Ring Ring 2013 (3): Svetlana Maraš & Anja Đorđević, The New Songs, Volcano the Bear, Lenhart Tapes

Mesto: KC Rex, KC Drugstore – Beograd / Datum: 24.05.2013. / Foto: Ivana Čutura / Video: Uroš Smiljanić, Nikola Marković

Treće veče Ring Ringa počinje iščekivanjem i simpatično unezverenom dramskom pauzom koja je najavila para-teatarski komad. Muzikološkinja Ksenija Stevanović nam u kratkom uvodu dočarava prirodu dela koje su zajedno komponovale dve sušto suprostavljene ali i ne isključive prirode – klasičarski obrazovana ali ne i akademski rigidna Anja Đorđević, i konceptualistički nastrojena sound artistkinja Svetlana Maraš.

Radiofonijski karakter ove, za ring-ringovske uslove možda i suviše kratke kompozicije, manje je u dosluhu sa elektronskim eksperimentima elektro-pionirke Delie Derbyshire no sa mutimedijalnim operama Laurie Anderson. U domenu istraživanja između mitoloških narativa, filmskih citata i već pripremljenih elektronskih podloga, ovaj kolaž distorziranih kancona iz izmenjenih stanja svesti oscilira u ambijentalno-njuejdžerskim harmonijama i potmulim bas dronovima, ili malim zvucima koji znače više, jezovito proganjajućim starinskim mlinom, vojničkim marševima, zvucima melodike koji slobodno plutaju na field recordingu diskretnog podneva u obližnjem parkiću.

Dok se odvija potraga “izgubljene” muze, simbol čežnje svakog muzičara za inspiracijom i klasično lepom pesmom, povremeno se dešavaju i skretanja u nadrealne tunele, aluzije na neizvesno i zbunjujuće putovanje Alise sa druge strane ogledala. Lirično-poetskog karaktera , one pomalo prizivaju u sećanje prošlogodišnji nastup Tibora Szemzoa koji je uspeo da na narativnom planu drastično suzi prostor između filozofskih instanci I melodijske pitkosti, a u svojoj vizuelnoj dimenziji otvaraju novi portal na već eklektičnom telu komada.

Vrhunac uzbuđenja nastaje u trenutku kada se gase svetla i Anja u sablasnom magnovenju iskoračuje u publiku u epilogu muze-dive, kao sirena iz podvodne pećine koja je ugrabila poeziju Emily Dickinson, bačenu sa palube od nehajnog mornara u bajkovito bravuroznom klimaksu, praćenim nestidljivim aplauzom i operski cvetnim aranžmanom.

Prošlogodišnji album sastava New Songs, “A nest at the junction of paths”, svakako je jedno od ostvarenja koja su zaslužila veću pažnju kritike no što se u praksi i dogodilo. Na ovom izdanju bend se kreće u neistraženim, osetljivim teritorijama između improvizatorske i art pop forme, gde prethodnih godina nije bilo drastičnih pomaka, izuzev izdanja sa Charizma labela i sastava Magic I.D. Kao i na koncertu koji je prethodio, njihova muzika tretira male detalje i teksturalne doživljaje – kroz upotrebu različitih prepariranih pomagala na gitarama, klaviru i kroz vokalnu improvizaciju. Ovakav koncept se vremenom intenzivira, retko prelazeći dionizijski prag svojstven nekim agresivnijim eksperimentisanjima na ovom festivalu, što postepeno dovodi i do nestrpljenja i odliva publike.

Ova naizgled strukturisana, zauzdana i neeksplozivna svirka puna je zvukova iz muzičke kutije, prelaza od impresionističkog minimalizma do ekspresionističkog maksimalizma, prisutnog u sviranju pijanistkinje Eve Risser i Morton Feldmanovskog čekanja da zvuk “zamre”. Sofija Jernberg nastavlja sa vokabularom začudnih zvukova od prethodne večeri, no u kontekstu benda, njen dijapazon glasa dostiže nove dramatične visine, pun detinjaste igre onomatopeja, ptičijih pesama, glotalnih zvižduka, vapaja umirućeg galeba, diskretnog oponašanja instrumenata…  Uverava nas da su tzv. zvuci “tonske probe” od prethodne večeri više neusiljeni gestovi, no nedostatak koncepta koje improvizatori neopterećeni virtuoznim izvedbama koriste, da bi ponegde izmamili osmeh na tradicionalno namrgođenom festivalu.

Retko srljajući u nojzerska afektiranja i anksiozne porive, The New Songs veruju u moć polako evoluirajućeg komešanja atonalne gradacije i Gastr Del Sol-ovske dekonstrukcije pop forme, koja na trenutak izrodi romantičarske izlete u folklorni nadrealizam (gitarista Kim Myhr je inspirisan američkim “primitivizmom” a svira i baroknu gitaru i citru) i magijski realizam.

