Ring Ring 2015 (7): Audrey Lauro/Mia Zabelka, Trojnik, Idris Ackamoor & The Pyramids

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 25.05.2015. / Foto: Ivana Čutura / Video: Filip Filipović/JazzinTV

Prvi nastup poslednje večeri festivala pripao je duo formaciji Mie Zabelke i saksofonistkinje Audrey Lauro. Na stranu dugogodišnji staž i reputacija u avangardnim krugovima, Mia Zabelka je beogradskoj publici jako dobro poznata baš zahvaljujući mnogobrojnim dosadašnjim nastupima i kolaboracijama na Ring Ring festivalu. Do saradnje sa Audrey Lauro došlo je povodom festivala “Wolves stories”, posvećenog ženama u improve muzici (setimo se da je 18. Ring Ring takođe imao sličnu tematiku). Nakon ovog projekta Zabelka i Lauro nastavljaju saradnju, u obliku dua koji nazivaju MIAU.

Već od samog starta jasno je da su njih dve jako raznovrstan i uigran duo te da će stvari te večeri funkcionisati sasvim glatko. Interakcije teku jako dobro i ne treba mnogo vremena da prođe kako bi od početnih pažljivih opipavanja i razmena pitanja i odgovora došlo do izgradnje vrlo dinamične improvizacije i brzih interakcija. Njih dve vrlo vešto komuniciraju jedna sa drugom zadajući novu temu ili odgovor u pravom trenutku, baš onda kad biste očekivali da se nit izgubi, sprečavajući da dinamika opadne. A onda, nakon što dostignu vrhunac (pozitivne) tenzije, obe sinhrono ućutkuju, dolazeći ponovo na prazan teren kako bi time otpočele novu interakciju, koja se ponovo jako brzo i vešto razvija.

Pri tom i Lauro i Zabelka sviraju svoje instrumente krajnje vešto ali nepretenciozno, tako da sem modulacija tembra i u jednom momentu uprotrebe svojih instrumenata kao perkusivnih, ne posežu za bilo kakvim dodatnim tehnikama, dobacujući se i uživajući u zvučnoj slici koja se pred njima gradi. Tek na zasluženom bisu, Zabelka kreće da se poigrava sa dva gudala, dok Lauro cev svog saksofona pažljivo prigušuje kolenom, poigravajući se još malo.

Sledeći na redu bio je nastup slovenačkog sastava Trojnik, impro-jazz trija sastavljenog od prilično jakih imena i prekaljenih muzičara: Vida Drašlera na bubnjevima, Cenea Resnika na sasksofonu i Tomaža Groma na kontrabasu. Što se potonjeg tiče, ako ga se eventualno ne sećate sa nekog od prethodnih Ring Ringova gde je nastupao sa Seijirom Murayamom, onda vam je sasvim sigurno poznat po tome što je iz protesta zapalio svoj kontrabas.

Što se same svirke trija tiče, ona varira od (elektroakustičnog) improva do fri džeza. Mahom je Resnik taj koji otpočinje građenje numere, no kako se stvari razvijaju uloge uglavnom prelaze na dvojac Drašler – Grom, pa se neretko dešavalo da Resnik skroz utihne i prepusti svirku ovoj dvojici. I dok saksofon polako prelazi iz šuštanja u tiho cviljenje i puckanje, Drašler sve to prati i podiže dinamiku svojim proširenim setom bubnjeva. Zapravo, ponekad se čini da veći deo nastupa barata raznoraznim objektima koji se nalaze po njegovom setu bubnjeva, nego samim bubnjevima. On ih udara, struže, pa čak i nosi kroz vazduh modulišući tako odzvanjajući zvuk metalnih objekata koji se prostire kroz REX.

Sinoć smo imali priliku da se uverimo u Gromov talenat u punom sjaju. Vrlo pažljiv slušalac sa dosta osećaja za ono što se dešava na sceni, bio je u svakom trenutku spreman da odreaguje nečim iz svog arsenala. Čas je gudalom strugao po žicama gradeći time gotovo ambijentalne pasaže, čas po samom telu kontrabasa, da bi već sledećeg trenutka slajdovao po žicama ili ih natezao, a zatim opet pritiskao šakama po telu instrumenta proizvodeći jedva čujne zvuke. Poprilično sam ubeđen da je ono što je u jednom trenutku odsvirao tarući gudalom po držaču za žice (eng. Tailpiece) bio najniži ton koji je moguće izvući iz kontrabasa. A sve to je opet bilo propraćeno jedva čujnim zvucima sa laptopa, suptilnim elektronskim ambientom koji je tek u pojedinim trenucima dolazio do izražaja.

Sve ove suptilne i manje suptilne, a povremeno i vrlo napete improvizacije, u par navrata su bivale prekinute čistom punkorvnom fri džez svirkom, tek ukoliko je nekim slučajem u publiku zalutala neka od onih “a znaju li oni uopšte da sviraju” osoba. U poređenju sa prethodnim nastupom, Trojnik su otišli mnogo dalje i u dublje sfrere zvučnosti I improvizacije, ali takođe i u mnogo konkretnije (malopre pomenute) fri džez izlete, pokrivajući time izuzetno širok dijapaznon savremenih muzičkih praksi.

