

Sviraš u nekoliko postava sa svojim mužem. Kako je živeti u muzičkom domu?

To je sjajna stvar, pogotovu zato što nas je muzika i spojila. Radili smo na raznim projektima, ali R Time i duet su najintenzivniji, tamo oboje stvaramo muziku i brinemo o njoj. Ponekad je to veliki izazov, ali je itekako vredan.

Planovi za budućnost?

Trenutno radim na nekoliko projekata, kao što su duet sa Igalom i moja bras grupa Brassix, i nadam se da ću u skoroj budućnosti objaviti izdanja i sa jednom i sa drugom postavom. Takođe, u pripremi je i drugi R Time album!