Ring Ring 2014 (1): Kim Myhr, Milana Zarić & Richard Barrett & Zsolt Sores, Joe Sachse trio

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 24.05.2014. / Foto: Ivana Čutura

Kome nije dosta sumorne kontemplacije o kolateralnim štetama velike nesreće što je zadesila Srbiju i region poslednjih dana sigurno se dobro zabavlja promišljanjem kakve će sve posledice pustošenje što ga je izazvala voda po gradovima, obradivoj zemlji, infrastrukturi i domovima građana, imati i na apstraktnije ravni našeg postojanja. Sa ekonomske strane, sve je, verovatno jasno: ko misli da se fraziranje o krvi, suzama i znoju već dobrano izlizalo tek će da se krvavo oznoji (i isplače), ali sa kulturne strane ćemo se još češkati. Giljotiniranje finansijske podrške koje je sa novim poretkom u Srbiji dočekalo institucije poput Belefa i Tribine kompozitora će se verovatno nastaviti udvojenim elanom – jer logika o tržišnoj utakmici u kojoj valja pobeđivati najdraža je onima koji nikada na tržištu i ne učestvuju – a borba za sponzorstva, pokroviteljstva i donacije će biti bespoštedna u situaciji kada se umetnost i kultura otimaju za iste pare kao i ljudi koji su ostali bez krova nad glavom.

I Ring Ring festival je osetio udar majskog cunamija, pa su tako prva dva dana ovogodišnjeg programa izbrisana iz itinerara, poklapajući se sa periodom žalosti u Srbiji. Koliko god muzika na Ring Ringu bila daleko od onoga što podrazumevamo pod pesmom i igrom, svakako treba pozdraviti takt sa kojim je festival požrtvovano iz ponude izbacio najatraktivnija imena, ona na kojima je ovogodišnji identitet festivala u velikoj meri i baziran. Srećom, kada smo već pomislili da će nam proći jedna godina a da ne pogledamo Kena Vandermarka uživo, direktor festivala, Bojan Đorđević je otvarajući subotnje veče objavio kako će svi umetnici iz prva dva dana ipak nastupati u Beogradu u narednih 12 meseci, pa će tako i DKV Trio i William Basinski i Mir i Broken.Heart.Collector imati individualne koncerte zaključno sa dvadesetdrugim majem naredne godine. Pravda je, dakle, i dalje spora ali strpljivima dostižna. Stanje redovno.

Neočekivana čast da otvori ovogodišnji festival pripala je, dakle, norveškom gitaristi Kimu Myhru i, kako se to ponekad samo od sebe u životu namesti, njegov britki polusatni nastup bio je jedno od najsrećnijih otvaranja u istoriji festivala. „Jedan muškarac sa dvanaestožičanom akustičnom gitarom“ ne zvuči baš kao najubojitija oštrica nekakve „nove“ muzike, ali Myhrova svirka je bila baš to, uznoseći se čak do visine manifesta i ubrzanog kursa kojim će se neverne Tome naterati da se prekrste a neupućenima brže od ma kakve enciklopedije objasniti prirodu nove muzike.

Myhra smo gledali i prošle godine kao jednog od dvojice gitarista sastava The New Songs, avangardne grupice muzičara koja proširene tehnike sviranja i atonalnu filozofiju kombinuje sa donekle pop shvatanjem savremene muzike. No, Myhrov solo nastup je na gotovo sasvim drugoj strani od strukturalne kompleksnosti i dinamičkih ekstrema The New Songs. Njegov pristup gitari ovde je izvanredno sveden, čak primitivistički, i gotovo monomanijačko insistiranje na skoro nepromenljivoj dinamici i jedva varirajućem tempu u mnogome pomaže da i neupućeni u novu muziku shvate svu dubinu Myhrove muzičke vizije.

Naime, držanje gotovo sve vreme istog akorda i ravnomernih (a brzih) pokreta desne ruke publici jasno pokazuje da Myhra ne interesuju umiranja u lepoti i demonstracija tehničke virtuoznosti. Sem u vinjeti od nekoliko minuta u kojoj se igra sitnim arpeđima i pokazuje da je opasan tehničar, Myhr sve vreme svira identičnim, ujednačenim pokretima, udarajući po žicama kao opsednut i puštajući žice da zvoneći po rezonatoru proizvode fantomske harmonike u vazdunu koji će, lomeći se o geometriju sale i blago se džilitajući na fidbeku koji stiže iz zvučnika do mikrofona doneti naoko stalno istoj muzici pravo bogatstvo tema i harmonija.

