Ring Ring 2016 (3): Laurent Bigot, Jasna Jovićević & Gabriela Koso, Martin Brandlmayr

Mesto: CZKd i KC REX / Datum: 20.05.2016. / Foto: Ivana Čutura i Zlatan Dimitrijević  / Video: Ivana Čutura

Treće veče ”Ring Ringa” isporučuje nam jedan od stilski, vizuelno, a i auditivno najdisparatnijih i najuzbudljivijih nastupa u skorašnjoj istoriji festivala.

U uvek prijatnoj atmosferi Centra za kulturnu dekontaminaciju, u kojem već duži niz godina nije bilo koncerata, a koji je bio domaćin nekim od zanimljivijih zvučnih instalacija koje su se mogle videti u ovom gradu (poput Robert Henkeovog interaktivnog “Ciklona”, sa Monom interfejsom, 8 zvučnika i crvenim dugmićima, kojima su posetioci stvarali ambijentalne zvukove u nagomilanom ritmičkom vihoru) odigrao se pravi mali audiovizuelni spektakl i vidno očarao sve prisutne (od 7-77) na “rasprodatoj” projekciji.

Mali cirkus objekata i igračaka francuskog elektroakustičnog muzičara Laurenta Bigota, putujuća instalacija ekscentričnog trgovačkog putnika, koji u svom koferu ima više bizarnih gedžeta nego što bi vaša buvljačka mašta ikada mogla da asimiluje i aranžira u ovakav trijumf kreativnog duha, donekle je inspirisan začetničkim delom Cirque Calder, francuskog umetnika Alexandera Caldera, koje je deo stalne kolekcije Whitney muzeja savremene umetnosti u Njujorku.

Bigot, slično kao i Calder, pravi minijaturnu repliku cirkusa i, kao marionetista, pokreće modele figurica koje predstavljaju standardno “osoblje”, tj. tačke cirkusa. Obraća im se, odnosno instruiše ih na francuskom za vreme performansa u instalaciji koja najpre podseća na scenario cirkuske predstave za vreme malog zemljotresa, koji proizvodi nekakav subliminalni, podvodni seizmički bas. Dok je Calder pravio ove male modele (na pr. gutača mačeva i krotitelje lavova) od žice i drveta, improvizujući mini scenarije za svaki novi nastup, Bigot ide korak napred i ozvučava ovaj mali žičani rolerkoster-univerzum sa sistemom od dvanaest mikrofona, takođe se igrajući na ivici (sada i zvučne) improvizacije sa gomilom vibracija ovog ekscentričnog pozorištanca.

Performans počinje sa klizenjem rotirajućeg ogledalca, koje se nastavlja na treskove po roletni platna sa kojeg polako klize lepljive figurice penjača i padaju u tacnu. Svaki zvuk koji proizvode se nadovezuje na sledeći u ascojativnoj logici ovog “baba za dedu, deda za repu, repa za kuglu, kugla za činiju, činija za stringove, stringovi za rezonantne frekvencije” univerzuma. Vizuelni dojmovi se mešaju, od onih koji  postaju senke na roletni malog platna, čas u mraku sa zelenom sijalicom, osvetljavajući pokrete, uspone i padove trapezistkinje, i cirkuskih životinja koje su povezane u kontinuumu urnebesnih plesnih tački.

Pa tako, hrčci jure u plastičnim činijama kao zamorci, balerine levitiraju dok svemirski brodovi svetle nad njima, a gimnastičari izvode svoje akrobacije po nekakvim glenbrankičnim atonalnim simfonijama. Panda sa prostetičkim skijama igra lastiš na lancu o koji konstantno udara i izvodi petostruki saldo, stvarajući zvučni dojam nekog zlikovca iz slešer horora. Landarajući penjači odzvanjaju o činije, metalne objekte i recepcijska zvona stvarajući mini gamelan orkestar.

Između demijurške preciznosti i mehani(cisti)čke nepredvidljivosti instalacije, sa konstantnim vizuelnim i zvučnim asocijacijama, Bigotov cirkus uspeva da u isto vreme spoji i nešto savremeno i vanvremensko, u miksu zvučnih skulptura, visećih i rotirajućih objekta (Jean Tinguely, nismo te zaboravili), animatorske mašte i vrlo zabavno zvučeće elektroakustične improvizacije (a la Shaking Ray Levis), koja ne shvata sebe suviše ozbiljno u kontekstu pripadanja  kanonu eksperimentalne muzike. Magnifique!

