Ring Ring 2016 (1): Paal Nilssen-Love / Otomo Yoshihide

Mesto: Studio 6 Radio Beograda / Datum: 18.05.2016. / Foto: Filip Filipović / Video: Ivana Čutura

Pred nastup koji je koncertno otvorio ovogodišnji ”Ring Ring” festival, razgovarali smo sa japanskim herojem modernog eksperimentalnog i avangardnog zvuka, koji je prvu posetu Beogradu imao kao lider kultnog noise benda Ground Zero, takođe, u okviru, tada još mladog ”Ring Ring” festivala. Od tada se još par puta vraćao u Srbiju, a za ovaj nastup sa norveškim bubnjarem sa Paalom Nilssen-Loveom vladalo je izuzetno interesovanje, koje je debelo premašivalo kapacitet Studija 6 Radio Beograda.

U jednom intervjuu ste rekli kako ste oduvek bili zainteresovani za život u muzici. Da niste muzičar , koju biste karijeru za sebe odabrali?

Nikada nisam ni razmišljao o nečemu drugom kao mogućoj alternativi. Ne postoji ništa što bih radije radio u životu, pa onda i ne razmišljam o takvim stvarima.

Vaš primaran muzički fokus uvek je bila gitara, iako ste se uspešno bavili i turnabilizmom i dirigovanjem. Šta je to  što vas konstantno vraća njoj? Da li je u vašim izvedbama  prisutniji tretman gitare kao klasičnog instrumenta  ili kao uređaja za proizvodnju zvuka ?

Mislim da je jednako zastupljeno i jedno i drugo i da je to ono što uvek ostaje interesantno kod gitare, kao instrumenta sa velikim mogućnostima Godinama negujem i jedno i drugo i obe prakse su se spojile u jednu.

Da li biste nastavili da pravite muziku i u slučaju da iz bilo kog razloga budete primorani da napustite gitaru?

Svakako. Dokle god budem imao prste da pritiskam neke tastere koji daju zvuk  i koji organizuju zvuke, to ću i činiti.

Da li je publika iz devedesetih i s početka dvehiljaditih drugačija od današnje po pitanju očekivanja od izvođača?  Da li je odnos slušalacaca i muzike „jedan-na-jedan“,  koji često pominjete, uticao na promenu horizonta očekivanja? Da li vam smetaju mobilni  telefoni na koncertima?

I jeste drugačija i nije. Mislim da to ima više veze s regionima u kojima sviram, a manje s decenijama . Mada su granice u bilo kom smislu postale irelevantne. Mobilni telefoni mi smetaju jedino kada prave zvuk. A što se tiče snimanja, svako može da zabeleži neki koncert i podeli ga na internetu , to mi ne smeta i to ni ne gledam.

Da li je opšta slušalačka populacija u Japanu svesna postojanja i značaja savremenih i nekadašnjih autora eksperimentalne  muzike? Da li se, recimo, zna ko je bio Kaoru Abe i da li se njegova muzika sluša?

Svuda je isto po tom pitanju. Mislim da to prevazilazi granice i da ne može da se gleda po zemljama. Uz internet danas ko god želi može da sazna za Kaoru Abea.

Čitate li osvrte na vašu muziku i koncerte? Da li Vas je negativna kritika ikada razjarila?

Da, čitam, ukoliko slučajno naiđem na recenziju u nekom magazinu. Nemam običaj da pregledam novine i onlajn-publikacije, kako bih našao neki osvrt na moju muziku. Naravno, pozitivna kritika mi godi,  a negativna ne, ali ne razmišljam toliko ozbiljno o njima.

U predavanju na Red Bull Akademiji rekli ste da je album kao format prevazidjen. Da li ste razmišljali o mogućim alternativnim načinima  prezentovanja i plasiranja Vaše muzike?

Teško je dati neki odredjeni odgovor na to pitanje, ja u svom radu nastojim da prezentujem muziku na različite načine i koncepte (muzičke instalacije na pr.). Svakako da je cd kao format bio značajniji 90-tih,  jer je to bio jedini način prenošenja muzike.

Svirali ste sa Paalom Nilssen-Loveom  u različitim formacijama, trio sa Lasseom Marhaugom, The Thing… (Paal Nilssen-Love ulazi u prostoriju i nasmeši se, nikad nisam naučio da pravilno izgovaram nordijska imena, op.a.). Kada nastupate u formaciji dua, ne oseća se da bilo šta što se tiče ekspresivnosti, tembra ili opsega. Da li se unapred primpremate  za nastup, postoji li bilo kakav game-plan?

