Ring Ring 2015 (6): Arashi, The Ex + Ken Vandermark & Nate Wooley

Mesto: Sala “Amerikana” Doma omladine, Beograd / Datum: 24.05.2015. / Foto: Ivana Čutura / Video: Filip Filipović / JazzinTV

Nepunih petnaestak godina u kasnom 18. veku, Nemačkom je harao literarni i muzički pokret “Sturm und Drang” (doslovno “oluja i nagon”, manje doslovno “bujnost i plahovitost”). Njegovi pripadnici slavili su prirodu, individualnost, uzdizali strasti i slobodu i jakom osećajnošću prkosili krutim dogmama i stegama racionalizma. Zvuči poznato?!

U obrednom haosu iz dva dela Dom Omladine su do paroksizma doveli “Arashi” i “The Ex + Ken Vandermark + Nate Wooley”. Svih devetoro muzičara koji su nastupili te večeri su na svom jeziku i na svoj način slavili tekovine Sturm und Dranga, veličali iracionalnost stvaralačkog genija i demonstrirali kako zvuči bezuslovna objava totalnog rata kompromisima i mediokritetstvu. Nije ni čudo, kada pogledate koja su njihova imena.

“Arashi” na japanskom znači “bura, oluja”, na fri džez jeziku “Akira Sakata/Johan Berthling/Paal Nilssen-Love trio” ali bi isto tako u prenesenom značenju moglo da bude i “onaj koji je alt saksofonom podigao Lazara iz mrtvih, onaj čiji zvuk gudala pretvara u led i kamen i onaj čijim venama teče je*eni kriptonit”. Meteorolozi kažu da je ovaj sonični tornado prvi put primećen u julu 2013. u predgrađu Stokholma. Rezultat njegovog devastirajućeg pira od tada je jedno izdanje od četrdesetak minuta za bečku etiketu “Trost” i tuce uništenih koncertnih sala širom Evrope. Ali nije u tome trik. Ova veličanstvena himera ima tri glave i ne zna se koja je sjajnija.

Akira Sakata potiče iz moćnog fri džez sliva koji izvire u Japanu na mestu gde je prerano pao mitski alt saksofonista Kaoru Abe. Rođen je u Hirošimi samo nekoliko meseci pre atomske bombe 1945. Iako je sedamdesete proveo u triju Yosuke Yamashite a osamdesete kao dopisni član ozloglašenog “Last Exit” sastava, većina glavnih fri džez radara gubi ga iz vida na desetak godina, sve do početka 2000. kada se (uslovno rečeno) vraća iz stealth moda sa nekoliko kombi turneja sa Jim O’Rourkeom. I to netaknute oštrice! Johan Berthling je poznat kao vanserijski “all-arounder” koji se odavno dokazao u fri džezu, improvu, post bapu, roku i većim eksperimentalnim ansamblima. Podjednako vešt sa gudalom i bez njega, specifične melodičnosti kada mu je do toga i razorne pulsacije kad otpusti sve kočnice i batali konvencionalnu metriku.

Trećeg člana i bubnjara ovog trija je jednostavno besmisleno predstavljati. Mudrije glave su i na ovom sajtu i po vaskolikom internetu već dosta pisale o njegovom geniju. Paal Nilssen-Love je za mnoge među pet najboljih fri džez bubnjara današnjice a znamo da je za takvu poziciju konkurencija paklena. Iako mu je tek nestvarnih 40 godina, Love je već sada neko ko sopstvenim moćnim, čistim stilom – koji odlikuju brilijantna tehnika, frenetična složenost brejkova, perfektna poliritmičnost i originalne melodike – baca posebno svetlo na filozofiju sviranja perkusija. Već kad su mediji preneli vest o njegovom formiranju, bilo je jasno da za “Arashi” trio jednostavno nema povlačenja.

A i kako bi? Sakatine fraze su duge i sadržajne sa specifičnom i svedenom zvučnom ornamentikom. Ujednačene dinamike i snage, njegov alt je u stanju i po nekoliko desetina minuta da pripoveda u razvučenom legatu ne gubeći prvobitnu nit. U svom improviziranju Sakata se često kreće razvalinama svog muzičkog maternjeg nasleđa, to jest japanskog arhaičnog folklora. Takođe, odlikuju ga i izrazito snažna ekspresivnost koja je naglašena dramskim i lirskim kontrastima, bilo da na altu ili klarinetu pozdravlja i šalje poljupce Peteru Brötzmannu ili “jojuri” stilom peva o tragediji u Fukušimi. Sa druge strane, Johan Berthling kao da je hteo da zloupotrebi perfektno namešten zvuk u DOB-u, te je svaku priliku koristio da u stilu Kowalda ili Alana Silve gudalom razvlači duge i snažne tonove, koje je često pratilo besomučno štipanje i grmljavina slep tehnike i gušenje žica kontrabasa koje pucaju.

