Ring Ring 2016 (2): Ido Bukelman, Universal Indians feat. Joe McPhee

Mesto: KC REX / Datum: 19.05.2016. / Foto i video: Ivana Čutura

Još pod snažnim utiskom prve zvanicne festivalske večeri, publika koja je imala sreće da se nađe oči u oči sa Otomom Yoshihideom i Pallom Nilsen-Loveom u legendarnom Studiju 6 Radio Beograda, pokušavala je da pronađe prave reči kako bi opisala nesvakidašnji nastup, priređen od strane japansko-norveškog super dvojca. Tu su se našli i oni koji su sa iskrenim žalom slušali o koncertu, nadajući se da bi muzički program druge večeri mogao bar dotaći visoku lestvicu postavljenu u samom startu i tako im delimično nadoknaditi propušteno.

Posle Studija 6, elaborirali smo utiske od prethodne večeri na starom „mestu zločina“ – u Kulturnom centru REX, čiji je savršeno nesavršeni prostor praktično simbol „Ring Ringa“. Uz standardnu publiku koja ga svake godine pohodi, upijajući sve ono što joj se pruža u domenu nove muzike, u širokom i šarenolikom žanrovskom opsegu, druge večeri je bio primetan i izvestan broj poštovalaca džeza i fri-džeza koji su se tu našli, prvenstveno zbog zvezda večeri – američko-norveških vukova iz Universal Indians, u sastavu John Dikeman (stari znanac iz Cactus Truck) na tenor saksofonu, Jon Rune Strøm na kontrabasu i Tollef Østvang na bubnjevima, pojačanim prekaljenim liscem, multi-instrumentalistom, kompozitorom, improvizatorom i teoretičarem Joeom McPheejem – ovoga puta na alt saksofonu i džepnoj trubi.

Ali, nepravedno bi bilo preskačiti i zapostaviti instrumentalistu i improvizatora čiji je nastup prethodio koncertu Joea i momaka – Izraelca Idoa Bukelmana – jednog od dvojice solo gitarista koje će „Ring Ring“ ugostiti ove godine. Njemu je pripala čast, a u isto vreme i obaveza da pokuša da zainteresuje i zaintrigira posetioce koji su mu poklonili vreme i pažnju pred nastup muzičara zbog kojih je, ipak, većina i pazarila ulaznicu. Sećanje na nastup norveškog eksperimentalnog gitariste Kima Myhra, koji je pretprošle godine, svojom disciplinovanom i repetitivnom svirkom, samo uz pomoć dvanaestožičane akustične gitare, priredio nezaboravno otvaranje festivala, dali su nadu da se slično može dogoditi i ove godine. Za potpisnika ovih redova, Izraelac je uvek nekako izmicao iz fokusa slušalačkog interesovanja, iako iza sebe ima nekoliko kolaboracijskih i čak četiri solo albuma, a takođe je i suosnivač etikete OutNow; vrlo bitna referenca, ako uzmemo u obzir kvalitet njenih izdanja. Sve navedeno je  odgovornost i očekivanja pred auditorijumom podiglo bar za stepenicu više.  Ono što se dalo videti i čuti, pokazuje da je njegov pristup generalno drugačiji od Myhrovog, tako da je njihovo upoređivanje u tom smislu bespredmetno. Bukelman, pored akustične gitare kao primarnog i vodećeg instrumenta, svoj izraz upotpunjuje minimalnom upotrebom bubnja, zvona, mini činele, jedne vrste gitarske citre (ispravite me ako grešim) i još pokojeg objekta pride. Zvučnu sliku gradi konkretnim i jasnim gestovima, bez suvišnih poteza i nepotrebnog ulepšavanja, sa umetnutim kratkim periodima tišine ispunjene pritajenom napetošću i iščekivanjem. U nastupu primat ipak imaju dinamičniji i odsečniji momenti, agresivno i isprekidano okidanje i trljanje žica na gitari u saglasju sa sporadičnim intervencijama na ostalim predmetima koji ga okružuju. Poseban šmek njegovoj, pomalo gruboj, sirovoj i ogoljenoj muzici, daju efekti na citri, doprinoseći širini i prostranosti ukupne zvučne slike. U jednom trenutku koncerta mogao se osetiti možda čak i pomereni i iskrivljeni latino upliv, koji je ubrzo „ugušen“ kratkim i sabijenim zvucima koji su nas zadržali na ivici oštrice. U izražavanju mogućnosti akustične gitare kao zvučnog objekta, Bukelman ju je u toku nastupa tretirao i kao perkusivni instrument, udarajući je snažno po telu između dva ili više okidanja ili prevlačenja prstiju preko žica. Stalno balansirajući između žica na različitim delovima gitare, žica i tela gitare i gitare i ostalih pomagala, ne zadržavajući se nikada suviše na jednom mestu, muzičar je uspeo da svojim angažovanim četvorodelnim improvizacijskim setom, privuče i zadrži pažnju publike, koja je koncentrisano ispratila koncert i nagradila ga zasluženim aplauzom.