Hvala na lepim rečima, drago mi je da tako mislite. Nema nikakvog  game-plana ni pripreme kod nastupa ovog dua. Razmišlja se samo o trajanju.

Svojom muzikom sa lakoćom premošćujete  barijere između apstraktne, prijemčive/popularne muzike i džeza. Šta mislite o žanrovskim odrednicama koje  tržište upotrebljava radi plasmana,  uspevaju li one da opišu Vašu muziku? Da li je njih uopšte treba upotrebljavati ?

Možda odrednice i ne opisuju najpreciznije nečiju muziku, ali su korisne, ljudi se lakše zainteresuju.

Znam da je scena danas prepuna fantasticnih autora, ali možete li da nam preporučite nekog  savremenog autora/sastav  eksperimentalne ili popularne muzike koji na Vas ostaio naročiti utisak?

Ima ih dosta… recimo  Tetsuza Umeda, koji nije samo  sound artist, muzičar , već se bavi i vizuelnom umetnošću, instalacijama, muzika je samo deo njegovog rada. Tennis Court  je neverovatan vokalno-gitarski duo , živi nastupi su im neverovatni, otvoreni.

Instalacije su važan deo Vašeg stvaralaštva u prethodnih nekoliko godina i sve one odreda imaju i izraženu vizuelnu komponentu.  Da li ste se susreli sa lošom kritikom drugih vizuelnih umetnika i umetnika instalacija? Kako birate saradnike  za rad na muzičkim instalacijama?

Nikad druge vizuelne umetnike nisam pitao za mišljenje  o mojim instalacijama. Ne osećam potrebu i nije neophodno pitati, jer to ništa ne menja. Ne krećem se u krugovima vizuelnih i multimedijalnih umetnika.

Saradnike biram uglavnom slučajno, ili poznajem njihov rad . Biram one tehničare s kojima volim da radim. Rezultati su različiti, uglavnom dobri. Slučajan je i odabir kombinacije muzičara na složenijim  muzičko –scenskim instalacijama. Kod manje zahtevnih postavki ponekad sve radim sam.

A sada par reči o samom nastupu koji je usledio nakon ovog razgovora.

Koncert je počeo nakon što je tišina propisno naelektrisala prostor radijskog studija. Duo je upio duh slatkog iščekivanja i započeo set. Maštovitosti naravno od starta nije manjkalo. Muzičari su puštali da instrumenti dišu, a prilikom razmene ideja bili su jedan drugom i saradnici, i zainteresovani slušaoci,  koji uživaju u idejama onog drugog baš kao i publika u samom studiju. Solističke tačke, izuzetno integrisane u set kao celinu,odmaknute od ikakvog vatrometa tehnike,  su bile vezivno tkivo onoga što bi duo ostvario i onoga što je tek planirao da ostvari.

Agresija i fizikalnost  nisu nepromišljene, niti van konteksta sveukupne zvučne slike. Iako slobodni u razmišljanju i usmereni ka pomeranju  izvođačkih praksi , sve je bilo podređeno konceptu. Neosporna je tehnička virtuoznost i fizikalnost  Nilson-Loveove izvedbe, uparena sa neverovatnom suptilnošću fraziranja,  a nju dodatno podstiče  i lirična i agresivna gitara Otoma Yoshihidea, gde je impresivna lakoća s kojom jedan drugom prepuštaju kormilo. Razmena ideja je bila i vizuelno dopadljiva, te je kamera mogla da sa lakoćom ovekoveči muzičke klimakse i antiklimakse.  ”Koncept trajanja” koji duo zastupa  je bio odgovarajuće, a opet slučajno  upotpunjen  digitalnim časovnikom radija, koji je ispisivao zareze oko cifara; nekad se činilo da se zarezi pojavljuju primetno brže ,a drugi put sporije.

Prvi i osnovni set bio je tako zaokružena celina  i tako fokusirano putovanje , da je drugi set morao doći u vidu zgusnute rekapitulacije , u vidu kultnog Yoshhideovog aranžmana Ornetove „Lonely Woman“ (koju kamera nažalost nije ovekovečila).

Neko od prisutnih posetilaca sa zavidnim slušalačkim iskustvom možda će reći kako nastup nije bio „epohalan“, ali u ovom smislu dalje insistiranje na epohalnom i  kontroverznom i nema smisla, pošto su ugrađene umetničke prakse muzičara po sebi već razvijene do neverovatnih razmera. Svako dalje /ekstremnije dokazivanje ekscentričnosti izvedbe  bi samo upropastilo sveopšti utisak.