Ring Ring 2015 (3): Charles Gayle Trio

Mesto: Studio 6 Radio Beograda / Datum: 21.05.2015. / Foto: Ivana Čutura / Video: Filip Filipović/JazzinTV

Ako nas je nešto fri džez nešto naučio za ovih šezdesetak godina ispisivanja svoje  paralelne istorije muzike – čija poglavlja prečesto sadrže i tužne, ljudske sudbine – to je da poput Hrona ili Saturna proždire svoju prvu, zlatnu decu. Svi oni, ništa manje ili više od anđela u blatu, od Tristana, preko Colemana, Coltranea, Sun Ra, Dolphyja, Aylera, Taylora, AEOC, AACM, Lowe, Wrighta,… do Howarda, Warea i ostalih, najčešće su za života bili osuđeni na dobrovoljno izgnanstvo ili su u agoniji posezali za njime kao za kao poslednjim utočištem i nadom. Ovakva sudbina i život koji eksplodira u lice nisu zaobišli ni njujorškog fri džez titana i živog klasika za prosvećene, Charlesa Gaylea.

Priča o Gayleu je mahom poznata. Pomenuta eugenika je ozbiljniji početak njegove karijere pomerila za drugu polovinu njegovog života koji je čitav posvetio, uz muziku, svojim dvema najvećim ljubavima, Njujorku i Bogu: prvi ga je u jednom trenutku tresnuo o pločnike i od njih mu napravio krevet i dom narednih petnaestak godina, a drugi, skopofilijski, nije želeo ništa da ima sa tim. Od formalnog muzičkog obrazovanja može da pokaže školsku knjižicu devetogodišnjaka u kome su ubeležene dve godine učenja klavira. I to bi bilo to! Svoje prste je hranio ogromnim dnevnim obrocima koji su se sastojali od boogie-woogieja, bluza, evropske klasične muzike, crkvenih pesama, uostalom, kao i svi klinci tog vremena sličnih njemu.

U jednom trenutku se obreo i sa trubom u ruci i ovo samostalno usavršavanje je trajalo skoro tri godine. Usledili su bubnjevi, pa zatim harfa, takođe, tri godine, bas i kontrabas,…. da bi saksofoni došli na red tek u njegovim kasnim dvadesetim. Radna etika je podrazumevala lojolanskih deset sati vežbanja i izbegavanje slušanja Colemana, Coltranea, Dolphyja, Hubbarda kako bi se u svom sviranju distancirao od njihovog snažnog uticaja jer je smatrao da ta muzika nosi moćnu ali i veoma intimnu poruku u kojoj bi vrlo lako mogao da se izgubi. A osećao je da i sam možda ima nešto da kaže. Gayle danas ima 75. godina i u Srbiju je došao treći put, ovom prilikom sa osveženim trijom na kontrabasu, na 20. Ring-Ring, koji uz Kanjižu beskompromisno i po svaku cenu brani boje i skida skalpove u ime slavne džez tradicije sa početka teksta.

Sam koncert u studiju 6 Radio Beograda nije obilovao iznenađenjima. Prostorija pretesna i pretopla: napeto kao u kobasici – kako smo i navikli. Tehničko osoblje drsko i bezobrazno a često i nestručno, kako smo i navikli. Inače sjajne kutije za ovu priliku bile su gurnute malo dublje u publiku tako da su prvi redovi mogli samo da klimnu glavom i da se slože da je bubanj preglasan, kontrabas tanak, klavir nečujan… A Gayle, “utekavši strastima kao rđavom despotu”, podseća na najlepšu lađu koja plovi mirnom lukom na zalasku jedne uzbudljive plovidbe, lišen potrebe da se bilo kome dokazuje i žonglira, mudar i maestralan. Kako smo i navikli!

Koncert otvara tenor prepoznatljivog tembra na ivici multifonije koji odmerenim tonovima podseća na growling ispovesti jednog klovna. Na momente melanholičan, često tragičan i komičan, Gayleov kolorit i umereni tempo uramljuju grotesknu sliku lica okrečenog u belo sa velikim crvenim nosem, simbola odbačene savesti post kapitalističkog, skoro kanibalističkog društva. Bubnjar Klaus Kugel, veteran nemačke džez i improv scene sa Gaylom svira već nekoliko godina, i njegovi brzi, skraćeni prelazi podsećaju na melanž prelomljenih cirkuskih drumrollova i vojnih marševa. On svira otvoreno, često se držeći takta i vremena, ostavljajući prostora gustim narativnim pasažima saksofona.