Između izvođenja pesama sa albuma, kvartet zasvira i minijature, sa većim naglaskom na perkusivne zvukove i revolucionarne pokliče, što nas povremeno podseti na politički angažovane šansone Colette Magny. Strpljivima se čekanje isplati, pa na kraju koncerta dovikivanje sa članovima benda uspeva da izmami dugo priželjkivanu reakciju, i učini da ovom recenzentu zaigra srce. Odličan 5.

Formirani u Škotskoj tokom 90-ih, Volcano the Bear sada su svedeni na dvojac Aaron Moore / Daniel Padden, koji pravi nimalo manje uzbudljivu muziku na solo izdanjima. Od dobro čuvanog kasetno-autsajderskog fenomena postal su jedan od najavanturističkijih bendova u domenu kameleonske improvizacije i anarhične aproprijacije ideje o muzici koja je oslobođena kategorija, i živi isključivo u trenutku kada se izvodi. Njihovi koncerti su tradicionalno nepredvidljivi i bez sviranja kompozicija sa zvaničnih izdanja. Prisutna je i doza iščašenog humora, retko prisutnog u savremenoj improvizaciji, što je u par navrata sinoć nagnalo publiku da izađe iz svoje kože I pridruži se njihovom ritualnom veselju.

Započinjući koncert infantilnim gegom pevanja u metalne čaše, dvojac nastavlja da gradi tenziju kroz kasetne lupove i animira povremenim pevanjem koje tek pri kraju dostiže nadrealnu lepotu Robert Wyattovih balada. Nadovezavši se na bogatu tradiciju ostrvskih bendova, koju su ispred vremena flertovali sa elektronskim eksperimentalizmom (This Heat) I post-punk dadaizmom (Lemon Kittens), Volcano se ne libe da izraze I prilježnost Sun Ra razularenim intergalaktičkim džemovima, što uspeva da ućutka i nekurtoaznu dragstor publiku kao stvorenu da iritira par najvećih posvećenika u prvim redovima.

Kao najprepoznatljiviji predstavnici improvizovanog folka, sinoć su uplovili I u izvorno afričke opsesije semplovanim zvucima kalimbe, i učinili da budemo gosti egzotičnog indonezijskog gamelan ansambla, stvarajući nadnaravnu atmosferu koju su pre njih jedino uspeli da probude No-Neck Blues Band na antologijskom RR koncertu 2006-e. Aaron u jednom trenutku podiže samospravljeni instrument, neku vrstu simboličnog totema koji poglavica plemena pronosi među svoje članove tj. publiku da bi ih oslobodio od zlih čini, a kasnije tretira činele kao rezonantne perkusije na podu Dragstora.

Dok I noise-rockerski ekscesi I furiozni bubnjarski egzorcizmi na trenutak vraćaju u neke formativne godine, Paddenovo sviranje klavijature pruža neophodnu protivtežu senzualnog zamaha svojstvenog njihovim tišim trenucima, koji za vreme bisa kulminira u oslobađujućem, dronerski ekstatičnom jedinstvu zvuka. Posle koncerta uspevam da nahvatam Aarona Moorea da proba Jazzin rakiju koju sam mu obećao mesec dana unapred na Facebooku, no on deluje prilično iznenađeno tim potezom. Možda Facebook ipak moderise Daniel? Daniele, izvini!

U genijalno diletantskom tape podzemlju, gde su i Volcano the Bear načinili svoje prve korake, obitava pasionirani sakupljač kaseta i ex-basista Klopke za Pionira Vladimir Lenhart. Iako već  unapred pripremljen na raskorak između njegovih studijskih izdanja i masovnog transa u nivou event-arta i peformansa za raju sa njegovih koncerata, moram da priznam da sam barem na trenutak poželeo da se moji plunderphonični snovi ostvare, ugrađujući se u svaku poru i vezujući pop formu i bujicu loopova kao što to već rade Negativland ili People Like Us, a Musique concrete priželjkuje sa akademskijim ambicijama.

Dragstor je ipak, za vreme njegovog nastupa (koji je u sebe sabio čitavu večnost) zaličio na neku uvrnutu folkoteku u kojoj je kasetofon za vreme karaoka zakočio i pojeo svu traku, ostavljajući sa sobom remetiteljski haos i trans otpad pokupljen sa okolnih buvljaka, halucinirajući fabriku snova cigana-gastarbajtera i narative raskošnih indijskih sapunskih opera sa zakočenim junacima u slow-motionu.

Raspojasani kasetni šaman se nije libio da, posle episode sa Gadafijevim govorima, zurlama i ululatornim mahinacijama stvori masivni gruv za masovnu konzumaciju što je, priznaćete, vrlo redak i izuzetan Ring Ring crowd pleaser. DJ Lenhart kasetama uspeva da napravi antitezu ErikM-ovog stvaralaštva koje će nas sačekati sledeće večeri – umesto kratkih, nepredvidljivih tektonskih pomeranja i zujanja sa gramofona i efekata, traka je samodovoljni medij koji se dezintegriše u postmodernu nirvanu, ignorišući bilo kakve zahteve savremene elektroakustične muzike, obitavajući u primitivnijem, ritualno bezvremenom limbu.