Ring Ring 2017 (2): Daichi Yoshikawa / La Tene / Z Country Paradise / Tomeka Reid Quartet

Mesto: KC REX, Beograd / Datum: 18. i 19 maj 2017. / Foto: Filip Filipović

Drugi dan

Šta je to što povezuje savremeni, eksperimentalni nojz bez tradicionalnog instrumentarija, i melodije inspirisane gvozdenim dobom latenske kulture? Gotovo ništa. Šta je zajedničko performansu muzike-događaja i svirci magijskog, ritualnog zanosa? Apsolutno sve. Drugo veče dvadeset i drugog Ring-Ringa – jednog od najuzbudljivijih i najboljih evropskih festivala nove muzike – postavilo je ram za sliku u čijoj kompoziciji je istovremeno bilo mesta kako za novi primitivizam tako i savremenu elektroakustičku muziku. Pravac određen dvema naizgled nespojivim tačkama, demonstrirao je koliko su tanki i nebitni žanrovski okviri i na koje sve načine je moguće u jednoj koncertnoj večeri uspešno objediniti mistiku antičke muzike, totalni eksperiment, džez, slobodnu improvizaciju, nojz… pa čak i “stari dobri” krautrok.

“Kompozicija za par zvučnika, dva kontaktna mikrofona, dve volume pedale, metlicu za bubanj i metalnu oprugu”. Tako bi, otprilike, najlakše i najjednostavnije mogao da se opiše nastup Daichija Yoshikawe, japanskog umetnika u raskoraku između Berlina i Londona, inače, pasioniranog bicikliste, bezuslovnog prijatelja svega što odlazi iz porodice mačaka i, ispostavilo se, velikog ljubitelja šljivovice. Međutim, ime i prezime ovog nadasve harizmatičnog momka nije nepoznanica među ezotericima. Naime, entuzijasti ga verovatno pamte, između ostalog, po fri-džez/improv triju “lll人“ (izgovara se “El”), gde zajedno sa bubnjarem Paul Abbottom i saksofonistom Seymourom Wrightom, već osam godina i sa tri izdanja iza sebe, demolira, pasira i proždire sve ono što se opire ili prkosi gravitaciji njihovog muzičkog univerzuma.

U Rexu ništa manje neograničen i direktan, pod zastavom neoavangarde “sve što radimo je muzika”, Daichi je u četrdesetak minuta apsolutnog muzičkog hepeninga vreme sveo na “disciplinovanu akciju”, na gest performansa, da bi, zatim, isti taj gest alhemijski pretapao u zvuk, to jest muziku. Da ne dužimo previše, nema dileme iz koje slavne tradicije potiče Yoshikawa: apsolutno svaki zvuk jednak je muzici, gde je ovo prvo sasvim dovoljan i nužan uslov za ovo drugo. Taman!

Ali da se vratimo detaljnije na sam nastup. Kao što je nagovešteno u ekspoziciji, Daichi se uopšte ne koristi konvencionalnim muzičkim instrumentima. I dok njegovi ogoljeni, brutalistički pejzaži nastaju u vakumu osvojenih međuprostora smeštenih između buke i tišine, njegova praksa i filozofija počivaju na lupovima audio-fidbeka. Svakako, manipulacija povratne sprege zvuka  nije nikakva novost za festival kao što je Ring Ring. Pre Daichija, parter Rexa su krasili veliki majstor no-input miksete, Toshimaru Nakamura, te slavni Keith Rowe, ili Jerome Noetinger, samo su neka od imena kojima “Larsenov efekat” nije stran; takođe, naš Róbert Rózsa iz “Blank Disc” je ništa manje prvi među jednakima.

Dakle, u teoriji, dva položena zvučnika koja kupe signal kontaktnih mikrofona zakačenih na volume pedale, stvarajući tako zvučni loop između audio inputa (mikrofona) i audio outputa (zvučnika). Čitav fokus ovde je na visini i jačini tonova, i ako dodate tome rezonovanje metalnih iglica metlice za bubanj ili metalne opruge, dobijate par excellence elektroakustički eksperiment. Sa druge strane, u praksi, snopovi večno vibrirajuće, večno pulsirajuće ergonomske muzike, podjednako sofisticirane i izrazito jednostavne, u isto vreme fizički drhtaj i apstraktni koncept u mislima slušalaca. Nema sumnje, Daichijeva filozofija i estetika potiču od radikalne manifestacije bavljenja metrikom i proporcijom sabijenim u vremenske pasaže između svojevsrnih zvučnih lavina i stavova tacet – pauze koja podrazumeva izvođenje tišine. Iz jednog jedinog tona u sva lica i naličja buke, iz ništavila u nepodnošljivu konkretnost doživljenog: Yoshikawa-san!

