Ring Ring 2015 (5): Grencso Kollektiva + Szilard Mezei

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 23.05.2015. / Foto: Đorđe Sokolovski

Istvana Grencsa je nekako uvek zabavno slušati, na sličan način kao što je to slučaj sa, recimo, Matsom Gustafssonom ili Kenom Vandermarkom. OK, ova dvojica su bezmalo hodajuće legende evropske i američke džez scene, dok Grencsov uticaj i domet ne doseže dalje od Mađarske i možda okolnih zemalja, sticajem raznih okolnosti, pa je u tom smislu deplasirano porediti njihove „veličine“. Ali ima tu jedan drugi momenat, nešto što gotovo nagonski navodi na radost kada ovaj velemajstor izađe na binu i krene da svira. Čim dune u cev saksofona ili klarineta, to je toliko moćno, prožimajuće i uverljivo, da se usne automatski razvlače u osmeh. I tu svoju sviračku harmizmu Grensco uspešno prenosi i na sastave u kojima svira, a naročito one etiketiranje njegovim imenom. Imate poverenje da će svaki takav sastav imati njegov izražen lični pečat, i da će se dogoditi taj radosni momenat kada ovaj raspali iz sve snage po saksu,  momenat u kome osetite produhovljenost i energiju slobodnog džeza, u punoj snazi. Sve ono zbog čega vam je ova muzika draga i bliska srcu.

Tako je i kada se Grencso delimično izmesti iz svog standarnog repertoara, što je bio slučaj na ovogodišnjem Ring Ring koncertu, posvećenom stvaralaštvu i repertoaru György Szabadosa. Kao što već znamo, ovaj pijanista i legenda mađarske muzičke scene (preminuo 2011.) bio je Grencsov mentor i poslodavac od osamdesetih godina prošlog veka, pa nije ni neočekivano da mu upravo učenik oda poštu kroz studijski materijal i koncertne nastupe. Niti je iznenađenje što je gost Szilard Mezei, koji je višestruko povezan i sa Grenscom (recimo, „dele“ supertalentovanog pijanistu Matea Pozsara), a i sam nadahnut Szabadosevim radom. Uzevši u obzir Szilardov pozamašan kompozitorski opus, te da je senćanski violista tek u ranim četrdesetim i da radi punom parom, nije mi teško zamisliti da upravo on za 20-30 godina bude prepoznat u Mađarskoj i Vojvodini (a bilo bi zasluženo i ranije, i južnije) kao prvorazredna muzička legenda.

Koncert otvara kvartet bez Szilarda, u energičnom „raspaljivačkom“ raspoloženju. „Bina“ je, kako to sve češće biva u Rexu, postavljena „naopačke“ – odmah kod ulaza u salu, i omeđena crnom zavesom. Ton je pomalo raštrkan i u opštoj buci pojedinačni instrumenti nisu lepo iznijansirani, dominira Szilvester na bubnjevima. Grensco se probija kroz gustu šumu zvukova i uspeva da ispliva u prvi plan, ili makar tu negde blizu, uprkos otežavajućim okolnostima. Muzika dobija više nijansi sa izraženijim dinamičkim amplitudama koje potom slede, i zvučna slika polako biva zaokružena na pravi način.

Sa dolaskom Szilarda Mezeija na binu, tematski sve više dobijamo i mađarske etno melodije u uvodima/zaključcima kompozicija, što sasvim fino funkcioniše sa violom i saksofonom u prednjem planu. Ovde je izraženiji Szabadosev stilski upliv naspram Grenscovog autorskog rada koji se više oslanja na klasičnu američku školu šezdesetih – no nakon što se krene u improvizaciju, ponovo sledi svirački vatromet i spektakl. Naročito kada ekipa krene jače i snažnije u fri, s prepoznatljivim dinamičkim gradacijama i „krljanjima“. Eto onog Grencsca s početka teksta, uzbudljivog i poletnog, sprovodi u delo parolu „free the jazz“ koja vrišti s njegove plave majice. Szilard uspešno hvata korak, naročito kada mu bend ostavi više prostora i spusti loptu, ne bi li viola zvučno uspela da se izbori sa instrumentalnim okruženjem.

Ovacije po završetku koncerta su bučne, prave navijačke, lišene uobičajene aplauz-kurtoazije. Vašem izveštaču ovo je bio jedan od par najboljih koncerata na ovogodišnjem Ring Ringu, a sudeći po reakcijama, i ostaloj publici.