Ring Ring 2013 (1): Ivana Čutura, Catch-Pop String-Strong, Annie Gosfield Ensemble

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 16.05.2013. / Foto: Ivana Čutura / Video: Nikola Marković, Uroš Smiljanić

Proleće je a mi živimo u Srbiji. Ima to i dobrih strana. Na primer, festival Nove muzike, Ring Ring, napunio je sinoć osamnaest godina i sada može krivično da odgovara za kvarenje omladine i raspirivanje međunacionalne mržnje, ako ga uhvate na delu. No, i organizatori su se s vremenom izveštili pa ne samo što je uvodno/najavno veče festivala raspirivalo poruke bratstva, jedinstva i sprdalačke jugonostalgije, ne samo što su na bini bili i ljudi koji su ispunili starosni uslov za penziju, nego je, kao što je i tradicija, ovo veče ulaz u Rex bio besplatan za sve zainteresovane (ili one koji su samo hteli da se sklone od lakog prolečnog dažda), a najsumnjičaviji su namamljeni ponudom besplatne degustacije besplatnog vina iz vranjskog kraja. Kome nije bilo do opojne muzike, opio se već drugim sredstvima.

Vino je, šalu na stranu, bilo samo da se večeri da domaćinski štimung jer je ona otpočela otvaranjem izložbe fotografija Jazzinove dive lomografije,  Ivane Čuture, hvatajući crno-belim portretima domaće muzičare koji su nastupali na Ring Ringu tokom prethodnih 18 godina, podsećajući na pustolovni duh i nepredvidive rezultate svake njegove inkarnacije. Izložba, postavljena u velikoj Sali Reksa, dostupna će biti sve do 26. maja, pa ko želi da se izbliza upozna sa Ivaninim radom, ali i fizionomijama muzičara i muzičarki što su prethodnih godina krvarili za našu nasladu – ima još vremena da to učini.

Prvi nastup večeri pripao je bečkom dvojcu Catch-Pop String-Strong, dvema opakim ženama sa gudalima i afinitetima ka najrazličitijim formama muzike. Ako duh festivala Ring Ring prepoznajete najpre u vrtoglavoj eklektici i avanturističkom pristupu muzičkoj istoriji (i geografiji), Catch-Pop su ga uhvatile bez greške. Albanka (Rina KAČinari) i Srpkinja (Jelena POPržan) koje su studirale klasičnu muziku u Beču, na turneji po Srbiji izvode koloplet autorske i tuđe muzike u kome ima mesta za… skoro sve što vam pada na pamet: škotski folk (kompozicija violiniste Chrisa Stouta otvara nastup), Josipu Lisac, balkanske narodnjake, Kurta Weilla, turbo-folk satiru, tango, pa i prstohvat klasične muzike, sve spakovano u teatralan, dinamičan nastup koji je u početku pretio da će lakim notama i lepršavim raspoloženjem odvaliti deo fasade namrgođene ozbiljnosti koju ljudi pripisuju ovom festivalu, ali nas je do kraja odobrovoljio pozitivnim ali ne isforsiranim raspoloženjem i izvanrednom muzikalnošću protagonistkinja.

Na sreću, iako pres materijal pomalo potencira nacionalne nomenklature članica dua kao nešto na šta – u ovom teškom momentu naše povijesne zbiljnosti – valja obratiti pažnju, sinoćni osamdesetominutni šou je blagosloveno lišen pokušaja da se poentira na političkim temama i umesto toga bavi se samo muzikom, bogatim nasleđem Balkana u sudaru sa dekadentntom zapadnom Evropom 21. veka. Iako je muzika Catch-Pop i „catchy“ i „pop“ čak i u svom najklasičnijem izdanju, iza nje se pomalja interesantna diskusija o (ne samo) nacionalnim identitetima druge decenije trećeg milenijuma, odnosima onih koji imaju moć i sebi pripisuju odgovornost sa onima koji nemaju moć i lišeni su svake odgovornosti, a dve hipertalentovane žene koje posle studija klasične muzike spajaju najnespojivije stvari u svom izrazu, zbunjujući i Balkance i Austrijance u isto vreme (ali različitim stvarima) su sjajna ilustracija onog zamišljenog postistorijskog trenutka koji su nam obećavali Francis Fukuyama i Amerikanci pre par decenija.

No, Catch-Pop, naravno, znaju da se istorija nije zaista završila, pa je i njihova muzika delom presek ličnih istorija („Kur hana del“ koju je Rina Kačinari pevala sa ocem kada je bila dete), delom zahvat u kolektivna sećanja („Oj, golube“, „Srela sam se s njim“), delom studija visoke kulture („Gusarka Dženi“), a delom prepuštanje folk maštarijama u kojima se škotska susreće sa Makedonijom kao da je to najprirodnija stvar na svetu.

Izvođenje je virtuozno – i viola i violončelo dobijaju raskošan tretman proširenim tehnikama, pretvarani u perkusionističke instrumente, ili instant-zamene za kontrabas ili gitaru, a obe žene koriste i glasove da muzici dodaju dimenziju ekspresivnosti. I najklasičniji momenti su vrhunski aranžirani i odsvirani. Svirka bez pikapova, samo uz upotrebu mikrofona, garantuje punu izvođačku kontrolu nad bojom i dinamikom zvuka, a ovo se opet sjajno uklapa uz teatralnost kojoj je duo sklon. Naravno da je Brehtova pesma iz „Opere za tri groša“ puna uzbudljivih krešenda i naglašene glume, ali i dobar deo ostalih kompozicija nadeven je mimikom, satirom, iznenadnim pančlajnima i komentarima na izvođenje, u toku samog tog izvođenja. Jelena Popržan tokom jedne teške deonice na violi i glasno kine, pa nastavi da svira kao da se ništa nije desilo.

