Ring Ring 2015 (2): INSUB Meta Orchestra

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 21.05.2015. / Foto: Ivana Čutura / Video: Filip Filipović/Jazzin TV

INSUB Meta Orchestra (IMO) zauzima centralno mesto u lavirintu eponimne švajcarske etikete Insubordinations koja sa nekoliko “sestrinskih” i “roditeljskih” ogranaka već desetak godina neguje, nastavlja i dopunjuje tradicije elektroakustičke, eksperimentalne i improvizovane muzike. Fascinantno, ansambl čine 45 muzičara – uključujući i našeg gitaristu i kompozitora Igora Čubrilovića – koji u nestalnim rotacijama poslednjih pet godina nastupaju i snimaju pod, uslovno rečeno, mentorstvom perkusioniste Cyrila Bondija i multi instrumentaliste Laurenta Petera (alijas D’incise) koji ujedno kuriraju i vode pomenuti label. Istoriografski gledano, pomenuti dvojac se u odiseju sa IMO upustio preplavljen impresijama nakon svirke sa kultnim i neprikosnovenim London Improvisers Orchestra i od tada iza sebe ostavlja trag u vidu tri izdanja i nekoliko desetina nastupa ispunjenih preispitivanjima koja bi trebalo da dovedu do što vernije artikulacije sopstvenog izraza i identiteta koji počivaju na nekoliko striktnih ideoloških premisa o prirodi i filozofiji zvuka.

U skladu sa tim, treće večeri festivala Beogradu se poklonilo 23 muzičara, izvodeći četiri kompozicije estetski grubo bazirane na njihovom poslednjem izdanju “Archive 3”. Dijapazon instrumentarijuma je uključivao sve od perkusija, violina, kontrabasa, tenor, alt i sopran saksofona,… preko električnih gitara, teremina, analogne elektronike, laptopova,… do buzukija, bendža i raznih drugih nekategorisanih (zvučnih) objekata. Međutim, kako će se ubrzo pokazati, ovakav arsenal ima veoma specifičnu ulogu jer se IMO kreće po marginama muzičke ortografije ekstremnog spektra. Instrumenti su potpuno lišeni svoje tradicionalne uloge, a sam ansambl se nimalo ne oslanja na hromatsku raznolikost ili ritmičku gipkost koje su karakteristične za orkestracije drugih muzičkih žanrova. Proces stvaranja muzike je redukovan na performativnu praksu fiksiranja određenih parametara zvuka (visine, jačine, tonalnog kvaliteta, trajanja) gradeći tako slike koje su najčešće krajnje binarne u svojoj prirodi (tišina i buka), a ponekad i potpuno svedene na jedan jedini ton.

Ideja koja stoji iz ovakvog postupka svakako referira na “musique concrète” francuskog kompozitora i teoretičara Pierre Schaeffera: afirmisanje i istraživanje svih mogućih apstraktnih, izražajnih mogućnosti kako već postojećih instrumenata tako i bilo kojih zvučnih objekata (l’objet sonore). Ovakvim pristupom IMO prvenstveno dekartovski briše sve ono što su članovi ansambla naučili na akademiji i polazi od minuciozne analize šuma, teksture, promišljanja o funkcionalnosti muzičkih i vanmuzičkih detalja, odnosu prema tišini i njenoj eksploataciji, seciranja i podvrgavanja dronova raznim postupcima.

Iako je orkestar u svojoj prošlosti eksperimentisao sa različitim konceptima tradicionalnih i grafičkih notiranja partitura, IMO danas gravitira oko vrlo apstraktnih i kratkih didaskalija koje se tiču estetskog okvira u kojem muzičari treba da se kreću, koje aspekte zvuka u određenoj kompoziciji treba fiksirati, kao i uloge svakog od muzičara u kreativnom procesu. Stoga, izvođenje prve kompozicije počinje jednim tonom ne nužno iste grupe instrumenata, u alternaciji, nezavisno od pravila međusobnog udvajanja: na primer, gudači, perkusije pa duvači, održavajući istu dužinu ili visinu, u zavisnosti od zadatog parametra za svakog od njih.

Svakako, ovde nema ni govora o zvučnim ili tehničkim karakteristikama, zvučnom rasponu ili koloritu jer, violinistkinja gudalom kao polugom pritiska i gnječi žice, saksofon služi isključivo za šuštanje poput gargojla i lupkanje po levku ili zvonu a kontrabasista palicom za bubnjeve reže kobilicu instrumenta na način koji bi i Barryja Guya verovatno razgalio. Druga kompozicija zahteva drugačiji pristup – u prvom planu je dinamički opseg – pa muzičari prave nagle skokove iz buke u tišinu i obratno, gradeći suprematističke blokove sastavljene iz totalnog haosa intervalske improvizacije i zastrašujuće odsutnosti zvuka. Dronovi sačinjeni od “click&cuts” elektronike i “no input” pucanja signala, rezonovanje i krici teremina, lupanje pesnicom po električnoj viola da gambi smenjivali su se u trećoj kompoziciji sa nepravilnim deonicama tišine koje su brojale i preko dva minuta, gurajući na taj način jezik muzike preko svojih granica u narativni ambis apsurdnog.

Finalna kompozicija koju je IMO izveo je bila varijacija na “MNC” sa njihovog poslednjeg albuma. Sumanuti bruitistički finale u trajanju od skoro trideset minuta. Cyril Bondi uzima žuti sunđer za pranje sudova kojim će kružiti po membrani svog podnostojećeg tom bubnja, i rukom daje znak za početak obaranja rekorda u trajanju “belog šuma”. D’incise zatvorenih očiju meša himalajsko “pevajuće” zvono, Sébastien Branche drvenom olovkom grebe i buši plastičnu sordinu na tenoru, Patricia Bosshard gudalom škripi po stiroporu natrpanom i zaglavljenom ispod žica njene violine od mosta do stomaka… čitav orkestar polako tone u onirički zanos i ono što je u početku bio samo šum ili nešto konkretno, konstantnim i ujednačenim ponavljanjem u našem doživljaju postaje apstraktna mogućnost ili osnova bilo kog zvuka. U ovom kretanju od ultradisonance ka šumu, “sviranju tišine” i proslavi totaliteta svega što (možemo da) čujemo, IMO kao niko pre njih poseže za dekodiranjem naše percepcije muzike i estetike, menjajući i sebe na tom putu. Ima li boljeg mesta za in vivo eksperimente te vrste od Ring-Ringa?