Ovaj pristup slušaoca mora podsetiti na preteče, pre svega na njujorškog revolveraša Glenna Brancu ali i na profesora Freda Fritha koji je pre nekoliko godina u istoj ovoj sali dobar deo nastupa radio identičnu stvar električnoj gitari. Ali istina je i da Myhrov disciplinovani primitivizam u sećanje priziva najpre velike kompozitore minimalizma, Younga i Rileyja, Stevea Reicha negde u poslednjoj trećini nastupa kada muzika dobije jednu mehaničku crtu opsesivnog ponavljanja, pa i Alvina Luciera sa svim tim duhovima harmonika koji lebde nad bukom trzanja po žicama.

U svemu tome, fizička komponenta rada potrebnog da se gitara pobudi da generiše ovoliko zvuka posednja je kockica mozaika – sličan nastup na kome bi muzičar koristio sintisajzer ili sempler da izvede iste kompozicije bio bi uskraćen za element ljudske strasti koju Myhr sa uspehom baca na publiku a ova mu uzvraća osmehivanjem oko glave i gromkim aplauzom. Pa posle nek pričaju da su Skandinavci hladni.

Nastup Milane Zarić, harfistkinje beogradske filharmonije i agilne članice ImprovE kolektiva, sa velškim kompozitorom Richardom Barrettom je (možda?) prvi koncert u bezmalo dvodecenijskoj istoriji festivala na kome imamo prilike da slušamo prelepi instrument sa 47 žica. Zarićeva je prošle godine uz ostatak ImprovE ekipe džemovala sa sastavom Annie Gosfield dan pred najavni koncert tadašnjeg Ring Ringa, ali večeras ima priliku da zablista u ulozi glavnog jela i priliku koristi na pravi način.

Richard Barrett iza sebe ima više od tri decenije komponovanja i izvođenja kompleksne savremene muzike – sve to nakon što je iz verovatno čistog iživljavanja diplomirao genetiku i mikrobiologiju – i bogat CV u kome se improvizovanje i pisanje muzike oslanjaju kako na avangardne tradicije serijalizma i stohastičke muzike, tako i na različita Barrettova filozofska i politička interesovanja. Kompozicija Tendril koju večeras izvodi sa Zarićevom je sudar modernog i klasičnog, sa harfom parkiranom nasuprot Barrettovom arsenalu pedala, semplera i kompjutera.

Sam Barrett često ume da kaže da bez obzira na teoriju koja iza kompozicije može da stoji, on sam više voli da se koncentriše na to kako muzika zvuči nego na to kako je nastala. I u izvođačkom smislu vidi se ova briga za proizvod radije nego za teoriju, pa su oboje muzičara primereno teatralni u svom prebiranju po žicama i dirkama, dramatičnim pogledima koje razmenjuju, proučavanju skora na odštampanim notnim listovima. Tendril je kombinacija živih zvukova harfe, procesiranih snimaka istog instrumenta ali i semplova drugih izvora zvuka – na primer klavira – a ovo premijerno izvođenje kompozicije predstavlja je kao organsku masu koja se uspešno distancira od akademske hladnoće prečesto prisutne u izvođenjima savremenih kompozicija od strane profesionalnih muzičara.

Tu svakako uticaja ima činjenica da su i Zarićeva i Barrett prekaljeni improvizatori pa se i dinamika izvođenja njegovog skora, nadovezivanje atonalnih „tema“ jednih na druge i tempo kojim se svira ugađaju u hodu, bez robovanja upisanim notama i uputstvima. Tendril je zahtevna cerebralna muzika, bez sumnje, ali muzičari joj večeras daju dovoljno krvi da se jasno distanciraju od formalnog eksperimentisanja i larpurlartizma, čineći apstrakciju koju ona priziva evokativnom i, ako ste dovoljno dobro slušali – zabavnom.

Za drugi deo nastupa dvoma muzičarima pridružuje se budimpeštanski veteran improvizacije, buke i elektroakustičke muzike, Zsolt Sőrés, muzičar poznat po pseudonimu Ahad, predani aktivista u ratovima za šire prihvatanje avangarde. Sőrés se pored sviranja bavi i uređivanjem radikalne publicistike, nezavisnim radiom, organizovanjem međunarodnih susreta kompozitora, a domaćoj publici je poznat i po radu na očuvanju legata pokojnog Ernea Kiraljija.