Nastavljamo u Reksu, gde nas dočekuje ništa manje inspirativan i vibrantan duet subotičkih muzičarki,  Jasne Jovićević i Gabriele Koso.  I Jasna i Gabriela pripadaju generaciji naših kompozitorki koje su se dosta dugo školovale i svirale u inostranstvu, da bi se vratile u zemlju i pretočile iskustva iz džeza, improvizacije, savremene kompozicije, world musica… u lokalne okvire na način koji donosi svežinu i inovativnost pomalo akademski okoštaloj i nefleksibilnoj domaćoj sceni,  kada su savremena izvođenja u pitanju.

Ako je naš recenzent za Jasnin “Dharma” album (saradnja sa basistom Armandom Mesarošem, koja je nedavno nažalost okončana) rekao da je na njemu džez prisutan kao daleko i apstraktno sećanje, pre svega manifestovano kroz Jasnin saksofon, na ovom nastupu se vraća u jednoj čistoj saksofonskoj, minimalistički pitkoj i postepeno usložnjavajućoj improvizaciji, koja, u maniru spomenute džez evokacije, otvara koncert. Već na sledećoj kompoziciji kreće melanž pevanja nad lupovanim vokalnim mantrama, frazama Jasninog bas klarineta i Gabrielinog fagota, koji stvaraju jedan vrlo holistički doživljaj dubokih vibracija (njihovih zvučnih) univerzuma, koji dobro oslikava i Jasnino dugogodišnje bavljenje jogom, inspiraciju koju crpi iz prirode i ekoaktivizam.

Slede i dve pesme sa neobičnim perkusivnim instrumentom hangom koji zvuči kao nekakvo vodeno cimbalo, sa pevanjem etno glosolalija obe muzičarke. One asociraju na psalmove muzike koja zvuči i univerzalno i inspirisano tradicijom Balkana, čime se upotpunjuje atmosfera mističnog zajedništva sa Ivom Bitovom, koja na slični način koristi male eterične instrumente sa podcrtavanjem atmosfere blaženog transa i minimalistički vođene hipnoze (kalimbe, čašofoni, akvafon i vodeni bubanj). Nakon još nekih instrumentalnih improvizacija, poput jedne sa soprano saksofonom i fagotom, na kraju koncerta  se opet vraćamo na subliminalni saksofon sa početka koji sad evoluira u bujici lupovanog minimalističkog džeza koji tokom većeg dela koncerta stvara haseloliki ritmički okvir.

Saradnja između kompozitorki ne traje dugo a već je izrodila poprilično intrigantan i raznolik muzički svet, koji je istovremeno i vrlo pitak i komunikativan, sa etno motivima koji su zajednička polazna tačka, i muzičarkama koje dele vrlo srodne energije i pristup kompozici i improvizaciji, zvučeči vrlo punije uživo nego što to ponekad diktiraju studijski uslovi u sličnim muzičkim kombinacijama.

Poslednji nastup je onaj austrijskog bubnjara Martina Brandlmayra, koji je svirao u dosta bendova koje ste imali priliku da slušate uživo tokom prethodnih godina na raznim festivalima u Beogradu (Radian, Trapist, Autistic Daughters), a i u solo varijanti na festivalu Dis-Patch. Nakon svih ovih prethodnih vibracija, on je transcendirao u nekakav sistem unutrašnjih ili autističkih vibracija perkusioniste u svom samozadovoljnom i svedenom univerzumu repeticije, preciznosti i minimalizma.

Bez hipnotičkih zvukova sa vibrafona koji su tako dobro podcrtali noar džezersku pomamu benda Autistic Daughters, dronova i semplovanih zvukova, koji su možda i najinteresantniji delovi njegovih solo nastupa, konceptualni setap u Rexu je zvučao pomalo monotono. Jednolična fraza na bubnju i treskanje činela ,sa povremenim gudanjem jedne jeste stvaralo vibracije koje bi mogle zvučati punije da su bile provučene kroz neki efekat više ili u komunikaciji sa još više različitih zvukova, čemu nije doprinela ni vrlo oskudna upotreba semplera i elektronike. Martin je vrstan improvizator ali je cela izvedba zvučala interesantno uglavnom sa tehničke strane, a moguće je da je moje oduševljenje te večeri već prelilo čašu, pa je i pažnja pomalo opala u poslednjim trenucima koncertnog dana.

.