Ring Ring 2016 (5): Norberto Lobo, Cortex

Mesto: KC REX / Datum: 22.05.2016. / Foto: Ivana Čutura

Festival nove i eksperimentalne muzike “Ring Ring” uspeo je da istraje i doživi dvadeset i jedno izdanje. Iz godine u godinu, na tih nekoliko dana, svake godine postaje žarište svetske slobodne improvizacije, gde možemo čuti i videti sve – od velikana ove muzike, pa do mladih i novih nada. Kao takav, zahvaljujući hrabro i beskompromisno koncipiranom programu, stekao je vernu publiku koja posvećeno prati ovaj festival, i kojoj je on jedini način da vidi sva ova imena u tako kratkom vremenskom periodu. Drugim rečima – “Ring Ring” festival je za mnoge od nas svojevrsna institucija i ubrzo nakon što se jedan završi već odbrojavamo dane do sledećeg. On je od strane publike prepoznat je kao važna kulturna manifestacija. Zato je informacija da festival ove godine nije primio skoro nikakva sredstva od strane domaćih institucija više nego poražavajuća. Ali bilo kako bilo, festivala će biti i naredne godine, a ovom poslednjom večeri ovogodisnjeg izdanja ujedno je obeležen i njegov dvadeseti rođendan.

***

Prilika da otvori poslednje veče festivala pripala je portugalskom gitaristi Norbertu Lobu. Ovaj simpatični mladić opuštenog izgleda na prvi pogled ostavlja utisak lokalca, kojeg bi sreli ispred obližnjeg dragstora. No, reč je o ozbiljnom muzičaru koji je u stanju da kroz svoju muziku provuče širok spektar uticaja,  a da opet zvuči konzistentno. Ne radi se o tome da li će Lobo svojom svirkom pokušati da redefiniše muziku. On se trudi da svojim muzičkim uticajima da lični pečat i time ih spoji u koherentnu celinu.

Tako, već na samom početku nastupa, gitara ispušta drone zvuke koji jako liče na tuvansko grleno pevanje, dok cela kompozicija  zvuči gotovo meditativno. Već i sam muzičar izgleda kao da je u transu, dok se hipnotičke numere nižu jedna za drugom. Interesantno je da, iako nastupa kao solo gitarista (a boljka mnogih od njih je potreba za iskazivanjem preterane vrituoznosti), Norberto na prvom mestu potencira ambijentalni karakter svoje muzike. Postepeno se pojavljuju nežni, harmonični, gotovo melodični drone zvuci, dok nas Lobo vodi ka ambijentalnijim vodama. Rasparčane melodije koje se provlače tokom trajanja nastupa neodoljivo podsećaju na Lorena  Mazzacane Connorsa. Lobova muzika se u principu može rastaviti na par činilaca: dok su sa jedne strane nalazimo ambijentalne, drone uticaje i zvukove nalik rhodes klavijaturi, sa druge strane tu su i flamenko uticaji, koji sa sobom donose sve od folklornih do virtuoznih deonica. No, uglavnom su svi ovi uticaji isprepletani, ali na taj način da vodeće gitarske deonice, koje zvuče gotovo kao džez-rok, služe tek da bi podcrtale atmosferu, umesto da bivaju gurnute u prvi plan, kako to inače biva. Gitarista svirku jako intenzivno proživljava, tako da neprekidno ustaje i vraća se u stolicu.

Iako isprva svirka deluje hipnotišuće, vremenom, kako koncert odmiče, utisak polako slabi, imajući u vidu da se određeni elementi ponavljaju. Kako je nastup odmicao, počinje da gubi na intenzitetu, te se stiče utisak da bi ceo nastup ostao upečatljiviji da je trajao malo kraće.

Čast da zatvori ovogodišnji festival pripala je norveškom četvoročlanom sastavu Cortex. Ovaj skup momaka ima iza sebe zavidan staž u raznim projektima i na tri sopstvena albuma, od kojih je poslednji izašao za etiketu Clean Feed. Bubnjar Gard Nilssen je do sada posetio Srbiju i Beograd već u par navrata, od kojih je najskoriji bio sa sastavom Bushman’s Revenge, koji je, van glavnog programa, sjajnim koncertom u Čekaonici zatvorio Beogradski džez festival pre tri godine.

Cortex svoj fri-džez zvuk vidno prožimaju nasleđem bi-bapa i post-bapa. Međutim, ovde se ne radi o nostalgičnom osvrtu na te žanrove, već pre o njihovom postavljanjem u savremeno ruho. Muzika Cortexa je vrlo dinamična, pršti intenzitetom i divljom energijom, dok bend zvuči jako utegnutno i precizno. Njihovu muziku bi mogli opisati kao komponovani fri-džez, u kom se kreće od klasičnijih, straight-ahead tema na koje se zatim nadovezuju dugački blokovi improvizacija. Kolektivne improvizacije su retke i zajednička svirka je mahom rezervisana za gradnju dinamike, gruva, ubilačke rifove i zarazne teme.

Bubnjar Gard Nilssen i basista Ola Høyer čine vezivno tkivo ovog benda. Oni s jedne strane svojom črvstom i preciznom svirkom drže bend zajedno, dok sa, druge strane, svojom energičnom svirkom diktiraju dinamiku i gruv. Posebno bih istakao Høyera, koji svojim vrlo perkusvinim i ritmičnim načinom sviranja čini okosnicu ovog benda. Dok je saksofonista Kristoffer Alberts bio naklonjeniji melodijskim linijama, kornet Thomasa Johanssona uglavnom je ispaljivao visokooktanske rafale. Ovakvim konceptom  ovaj koncert  podsetio me je na nastup benda Atomic u Kolarcu od pre četiri godina.  Eventualna zamerka na račun benda bila bi dužina solo deonica, tj. nedovoljna prisutnost uočljivijeg varijeta između njih. No, ovakav koncept  benda ispostavio se kao pobednički, te je oduševljenje publike bilo vidno, a bend pozdravljen gromkim aplauzom i pozvan na bis.