Publici ovo godi jer pored muzike – namah setne, namah zabavne – dobija i punokrvni šou, a njegov vrhunac je izvođenje najvećeg hita grupe, pesme/ mini pozorišnog komada „Turbofolk Queen or Slavica the Cleaning Maid“. Ova satirična epopeja o susretu divljeg istoka i civilizovanog zapada u grotlima bečkih diskoteka za balkanske gastarbajtere nabijena je i rodnom politikom i promišljanjem identiteta, ličnih i kolektivnih, ali je pre svega besprekorno izveden skeč sa pevanjem i igranjem. Ring Ring festival nikada nije počeo ovako raspojasano.

Da bi se stvari dovele u ozbiljniju, strožu ravan primereniju onome što imamo na umu kada besedimo o avangardi i njenom mestu u današnjim, avaj nagriženim, sistemima vrednosti, postarala se Annie Gosfield i njen ansambl. Dočekani kao zvezde – što u okvirima svoje scene nesumnjivo jesu – troje Amerikanaca su prethodno veče u Beogradu proveli svirajući, veoma nadahnuto sa lokalnim improvizatorima okupljenih oko ImprovE inicijative, dajući publici u Ustanovi kulture Parobrod dva seta veoma demokratičnog i uspelog improva. No, sinoć je na programu bilo nešto strukturiranije u formi kompozicije EWA7.

Annie Gosfield je jedan od onih savremenih njujorških kompozitora koji nema problem u zamenjivanju koncertnog klavira semplerom i obrnuto, deo je proširene porodice Johna Zorna, a EWA7 je napisana pre nešto više od trinaest godina, kao komad koji će biti namenjen tačno određenom mestu i tačno određenim muzilčarima. No, sa godinama, kompozicija će dobijati nove forme i interpretacije, pa je i publika u Reksu videla jedno savremeno viđenje u kome su Gosfieldovoj (na sempleru) partneri bili Roger Kleier na gitari i Chris Cutler na bubnjevima.

Naravno, i Kleier i Cutler su ljudi sa opasnim CV-jevima, prekaljeni improvizatori i muzički inovatori. Cutlera je Jazzin čitalaštvo moglo bolje da upozna i putem intervjua objavljenog pre nekoliko dana, a o Kleieru vredi reći da je u pitanju klasično školovan kompozitor koji nije dopustio akademiji da mu ubije ljubav ka bluzu i kantriju. Njegovo vođenje grupe od sedam improvizatora kroz tesnace kolektivne svirke od prethodne večeri nas je impresioniralo, a u Reksu, iako sledi zadate parametre, uspeva da ponovo bljesne i nametne se ličnim zvukom i senzibilitetom.

U prvom planu je ipak Gosfieldova i njen sempler. EWA7 je kompozicija inspirisana zvukom mašina i veliki broj semplova koje čujemo i zvuče kao industrijski šumovi. No, mehanička repetitivnost i disonantni kvaliteti su ono što je u prvom planu, dok šefica ansambla gradi i razgrađuje ritmičke strukture oko kojih ostala dvojica muzičara pažljivo (i svedeno) improvizuju. Početak nastupa je, doduše najsvedeniji sa dugačkim postepenim krešendom brujanja i cviljenja (Kleier koristi veoma mali broj elektronskih pomagala kada svira ali iz njih, kao na primer iz ebowa koga ima na početku – izvlači maksimum), a prelazi u ritmičkiju svirku su nagli i pomalo na silu.

Doduše možda se upravo odsustvom organskih prelaza želi sugerisati mašinska priroda ove muzike. Bilo kako bilo, sve troje muzičara provode jedno vreme svirajući perkusije na različitim delovima bine i za trenutak je sve nalik na avangardni koncert iz crtanih filmova – Chris Cutler bije palicama po obešenom bubnju iz veš-mašine dok Gosfieldova čekićem nasrće na kanister za naftu.

No, najbolji delovi se jasno identifikuju kada oko semplovanih zametaka ritma dvojica muškaraca počnu da pletu propisan gruv. Ovo je u prvom delu nastupa samo vinjeta koja se brzo rastače u apstraktniju svirku, no, poslednjih petnaestak minuta su gotovo neprekinuta ritam ’n’ nojz nirvana u kojoj Cutler neponovljivo provlači svoj akrobatski stil sviranja bubnjeva, Kleier svoju jako distorziranu gitaru koristi kao primitivan, tup, ali ubitačan perkusionistički instrument, a Gosfieldova ih prekriva talasima škripe i plemenite buke. Šteta je što se sve završava tačno sa četrdesetim minutom – nezvanično propisanom preporučenom granicom avangardnih koncerata u Evropi – jer gruv koga trio vozi poslednju četvrtinu nastupa obećavao je mnogo mogućih načina razvoja i mutacija. No, ni ovako iz Reksa ne odlazimo nezadovoljni. Ring Ring u punoletsvo stupa odvažno, kao i uvek, čineći gotovo nespojive ekstreme nezaobilaznim delom svog šarma. Spremni smo za narednu nedelju.