Svakom sekundom koncerta, Nilssen-Love je opravdao gore pomenute superlative i subjektivna preterivanja. Glave bizarno iskrenute u desnu stranu, kao da čita nekakve nevidljive šifre, stuštio bi se poput sile gravitacije na set bubnjeva. Matematički precizni udarci palica i metlica – oku skoro nevidljivi – u neverovatnim, otvorenim kombinacijama bas bubnja i čitavog niza običnih i fank činela, bez dosadnog sviranja “vremena” i držanja takta, pljuštali su u bujicama. Loveov sving je jedna od najupečatljivijih stvari koju će te čuti u fri džezu. Prostor i vreme nemaju nikakve veze jedno sa drugim kada je on u svojoj stolici i kada povlači te masne i guste melodijske linije full blasta. Beskrajno veran Elvinu, Maxu, Sunnyju, Milfordu, Rashiedu, Blackwellu,… Lombardu, a opet u svojoj koži i na svom parčetu zemlje. Nestvarno!

Kraj regularnog dela koncerta i dalje ostaje misterija. Već sama ekspozicija petnaestominutne poslednje numere je zvučala kao kulminacija simfonijskog orkestra ali su “Arashi” demonstrirali da ni najviše nije dovoljno visoko za njih, da ni najglasnije nije dovoljno glasno. Kad malo bolje razmislim, da se vratimo na početak. “Arashi” na japanskom znači “bura, oluja”, na jeziku fri džeza znači “hell, yeah”!

Međutim, da se svi sete ove večeri kada sledeći put bude evrovizijsko, fri džez glasanje  o najboljim koncertima na dosadašnjim Ring-Ring izdanjima pobrinuo se Bojan Đorđević zakazavši posle “Arashi” koncert kultnog, holandskog, proto i anarho pank benda “The Ex”. I to pojačan ni manje ni više nego jednim od najinventivnijih trubača današnjice Nateom Wooleyjem i među Srbima omiljenim, američkim, gorostasom, Kenom Vandermarkom.

Pomenuta žanrovska uskost svakako ne priliči “The Ex” iz više razloga. Prvenstveno, jer se nalaze na raskrsnici angažovanog panka, fri džeza, improva, alternativnog i garaž roka, ska, world music,… i još nekoliko drugih odrednica koje vam padnu na pamet. Takođe, argument da bi trebalo da imaju muzički pravac skovan samo za njih predstavlja i činjenica da postoje već 35 godina a da nisu izdali ideale kojima su se kao klinci u nečijoj garaži zakleli na vernost. Pokušajte da se setite ko od pank matoraca nije prodao dupe za dinar ili kao subverzivan element nije lukavo apsorbovan od strane sistema i na taj način neutralisan i pretvoren u kašu. Reći ću vam ko: samo “The Ex”! Štaviše, čini se da vreme radi za njih i da su sve jači i istrajniji u svojim namerama, a beogradski koncert je to po ko zna koji put potvrdio.

Konačno, postoji jedan neobjašnjiv momenat, gotovo poput procepa u vremenu ili misterioznog prelaza, na svim njihovim koncertima. Bilo gde da sviraju svaki put dođete na cert i mislite da znate šta vas čeka, da možete da predvidite tok večeri, da nema šanse da ponove prethodni… A onda Arnold De Boer pozdravi publiku na jeziku zemlje domaćina, Terrie Hessels i Andy Moor se čvrsto uhvate za vratove svojih gitara kao da se spremaju za poletanje, a predivna Katherina Bornefeld čukne palicama takt: jedan, dva, tri… i “BOOM”! Posle detonacije i propratne amnezije, budite se na izlazu iz sale gde je bio koncert, shvatite da da ste mokri do gole kože, iskeženi kao babun dok vam venama šiklja tropikal koktel serotonina, endorfina, alkohola i ko zna čega još, svakom po ličnim preferencijama. Kako i šta se desilo saznajete tek u flešbekovima.

Zašto bi se ovaj put razlikovalo? Beograd je oduvan po treći put! Počelo je, kao i svaki prethodni – sedenjem u stolicama, a završilo se skakanjem, urlanjem i sa dva bisa. Stiče se utisak da je moglo da bude i trećeg, četvrtog… Svako ko je makar jednom video “The Ex” uživo zna da je tajna njihove dugovečnosti u iskrenosti, neposrednosti i plemenitosti ovih ljudi. Deluje prosto, ali ustvari je to najteže i istorija bendova gitarske muzike to pokazuje.  A oni su jedan od najvećih među njima.

Recept je uvek isti, if it ain’t broken, don’t fix it. Počnu sa nešto aktuelnijim numerama čisto da se omirišu sa publikom, a kada se uvere da ovaj esperanto savršeno funkcioniše, krene propisno rokanje sa “Double order”, “Second encore”, “This is not a virus”, “Maybe I Was The Pilot”, “Eoleyo”, itd.  Ovaj put je izostala potresna mađarska folk himna “Hidegen fujnak a szelek” koju je sa njima obradio i na bini često iznosio pokojni čelista Tom Cora. Ali naknada stiže u vidu Wooleyja i Vandermarka. I sam “The Ex” na bini je spektakl za sva čula, a zamislite šta se dobija kad tome dodate produžene tehnike sviranja i soloe najtraženije trube džeza i dobro poznate abrazivne niti bariton saksofona od kojih vam klecaju kolena. Za pamćenje!

Na kraju, dodole 20. Ring-Ringa prizvale su isceliteljku oluju koju su svi dugo očekivali.  Oluju koja je sprala ulice i osvežila naše živote makar na par sati. Varate se ako mislite da sledeće godine neće biti ništa slično…