Ne znam da li im uši imaju oštre rubove, ali Trojnik svakako imaju oštre i širom otvorene uši i um, a i tehniku da to podrže. Međutim jedini problem predstavlja upravo ta širina polja u koju su Trojnik zagazili, te stoga iako suvereno vladaju svim oblicima zvuka, ponekad je suviše toga prisutno i referencirano u samoj svirci, da je slušaocu jako teško da se opusti uplovi u ono što se pred njim dešava. Trojniku je ipak cilj da se takvo nešto desi. Možda baš upravo zbog toga svoj set i završavaju jednom laganijom (fri) džez kompozicijom.

Poslednji u nizu koncerata te večeri pripao  je kultnom afro džez sastavu The Pyramids predvođenim Idrisom Ackamooreom.

Pyramids su bili jedan od džez bendova koji su harali 70-ih i snažnu inspiraciju crpeli iz Afrike i svega što jeiole imalo veze sa Afrikom. Nakon par albuma i raspuštanja benda, nakon skoro 40 godina pauze ponovo su se okupili 2007. godine i od tad redovno nastupaju. Kako mi je ovaj joyfull reunion promakao, nakon izlaska programa prvo sam pomislio da postoji još jedan bend The Pyramids koji svira muziku jako sličnu kultnim Pyramidsima iz sedamdesetih, da bi kasnije moje oduševljenje probilo krov kada sam saznao da se radi o pravoj stvari.

Već sam izlazak na binu počinje teatralno, snažnim pevanjem negde iza zavese kod vrata sale, koje tera celokupnu publiku da se okrene. Zatim se polako ukazuje bubnjar Pyramidsa koji se čas pevajući a čas stvarajući zvuke poput cvrkuta, lagano i gotovo ritualno kreće kroz salu, dok ostatak benda sve to posmatra sa balkona. Dok seda za bubnjeve počinje da svira, dok mu ostali članovi benda odgovaraju raznoraznim instrumentima, od kojih je najupečatljiviji bio instrument koji je svirao sam Idris, ogromna „truba“ nalik na didžiridu. Nakon silaska sa balkona, dok se ostatak benda penje na binu, Idris teatralno pleše sa svojim instrumentom, povremeno ispuštajući po neki zvuk kroz njegovu cev, a zatim se trudi da animira publiku da peva sa njim.

Svojim nastupom Pyramids oduševljavaju publiku i bacaju celu salu u trans, i postaje jasno da ovde nije reč samo o muzici već i jednom modernom ritualu i spiritualnom iskustvu koje žele da podele sa nama. A kada Idris skine bundu u kojoj je do tad bio, I ostane u bezobrazno šljaštećoj odeći na kojoj bi mu i Marshal Allen pozavideo, postaje jasno o kakvoj vrsti šoua je reč. Pyramids pripadaju onim dez bendovima koji su, kao i mnogi drugi crni džez izvođači u to vreme, želeli da osveste, ojačaju i ujedine svest o afroameričkoj zajednici, boreći se za svoja prava i ono što im je uskraćeno. A između ostalih, i Pyramids su tlo i oslonac i inspiraciju našli u tekovinama Afrike, zemlje iz koje vuku korene i u kojoj su o kulturi crne zajednice naučili mnogo toga što u samoj Americi nisu mogli.

Upravo i njihov nastup tako predstavlja mešavinu svega i svačega, pa i susreta duha afrike i modernog vremena, u kom odora poglavice biva zamenjena kičastim i šljaštećim odelom. Tako se u muziku spiritualnog zanosa, nalik na onu Pharaoha Sandersa, upliću svemirski zvuci keytara, dok pokreti i ples Idrida Ackamoora podećaju na Michaela Jacksona. Pravi afrofuturistički šou uzeo je maha!

Sem što se izdvojio kao najbolji muzičar, Idris je pravi frontmen i vođa benda, kontroliše situaciju i muzičare, dajući im znake kad da se uključe, utišaju ili da produže solažu. U jednoj od numera ceo bend prelazi na perkusivne instrumente, kalimbe, mbire (palčane klavire) i nosne flaute, asocirajući time zvukom na Konono No 1 ili narod Shona. Jasno je da The Pyramids nisu oni od pre 40 godina, i da od njih sad ne treba očekivati stoprocentrno fri džez nadsviravanje, već da je u ovom trenutku cilj njihove muzike da prenese jedan drugi tip poruke.

Činjenica je i da u ovom slučaju godine čine svoje. Zbog nemogućnosti daljeg raspleta inadgradnje, u jednom trenutku kvalitet same muzike, pa time i entuzijazam u publici, polako počinjeu da opadaju. Međutim, nakon nekog vremena Idris posvećuje pesmu Albertu Ayleru i kreće sa frenetičnim vrištećim soloom na saksu, dižući time ponovo tenziju i oduševljenje u sali. Zatim u sledećoj pesmi stavlja tablu za pranje nalik na nekadašnje (i sadašnje) njuorleanske bubnjare i silazi među publiku, dižući time raspoloženje i vraćajući stvari na prvobitni tok.

Pred kraj nastupa imali smo i priliku da čujemo istoriju benda, priču o njegovom formiranju kao koledž projekat i istoriju do danas, a zatim i pesmu sa novog albuma koja zvuči podjednako sveže i kvalitetno kao i onaj The Pyramids iz 70-ih. Za kraj, The Pyramids šalju poruku ljubavi I mira, I trude se da izbrišu sve razlike između ljudi podsećajući nas da smo svi jedno.

Iako nastup The Pyramids nije bio tehnički savršen, on svakako jeste bio srčan do maksimuma, a to je ono što je za njihovu muziku najbitnije, i zahvaljujući čemu smo imali retku priliku da prisustvujemo nečemu nesvakidašnjem.