Ring Ring 2013 (2): Heliocentric Counterblast, Sofia Jernberg & Igor Čubrilović, The Home of Easy Credits

Mesto: Studio 6 Radio Beograda, Savamala, KC Rex – Beograd / Datum: 22.&23.05.2013. / Foto: Ivana Čutura, Mirjana Utvić / Video: Zlatan Dimitrijević, Ivana Čutura, Uroš Smiljanić

Konačno, preksinoć je zvanično počeo festival koncertom sastava Heliocentric Counterblast. Pomalo je netipično što se, umesto u Rexu, koncert održao u Studiju 6 Radija Beograda, kao i činjenica da je prvenstveno bio predviđen za auditorijum kraj radio i TV aparata. No jedan deo publike se ipak našao direktno na mestu zločina u famoznoj 6-ici. Iako je prisutvo ovim koncertima na neki način privilegija, čini mi se da činjenica da ste u direktnom i precizno režiranom prenosu ne dozvoljava ni publici a ni bendu da se opuste.

Heliocentric Counterblast je osmočlani sastav inspirisan likom i delom Sun Ra, i bazira se na izvođenju njegovih ili stilski srodnih autorskih dela. O tome koliko je i da li je preambiciozno osnovati ovakav bend naš kolega Smiljanić opširno je pisao na svom blogu.  No, ako nemate dugogodišnji i emotivno izgrađen odnos prema stvaralaštvu Sun Ra, šanse za uživanje u muzici ovog mladog sastava su vam poprilično velike.

A ovi mladi muzičari jesu poprilično talentovani, te se uprkos svemu mogu podičiti valjanim nastupom. Upravo spoj ekperimentalnog  i zabavnog, koji je krasio “originalni” bend, tipičan je i za ovaj sastav. Pride jako dobro slušaju jedni druge i u stanju su da vrlo spontano pređu u (ponekad možda i previše odmerenu) improvizaciju. No iako je svirka celim tokom imala slobodnije delove, ostao je utisak o urednom big-bendovskom rasporedu uloga.

Sledećeg dana Heliocentric su nam upriličili “ ulični koncert u Savamali”, za koji do poslednjeg trenutka nije bilo jasno kako će izgledati, gde će se tačno održati, ni da li će biti otkazan zbog lošeg vremena. Dolazim do podnožja Brankovog mosta, kod KC Grada, a na ulicama nigde nikog. I taman kad je delovalo da ničeg neće ni biti, iz Španske kuće (runinirana zgrada pored KC Grada) začula se muzika benda, koji nas je zbog potencijalne kiše iznenadio početkom 15 minuta ranije od najavljenog.

Dok se članovi benda šetkaju između nosećih stubova ove zgrade, malobrojnu publiku čine radnici na građevini, novinari, fotografi, kao i svega par entuzijasta. Predvođen Bojanom Đorđevićem, bend je potom kroz vrata KC Grad izašao na ulice Savamale. Osim duvačke sekcije kojima su instrumenti dozvoljavali da se slobodno kreću, ostalim članovima benda bili su dodeljeni doboš, bas bubanj, ili neke druge udaraljke.

Iako i dalje nije bilo jasno šta je tačno zamišljeno, krećemo za bendom koji postaje prava atrakcija na gradskim ulicama. Već u prvih par minuta svirke bili su otvoreni prozori i vrata skoro svih lokala, dok se polako priključuju neki od žitelja Savamale čineći malobrojnu publiku sve većom. Povorka Travničkom ulicom ide ka Geozavodu, zastaje na platou ispred Mikser Housea, gde članovi benda sa oduševljenjem gledaju i komentarišu plakate Discipline Kitschme. Već se skupio veliki broj oduševljenih prolaznika, koji zapitkuju, fotografišu i šta već još.

No nastavljamo dalje pored Geozavoda, uz Kraljevića Marka, pa kroz Gavrila Principa. Maršira se, zastajkuje, povremeno i uđe u neku od usputnih radnji i objekata. U jednom trenutku nas pozdravlja kombi sa registracijama Vranja, iz koga na iznenađenje i smeh prisutnih izlazi par trubača željni da odmere snage i priključe se fešti. Međutim, nakog kraćeg ne baš usklađenog džemovanja s gostima iz Nemačke, Vranjanci ipak nastavljaju dalje svojim putem.

Koncept po kome bend jedno veče nastupa u vrlo krutim i zvaničnim studijskim uslovima, a već sledećeg dana priređuje nešto sasvim suprotno i opušteno, oslobođen bilo kakvih pravila i zvaničnosti, jeste vrlo Ring-Ringovski razvoj situacije, a ovo je svakako jedan od veselijih i neobičnijih početaka ovog neobičnog festivala. (M.L.)