Sőrés je iskusan kolaboracionista (nastupao je sa  Franzom Hautzingerom, Rhodrijem Daviesom, Katalin Ladik…) pa se večerašnji trio-nastup pretvara u raskalašnu improv orgiju u kojoj sve troje muzičara uspešno međusobno komuniciraju i imaju prilike da pokažu sve svoje proširene tehnike. Zarićeva ovde pored harfe svira i citru, gudalom i palicama, dok Sőrés prevashodno svira na violini, preparirajući je raznim predmetima (od kojih je dobar deo namenjen kuhinjskim poslovima) i provlačeći je kroz sijaset efekata. Njegovo poznavanje materije sa kojom radi je impresivno pa je violina pretvorena u raskošni ton-generator koji sjajno sparinguje sa žicama preko puta stola. Barrett sa svoje strane naravno ispaljuje prave baraže zvukova, od toniranih semplova instrumenata, procesovanih u stvarnom vremenu, pa do čistih šumova. Svirka je dinamična i uzbudljiva i Barrettov pristup vođenju trija ima ponečeg od jumpcut filozofije koju je John Zorn razvio naslanjajući se na Carla Stallinga. Muzika ipak ne odlazi u humorističkom smeru, ali priroda instrumenata koji učestvuju u nastupu obezbeđuje i da muzičari nemaju na raspolaganju uobičajenu improvizatorsku prečicu u završavanju kompozicije paklenom bukom. Umesto toga, dinamika raste i opada nekoliko puta u toku večeri a kompozicija se završava dok je pozitivna atmosfera na vrhuncu, sprečavajući lažne krajeve i bezidejna restartovanja koja ponekad prate nastupe koji još nisu odradili svojih 40 minuta.

A za kraj večeri – malo rokenrola.

Ili makar električnog džeza odsviranog rokerskom žestinom. Joe Sachse Trio je jedan od aktuelnih projekata veterana istočnonemačke džez scene, Helmuta „Joe“ Sachsea koji je nakon višedecenijske karijere u kojoj je odradio šihte sa vedetama svetske avangarde (Peter Brotzmann, David Moss, Tony Oxley, John Tchicai, Han Bennink) poslednjih godina počeo da uvodi elemente roka u svoje sviranje, oslanjajući se na bluz i fank u svojim novijim džez avanturama. Trio u kome su i električni basista Fred Baker, te John Marshall na bubnjevima je jedna od najžešćih realizacija ovog koncepta i večeras ova nemačko-britanska momčad treska po Ring Ring publici iz sve snage, izmamljujući ne samo aplauze nego i neartikulisane urlike slasti iz gledališta.

Sasche je rođen 1948. Godine i gitaru svira već pola veka. Uz takav staž dolaze i dve jako dobre stvari: prva je to što Sasche ovaj instrument može da natera da proizvede bilo koji zvuk koji mu padne na pamet, svirajući, ako treba i pesnicom. Druga je gotovo potpuni prezir spram ideje dokazivanja publici nekakve navežbanosti i tehnike. Muzika ovog trija je tehnički impresivna, bez sumnje, sa čestim dobacivanjima tema i solaža između Saschea i Bakera, ali sve se odvija tako brzo uz tako agresivnu Marshallovu pratnju da nema govora o nekakvom muzičarskom poziranju. Sasche je pogotovo razoružavajuće neposredan u svojoj svirci, njegovi osmesi dok plete prstima po vratu, trupkanje nogama po podu, beskrajno lako upadanje u proširene tenike bez gubljenja koraka i gruva, gotovo dečački užitak u pravljenju buke snažnim udraranjem po žicama u krešendima kompozicija – sve to nam prikazuje muzičara za koga muzika ni posle više od pet decenija slušanja i sviranja nije izgubila magične, ritualne kvalitete. U poređenju sa njim, Baker je samo za nijansu uzdržaniji, jer njegove teatralne solaže na basu imaju u sebi jednake delove iskrene zanesenosti i blage parodije preozbiljnih muzičara. Marshall – sa sedamdeset i tri leta najstariji od sve trojice – je i najglasniji. Decenije sviranja u post-Soft Machine krajoliku od ovog sedokosog udarača napravile su mašinu koja ispucava zastrašujuće rafale duže od sat vremena, prelazeći lako iz džez poliritmije u složeni fank gruv. Marshall je jako glasan i gotovo agresivan u onome što radi ali kod njega nema presviravanja, nema viška nota i narcisoidnog samoisticanja – kao i ostala dvojica on samo daje svoj doprinos zvuku trija koji je zasnovan na žestini ali i suptilnosti.

Ova suptilnost čuje se u kombinovanju Creamolikih (Marshall je i svirao sa Jackom Bruceom) i hendriksovskih motiva sa čistije džezerskim razvijanjem tema, u soliranju koje se prekida urnebesno složenim hedovima iz kojih bend odmah sa radošću uskoči u fri džez prangijanje, u bosa nova ritmovima preko kojih idu belo usijane gitare sve dok se ne učini da će na vrhuncu kompozicije ceo sastav otići u vazduh.

To se srećom ne događa – doduše, Marshallu se lomi tronožac na kome sedi a Baker kuburi sa svojom bas-distorzijom sve do pred kraj kada nam jednom dušankojićevskom solažom ne uradi toplu depilaciju facijalnih i drugih malja – ali bend ovo ne zaustavlja na putu do bisa koji publiku diže na noge i posle urnebesnog soliranja na bubnjevima tera u oduševljenu vrisku. Sav taj džez, reklo bi se – to je samo rokenrol, ali dopada nam se.