Posle dvadesetominutne pauze koja se po običaju koristi za osvežavanje i sumiranje utisaka neobaveznim ćaskanjem, usledio je nastup postavke  Universal Indians feat. Joe Mc Phee, čija je ekskluzivnost podignuta na još viši nivo činjenicom da su muzičari prošle godine za portugalski Clean Feed izdali odličan živi album pod nazivom Skullduggery.

Kvartet počinje svirku opušteno i ležerno, neko bi rekao i rutinski, ali ne i proračunato, organizovano i po unapred osmišljenom planu, jer je evidentno u samom startu da muzika nastaje na licu mesta, u međusobnoj interakciji svih aktera, koji se već dobro poznaju i osećaju. McPheejev angažman počinje zvucima džepne trube, da bi mu se u sledećem trenutku priključio Dikeman igrajući se vazduhom, prigušujući tako zvuk svog tenora. Ubrzo se džepna truba utišava i potom potpuno gubi, dok tenor saksofonista kreće u ofanzivu bez zaustavljanja, a svesrdno ga podržava nadahnuta ritam sekcija. Sledi neverovatno snažna energetska bomba, kao rezultat neobuzdane, raspojasane i strastvene svirke, isporučena precizno i bez uzdržavanja,  pravo u grudi i pravo u glavu. U nastupu koji se sastojao od dve celine, kroz koje su nas muzičari vodili pojedinačno, u duetskim, a najčešće trio ili kvartet kombinacijama, smenjivali su se frenetični momenti ispunjeni rafalima tenor saksofona ili u kombinaciji tenora i alta, uz povremeno osveženje zvucima džepne trube. Evidentno je da McPhee, i pored uzdržanosti, zvuči kao u najboljim danima, iako je već dobrano zagazio u osmu deceniju života – strastveno i zrelo, a bez ijednog grča na licu. Sa savršenim osećajem za tajming, kada altom krene, sa Dikemanovim tenorom jasnog i čistog tona i nestvarne snage, prvo u sparing, a onda i pridruženi atak na sva čula, sevaju varnice i podrhtava tlo i izvan koncertne sale. Ritam sekcija je angažovana i fokusirana, dosledna sebi i svom stilu, a opet u stalnom osluškivanju dvojice solista. Iako važi za očinsku figuru i uživa veliko poštovanje od strane svojih kolega, što se dalo i videti i na nastupu, čini se da u ovom slučaju, nije želeo ulogu lidera.

Universal Indians feat. Joe Mc Phee su, u dva poduža seta produženim jednim bisom, pred, sa razlogom ushićenom i ekstatičnom publikom, demonstrirali kako zvuči beskompromisna svirka oslobođenja svih stega i pravila, pa i u smislu spoja i kompatibilnosti različitih generacija, bez umišljenosti i nepotrebnog uzdizanja.  Avant-džez, fri-džez, neo-fri-džez, post-fri-džez…, potpuno su nebitni prefiksi, kategorizacija i njeno zamorno nijansiranje, kada na sceni imamo muzičare koji se, slaveći uzore i prošlost u svoj njenoj veličanstvenosti, maksimalno daju i prepuštaju publici u sadašnjem trenutku, ostavljajući svoj jasan, dubok i neizbrisiv trag, a opet sve za neka buduća vremena i nove naraštaje muzičara i slušalaca.