Ring Ring 2015 (1): Mirt, Maja S.K. Ratkje, Sultan Hagavik

Mesto: Rex, Beograd / Datum: 20.05.2015. / Foto: Ivana Čutura

Opkoljeni neobičnim reinterpretacijama svedoci smo jednog vrlo zanimljivog eksperimenta i pitamo se da li ćemo sledeće godine biti u prilici da čujemo lokalnu (srpsko/hrvatsku) verziju ovih susreta elektronskih radio studija i izvođenja kompozitora sa polja bivše SFRJ (poput Vladana Radovanovića, Erno Kiralya, Dubravka Detonija, Ive Maleca…)

Sudeći po najavama organizatora festivala Bojana Đorđevića i skorašnjeg gostovanja naših izvođača u Zagrebu, kao i obnovljenog interesovanja za iskopavanje ovih arhiva i interpretaciju zaboravljenih dela klasika jugoslovenske elektronske muzike, takva mogućnost svakako ne deluje isključena.

Prvi je nastupio poljak Tomas Mirt u izvođenju tj dekonstrukciji komada slavnog norveškog kompozitora Arne Nordheima “Solitaire”. Sama kompozicija navodno polazi od usporavanja originalne kompozicije, ali taj deo deluje prilično neprepoznatljiv ovim ušima, pa pretpostavljam da Tomas ipak uzima samo određene semplove i razlaže ih u ovoj melasi „dubokog slušanja“. Tomas jedini i dolazi iz neakademskog/ nemuzičkog miljea od večerašnjih izvođača, što je moguće pratiti i u evoluciji njegovih kućnih, lo-fi ambient izdanja sa izvanrednim osećajem za detalje u procesiranju terenskih snimaka (Tomas je grafički dizajner i kreator covera za kultni elektronski label Boclan) i nežnim zvucima koji ponekad dopiru i iz gitarskih i akustičnih etara.

Negde između raznolikih zvukova sa modularnog sintisajzera , semplera i pikapova nadovezuju se vrlo suptilni procesirani terenski snimci i mini simfonije radija, kojeg je neko zaboravio da isključi u pozadini (opet se suptilno nadovezujući na glavnu temu večeri i nastupe koji slede). Zvučna slika svakako nije monotona i repetitivna što je ponekad slučaj sa dosta ambijentalnih izdanja, i bliža je pažljivo aranžiranom musique concrete-elektroakustičnom izdanju, sa dosta pozornosti  i aluzija na eksperimentalni zvuk studija poljskog radija.  Svakako zanimljiva prilika i za Tomasa da uradi nešto drugačije i suptilno upliva i u neke druge vode.

Norveška vokalna I elektronska eksperimentatorka Maja Ratkje je bila u “dijalogu” sa trakaškom muzikom legendarnog poljskog kompozitora Eugeniusza Rudnika, kojeg nazivaju i ocem poljskog lo-fi ambienta (suptilno se opet vrativši na Mirta). Ratkje, iako iz akademskog miljea, već godinama stvara vrlo radikalnu i inovativnu (neinstitucionalnu) muziku koja se izvodi širom sveta, a takođe je članica uzbudljivog improvizatorskog sastava SPUNK. Zanimljivo je spomenuti da je sarađivala i sa dosta noise izvođača, te komponovala album za John Zornov label Tzadik.

Njen komad je vrlo intenzivno balansirao između organske improvizacije i procesiranih sinusoidnih zvukova i buke.  Koristeći se različitim sitnim instrumentima kao što su usna harmonika, zvona, praporci, klepetuša, zvukovi ptica, kao u nekoj folklornoj bajci na dalekom severu, iz laponskih noći polarne svetlosti, smenjivala su se spektralna isijavanja vokalnih dronova koji su se razlegli i stopili u vrtlogu krikova. Amplifikacija sitnih vokala, veštičiji gibberish i krkljanje glasa, negde između nesuptilnosti Mike Pattonovih glasovnih eksperimenata do anđeoskih ovaploćenja Meredith Monk, dovedeni su do savršenog intenziteta. U vrlo razuđenom narativu, koji je varirao iz etno transa do field recordinga i ozvučenih objekata, koji se tresu i vuku kao u nekom muzičkom teatru i napetih bučnih elektronskih maršruta.

Na kraju nastupa Maja se poklanja, i kao da se ceo ovaj emotivni uragan nije upravo ni dogodio, nosi sa sobom posh torbicu koja izaziva pokoji osmeh neverice, nakon izvođenja ove ljute avangarde koja itekako komunicira sa srcem i dušom slušaoca.

Poslednji nastup je ličio na neki suludi kabare Residentsa koji su još jednom odlučili da nam pokažu da je linija između zabavnog eksperimenta i ozbiljne avangarde vrlo tanka, ako sebi dopustimo i da budemo učeni i da se smejemo našoj učenosti u isto vreme.  Kompozicija “Komsopolex Forte” je naime, opet bazirana na semplovima iz bogate arhive eksperimentalnog studija poljskog radija.

Sultan Hagavik, isključivo trakaški, a i klasično obrazovani duo, odbija da poveruje da je usporavanje trake na vokmenu blasfemični zahvat nad originalom i kao gomila uzbuđene dece nam iznova i iznova pokazuje šta sve možemo da uradimo sa nekoliko vokmena u isto vreme, ako se pre toga stavimo u stanje klasičarskog pank transa. Ne nalik Vladimiru Lenhartu i njegovim loopovima koji pre dve godine stvoriše jednu multi kulti Ring Ring folkoteku, Sultan su zainteresovani za tradiciju filmskih soundtrackova, SF I GIallo-a.

Zvuk raštimovanog KORG organa se pretvara u oragan nagomilanog horor drona, čiji klimaks označava i kraj prvog dela koncerta. Donekle zbunjena publika u nelagodnoj tišini opet je na testu strpljenja jer je sledeći eksperiment sa usporavanjem vezan za trake na kojima se isključivo priča. Jedna od tehnika koja bi se možda mogla vezati i za neke glasovne eksperimente Maje Ratkje, ali za razliku od prethodnog dela ne dolazi ni do kakve akumulacije glasova pa ni većeg uzbuđenja. U nastavku slede klasične simfonije koje se raspadaju, opskurna pop muzika, gomila semplova, zvuci sa no name arapskih kaseta koje plutaju u gomili krađofoničnih deformiteta i kakofoničnih gličeva i šuštanja trale.

Sultan Hagavik svakako nisu sofisticirani u svojoj upotrebi semplova kao recimo jedni Machine for Making Sense, i pored njihovog ambijentalno dronerskog razlaganja koriste vrlo primitivne vokmen tehnike, ali ako zamislimo klavirske virtuoze koji su iz nekog razloga (avion se srušio na pusto ostrvo) u mogućnosti da sviraju samo vokmen umesto najjeftinih sintova, ovaj omaž propadanju radija i efemernosti starih traka neće delovati toliko iskrivljeno.