Koncert vokalistkinje Sofije Jernberg i gitariste Igora Čubrilovića odraz je svetle, premda ne i preterano zastupljene evropske festivalske tradicije „svetskih premijera“ – nasuprot uobičajenom festivalskom konceptu po kome iste koncerte možete gledati u Zagrebu, Sarajevu, Skopju… pa su na konto toga i sami festivali često nalik jedni drugima. Naročito u ovim sirotinjskim krajevima. Dakako, finansijski je lakše „podneti“ muzičare koji su ionako već na putu, no avangardni festivali ionako sarađuju s umetnicima čiji honorari nisu baš papreni. Pa kad su okolnosti zgodne, a inostrani kulturni centri i ambasade daju pare, zašto da ne?

Sve je to lepo u teoriji, no kako improvizovana/improvizativna muzika u spontanom sudaru osobenih persona daje krajnje neizvesne rezultate, dobra volja i zdrav koncept mnogo su puta dali osrednje rezultate. Baš kao da se (predugo) traže na odgovarajućoj zajedničkoj frekvenciji, prvi deo nastupa dueta Čubrilović-Jernberg protiče u manirističkom ispucavanju avangardnih tehnika sviranja i muzički nesvrsishodnih/izolovanih dosetki poput okretanja čigre po podu Rexa. Začudnost vokalnih akrobacija, sama po sebi, teško može delovati sveže i uzbudljivo za dobro istreniranu Ring Ring publiku (kao što će se kakav iskusni roker mrštiti na samodovoljnu virtuoznost Malmsteena ili Vaia). U tom smislu Čubrilovićev pristup nešto je zabavniji, makar zahvaljujući povremenim avant-rokerskim izletima i veštom doziranju amplifikacije – njegov instrument na taj način lepo balansira između sirovosti zvuka okidanja žica, i naelektrisane buke s druge strane spektra.

Tek pred kraj nastupa kreće nešto smislenija interakcija po principu pitanja i odgovora, oboje su srećni i nasmejani i uživaju u svirci. No i to je odveć neformalno za nastup pod etiketom „svetska premijera“ – kao da se nalazimo na prvoj zajedničkoj probi, Čubrilović i Jernberg naizmenično puštaju zvuke nalik štimovanju i usaglašavanju instrumenata. Možda bi ovaj dvojac ipak bolje zvučao u sred neke zamišljene evropske turneje, nakon pregršt zajednički svirki?

Kako god bilo, stotinak gledalaca u Rexu je ispratilo svirku aplauzom i otišlo na standardni sešn druženja u hladovini Jevrejske ulice i ispred čuvenog mini-marketa, koji vrhunac prodajne sezone dostiže za vreme festivala avangardne muzike. Ko to kaže da od kulture nema vajde! U međuvremenu se na bini pozicionirao stari RR znanac, kontrabasista Tom Blancarte, u društvu supruge mu Louise Dam Eckardt Jensen (saksofon/flauta/glas) s kojom čini impro-duet The Home of Easy Credits.

Iz promo-materijala smo saznali da je Jensen „postala poznata zbog svojih improvizovanih solo nastupa“, što ubedljivo dokazuje već na samom početku nastupa kada pomoću lupova nasnimava svoje saksofonske deonice, dograđuje ih, poentira razigranim vokalom na granici slobodnog vriska i veštih vokaliza. I sam po sebi, njen nastup je koncepcijski dobro osmišljen i doziran. Ton na saksofonu joj je pun volumena, diskretno i svrishodno nadograđen varijacijama u tembru i jačini, a vokal hedonistički razigran.

A gde je tu Blancarte? Eto ga nakon par minuta kako gradacijski tempira tenziju, da bi brzo uleteo i u furiozna krešenda napadajući instrument iz sve snage. Premda je dovoljno ubedljiv na svom instrumentu, uz interakciju na zadovoljavajućem nivou, utisak je da Jensen vodi svirku i daje joj prepoznatljiv oblik. Delom je to zahvaljujući većem „pop potencijalu“ njenih instrumenata, ali i blagodareći jasnije uobličenom sviračkom izrazu. U konačnom rezultatu svirka možda nije bila previše ujednačena, možda bi nam se više svideo solo saks-glas nastup, ali i ovako je bila više nego dostojna festivala Ring Ringovog kalibra. Idemo dalje. (N.M.)