Gaylove fraze su vrlo proste ali potresne, polaze iz falseta i često nepredvidivo skaču u cijuk alikvota ili patos i krik donjih tonova. Mladi Ksawery Wojcinski, nova njuška na kontrabasu, komične i nezgrapne pojave vrlo čudnog hvata i položaja tela naspram svog instrumenta, drži se Kugelovih putanja u svom šetajućem stilu lake sonornosti. Prilično pokretljiv ali potpuno nenametljiv, njegov walking bass odlikuju jednostavan gruv i proverena rešenja. Gayle svira jezgrovito, samo onoliko koliko je potrebno da iznese svoju poentu, stilski ukrasi i prazne figure i piruete ni u mladosti nisu bili njegova šolja čaja, i skromno sklanjajući se u stranu prepušta bubnju i basu binu za vratolomije ako neko oseća potrebu. Wojcinski na momente izlazi u prvi plan, raspaljuje solo deonicu prepunu ritmičkih jedinica fanka i ritam i bluza, oslanjajući se na poigravanje sa dubinom zvuka na instrumentu.

Treća numera odvodi Gaylea prvoj ljubavi, za predivni, veliki koncertni klavir sa produženom klavijaturom. Ovde vidimo drugu stranu njegove senzibilnosti. Gayle svira klasičarski, gotovo impresionistički. Ton po ton, debisijevska arpeđa odsvirana jednim prstom, bez ikakve konkretne teme ili ujednačenih boja. Pedalama klavira zamagljuje tonove na momente ih smekšavajući, pa lišavajući basa, da bi ih sostenutom tu i tamo zakucao da odjekuju svuda oko nas. Dok Kugel metlicama kuva i nežno pljuska veliku činelu, Wojcinski briljira dugim arco melodiranjem koje se završava mračnim dronom.

Gayle se vraća u potpuno drugom izdanju, ovaj put u baperskim i postbaperskim haljinama koje teraju tonove da šizofreno odskakuju. Slika postaje življa i neujednačenija i Gayle svira sve brže proizvodeći klastere lupajući blokove levim laktom i dlanom leve ruke. Iz te guste nebule bi povremeno ispadali različiti prepoznatljivi fraktali, u jednom momentu mankovske persiflaže u drugom transmutacije laganog koktel stila, po koji jedva čujni refren nekog klasika ili standarda, topla lirika velikog Mal Waldrona, tayllorovske dekonstrukcije… Neverovatno da neko sa 75 godina pristupa muzici sa toliko vedrine, ljubavi, dečije neposrednosti i skromnosti. Gejlov genij je posebno vidljiv u detaljima, načinu na koji formuliše svoje ideje, namerno zaprljanim i zdepastim deonicama koje toliko toga govore ali se ni u jednom trenutku semantički ne prazne u unisonosti ili isključivosti.

Povratak tenoru i dugim pasažima koji odslikavaju samu prirodu i puls fri džeza. Brze promene ritma, Kugel murrayevski ne pušta veliku činelu da miruje akcentovajući na sneru, Wojcinski u liftu maršira gore dole, njegovi soloi su sve sadržajniji i nepredvidiviji prepuni repetitivnih melodija u slalomu, dok Gayle zvuči svežije kako koncert odmiče. Tonove iznosi lakše, sa većim dinamičkim amplitudama, vibrata su sve duža i punija, pakleni vampovi sve glasniji. Poigravajući se sa registrima često bi iz ornitoloških visina pecnuo koji zviždavi i pevljivi refren, na primer Rolinsov “Oleo”, da bi kao kruna došao “Ghost” ostinato svetog Alberta Aylera. Amin!

Na kraju, kažu da je čuveni irski pesnik William Butler Yeats jednom prilikom napisao: “the best lack all conviction, while the worst are full of passionate intensity”. Svaka čast Bili, ali baci pogled na Charlesa Gaylea!