Ring Ring (1) : Branko Džinović feat. Lukatoyboy/ Iva Bittova

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 12.05.2010. / Foto: Sašo Stamatovski

Branko Džinović, šabački harmonikaš sa stalnim zaposlenjem po zapadnoj Evropi podsetio nas je da je retka praksa da domaći izvođači otvaraju najvažniji festival drugačije muzike u ovom delu sveta. Pre koju godinu otvorila ga je Branka Parlić svojim čitanjem Philipa Glassa, ali Branka je decenijama unatrag jedno od vodećih imena u domaćoj savremenoj muzici. Za razliku od nje, Branko Džinović je svoju karijeru harmonikaša koji izvodi savremene kompozitore lansirao u stratosferu tek kada je otišao u Austriju i nju iskoristio kao ratni štab za pokoravanje ostatka zapadne Evrope.

U Srbiju nam se večeras vratio bukvalno iz potpune tišine pomažući kompoziciji Phantasmagoria Krzystofa Olczaka da kroz pulsiranja i pažljive interferencije tonova ispuni salu Kulturnog Centra Rex. Tretirajući harmoniku manje kao instrument koga ovde instinktivno vezujemo za narodnu muziku a više kao prenosne orgulje, moćnog glasa ali i kristalno čistog tona, Džinović je lako pokazao da mu je mesto tik uz ostale veličanstvene harmonikaše koje smo prethodnih godina gledali na ovom festivalu (Bibič, Kalaniemi, Holmer…), a svirajući Ganzerovu Phantasie ’84 demonstrirao je i da virtuoznost i avangarda ne moraju biti smrtni neprijatelji.

Ipak, spartanska svedenost i neverovatna suptilnost pri izvođenju Hosokawine Melodia pokazale su da Džinović najbolje zvuči kada isporučuje najmanje nota, varirajući visine i jačine tako da od harmonike ne ostane ništa dok sinusoidni tonovi prosecaju mrak sale.

Road Runner Johna Zorna je dobro došao da razveseli publiku desetkovanu egzodusom koga je izazvao Hosokawin okrutni zen minimalizam. Sumanuto brza, sklopljena od jedva sugerisanih atmosfera i gestova i jedva realizovanih citata, ova kompozicija podsetila je koliko Zorn duguje Carlu Stallingu u svom izrazu. Lepo je što je majstor muzike za crtane filmove posvetu dobio u prvoj Zornovoj kompoziciji napisanoj za harmoniku.

Konačno, za izvođenje saundtreka filma Tata Morgana, Džinoviću se pridružuje Lukatoyboy koji je posle prošlogodišnjeg Ring Ring debija sa Peterom Evansom, ove godine prosto eksplodirao po celom festivalu svojim projektom Blind Tape Quartets. Džinović i Luka ulaze u smeo klinč mešajući visoke, prodorne tonove akustičnog instrumenta i sinusoidne talase Lukine elektronike. Dugačka, amorfna kompozicija uskoro remeti osećaj za protok vremena kod slušalaca, a postaje i sasvim nemoguće razlikovati gde prestaje harmonika, a gde počinje sintetika. Muzička magija na delu.

Posle naglašeno apstraktnog finala Džinovićevog nastupa, Iva Bittova deluje gotovo šokantno svojim šetanjem kroz publiku dok peva bez instrumenta, bilo kakve pratnje ili barem mikrofona. Veteranka češke (i svetske) scene drugačije muzike vratila se u Beograd posle skoro čitave decenije, i koliko god da nam je prethodni nastup na Ring Ring festivalu 2001. godine ostao u fantastičnom sećanju, večerašnja ponuda je još rafiniranija i impresivnija.

Bittova je rođeni izvođač, jedna žena sa jednim instrumentom (osim kada se dohvati minijaturnog afričkog klavira što se svira palčevima, za koga veli da i ne zna kako se koristi) i hiljadu glasova, ekspresivna koliko i Diamanda Galas, a duhovita kao najbolji komičar, ona publiku bez ikakvog napora vodi kroz program sastavljen od egzotičnih uspavanki, ciganskih balada, moćnih ljubavnih pesama i smešnih, polomljenih odlomaka pregršti muzičkih tradicija sabijenih u svega nekoliko taktova sviranja, trupkanja nogama i vrištanja.

Dok ustima, jezikom, zubima i gudalom imitira cvrkut ptica, ili dok se iz ciganskog zapomaganja strmoglavljuje u bluz jecaj, Bittova deluje kao devojčica koja se dobro zabavlja sama za sebe. No, nemojmo se zavaravati, na delu je surovi, prekaljeni profesionalac. Njena kontrola falseta je zapanjujuća, raspon glasa joj je apsurdno veliki, trilerom bi mogla da nokautira Draganu Mirković, a kada violinu ne koristi samo kao ritmičku pratnju i odistinski oplete po žicama, emocije koje šikljaju je  nemoguće ignorisati.

Bittova je najjača baš onda kada prestanemo da se pitamo da li samo izvanredno glumi ili možda zaista proživljava sve te muzičke ličnosti koje proleću ispred nas. Ona tada prestaje da bude muzičar i postaje sama muzika, dok naši šokirani intelekti kasnije shvataju da su ispred sebe imali samo kovrdžavo žensko sa drvenim instrumentom. Način na koji Bittova hipnotisanom drži prepunu salu Rexa (dobro, sem jedne žene sa Turetovim sindromom), iako ne koristi ni binu ni mikrofon, podseća nas da muzika nije nešto što se dešava drugima, već integralni deo života. Njenog, ali i našeg. Fantastično.