Ricky-Tick Big Band – Ricky-Tick Big Band (Ricky-Tick Records)

Veliki džez orkestri nastali su krajem dvadesetih godina prošlog veka. Struktura big benda kakva i danas najčešće funkcioniše (sekcije saksofona, trombona, truba, i ritam instrumenata) vezana je za ovaj početni period, ali ponajviše za tridesete godine i eru svinga, i vođe orkestara koji su stvarali džez istoriju. Današnji veliki sastavi uglavnom nastavljaju tradiciju svojih osnivača, poput Mingus Big Banda ili predstavnika fri struje Sun Ra Arkestra. Osnivanje i opstajanje evropskih big bendova (pa i našeg Big benda RTS-a) je uglavnom bilo vezano za radiodifuzne sisteme.

Debi album petnaestočlanog finskog orkestra Ricky-Tick objavljen je pod pokroviteljstvom izdavačke kuće Ricky-Tick Records koja okuplja mlade i talentovane finske džezere, dajući prostora big bendu i Valtteriju Pöyhönenu, lideru, kompozitoru, aranžeru, producentu, gitaristi i pijanisti, koji za svoje muzičke uzore navodi Roberta Planta i Jimmyja Pagea. Da su Skandinavci dugogodišnji donosioci svežine u muzički svet, govori i podatak da će Ricky-Tick Big Band biti učesnik ovogodišnjeg izdanja finskog rok festivala Ilosaarirock. Ime koje nose bend i izdavačka kuća je još jedna zanimljivost – tako se zvao engleski klub u kome su svojevremeno nastupali Jimi Hendrix, The Rolling Stones, Eric Clapton…

Ime Valtterija Pöyhönena je slabo znano javnosti izvan Helsinkija i finske džez scene. Sa latino-džez sekstetom Dalindèo 2003. je objavio debi album Poseidon. Ni kasniji projekti seksteta ne demistifikuju njegovu zaista smelu odluku da preuzme ulogu big bend lidera. Ali kao i kod svih priča o muzičarima, najbitnije je njihovo delo, odnosno ono što je Ricky-Tick Big Band odsvirao na istoimenom projektu.

Na albumu je smešteno osam Pöyhönenovih autorskih numera, od kojih je većina u maniru najsjajnijeg svinga tridesetih godina, sa nužnom dozom savremenog zvuka. Big bend je pri izvođenju kvalitetan onoliko koliko uspe da napravi ravnotežu između orkestra i solista, a ovde je sačinjena prava mera. Ansambl je toliko uigran da povremeno ostavlja utisak kao da se na snimcima čuje manje od 12 prisutnih duvača.

Skadinavska ljuljaška započinje numerom Swingtime In X-Berg. Ako je ovo vreme svinga u dimenziji sante leda, sola vodećeg trubača Jukke Eskole i saksofoniste i flautiste Petrija Puolitaivala nužno vode globalnom zagrevanju slušalaca. Od prve do poslednje kompozicije, imamo ritam i igru u koju nas bend potapa raznolikošću plesnih koraka. Beauty Passing By s flautom Petrija Puolitaivala je džez balada u kojoj briljiraju trombonista Heikki Tuhkala i trubač Kalevi Louhivuori. Iza numere Komeda je, naravno, inspiracija Krzystofom Komedom, nostalgični omaž poljskom kompozitoru i pijanisti.

I nanovo sledi neka od plesnih dvorana iz tridesetih i sving u It’s A Deal!, u drugoj numeri u kojoj trubač Kalevi Louhivuori ukazuje na svoju virtouznost. Ako ovde napravimo presek solista, nemoguće je ne primetiti izuzetnost trubačke sekcije, počev od Jukke Eskole (koga je, kao i saksofonistu Timma Lassyja, beogradska publika mogla da čuje na Beogradskom džez festivalu 2007. godine, kada je gostovao The Five Corners Quintet), pa do Josea Mäenpää koji u kompoziciji Komeda daje osnovnu boju znanu pod imenom Astigmatic, nalikujući Tomaszu Stanku.

Lavirint imena i džez uticaja koji se prepliću na ovom materijalu Pöyhönen je uklopio poštujući ponaosob ono što čini orkestar i soliste, dajući im prostora da se iskažu u pravom svetlu. Odiseja benda najbliža je orkestru Dukea Ellintona u poslednjim numerama Friday Fashion, Skalitzer Special i Bebel, koje nas jednostavno navode da se prisetimo Tizolovog Caravana. Dukeovog klarinetistu Barneyja Bigarda i trombon samog Tizola, ovde možemo pronaći u klarinetu i tenor saksofonu Anttija Sarpile.

Ricky-Tick Big Band je skandinavski doprinos očuvanju vrednosti ere svinga i glamura velikih orkestara i plesnih dvorana. Valtteri Pöyhönen svojom muzikom ne pokušava da bude novi Duke ili Dizzy, ovaj album je omaž ritmu i igri. Iako je okrenut ka muzici tridesetih, materijal je potpuno prilagođen vremenu u kome je nastao. Odelo i šešir Valtterija Pöyhönena, karakteristični i za samog Dukea, ovde više asociraju na stajling Leonarda Cohena, jer ovo su moderni sving i lirika kako ih doživljavamo danas.

Valtteri Pöyhönen – vođa benda, gitara i klavir

Antti Sarpila – tenor saksofon i klarinet

Timo Lassy – bariton saksofon

Ari Jokelainen – alt saksofon

Petri Puolitaival – tenor saksofon i flauta

Antti Hynninen – tenor saksofon

Jukka Eskola – vodeća truba

Mikko Karjalainen – truba

Kalevi Louhivuori – truba

Jose Mäenpää – truba

Heikki Tuhkala – trombon

Kasperi Sarikoski – trombon

Juho Viljanen – bas trombon

Antti Lötjönen – bas

Jaska Lukkarinen – bubnjevi