Priča se da je Leonardo da Vinci “nekada-negde-nekome” rekao da je umetnost cosa mentale, stvar uma. Međutim, koliko god nam bio drag Leo, ipak, draža nam je istina: moćni, švajcarsko-francuski trio, La Tène, pokidao je sve niti razuma, paradoksalno, upravo razarajući emocije publike i mameći je – na čelu procesije – duboko u provalije istorije. Oko sat vremena čiste magije i ritualnosti inspirisane keltskom i srednjovekovnom muzikom, sladostrasna opijenost i šamanski trans, samo su neki od repera koncerta za pamćenje, svojevrsne spiritualne ekskurzije kroz vatru i mrak gvozdenog doba latenske kulture.

Naime, stari znanci Ring Ringa, perkusionista i čovek s bezbroj umetničkih maski, Cyril Bondi, i ništa manje komplikovan, multi instrumentalista, Laurent Peter (alijas D’incise), u svoju četvrtu posetu Beogradu poveli su Alexis Degreniera, maga hurdi-gurdija, inače, u slobodno vreme, francuskog kompozitora i specijalistu za tradicionalnu i raznu skrajnutu muziku. I dok je Yoshikawa u svom nastupu prezentovao prolegomenu za trenutni duh savremene muzike ušuškane u kontinuumu tradicije, latenci, naoružani tradicionalnim intrumentarijem, sa druge strane, napravili su prorez u zidu vremena i zakovitlali čitav Rex u (pra) stanje primitivizma spore istorije gde je vreme jedva teklo i gde su kolektivističke zajednice, u svojoj odsečenosti i autarkeji, pičile oniričko ludilo na repeat. Stvarno krautrok!

Od prvog takta, ex tempore, La Tène otvara svoje karte i treska ih od sto, ne kalkulišući sa trikovima i strukturom. Dugi, neprekidni, akustični dronovi mehaničke violine, tek potcrtani brundanjem indijskog harmonijuma i elektonikom, uokvireni, poput ritualnih udaraca maljem, kadencovanim perkusijama Bondija. Obe numere koje su odsvirali druge večeri Ring Ringa, Danse de Vouerca i Marche de Fahy, veoma su slične estetski i aranžerski. Svedene građe i potpuno redukovane na minimum muzičkog materijala sa jedva primetnim alternacijama i transformacijama, takoreći, na samoj površini zvučne mase. Njihova narativnost je statična – to jest, ako je uopšte i ima – i sav akcenat je na kaskadno naslaganim hipnotičkim procesijama, oprljenim – tu i tamo – jedva primetnim motivom ili figurom.

Tako, u prvom planu je monohromatska tekstura kompozicija satkana od arhaičnog fanatizma Degrenierovog hurdi-gurdija i sviranja samo jednog tona na harmoniumu od strane D’incisa, gde svaka i najmanja promena sa sobom nosi, istovremeno, i olakšanje i novu večnu teskobu. Ovim putem bi veliki Béla Tarra svog torinskog konja ponovo poterao… Vidno u zanosu, sjajni Bondi je iznova i iznova na perkusijama diktirao primitivni puls atavizma i ritmiku obreda.

Na kraju, da podvučemo crtu i zaključimo. Simbolički gledano, sva trojica muzičara se u svom muziciranju apsolutno poništavaju i prepuštaju unutrašnjoj logici repeticije kao mantre, i La Tène insistira na ekstremnoj instrumentalnosti ritma, melodije i harmonije, i njihovom svođenju na razinu pukog oruđa, oruđa za komunikaciju sa onostranim. Ovde je ekstaza bez katarze sve, jedini cilj i večno ishodište. Bravo!

(M.P)

Treći dan

U razgovorima ispred Rexa, pred početak koncertne večeri, jedan od Jazzinovaca objašnjava Japancu Daichi Yoshikawi (nastupao prethodnog dana) da večeras svira Mary Halvorson. To je naravno bilo tačno i sjajna gitaristkinja verovatno jeste bila najzvučnije festivalsko ime, no ovom prilikom se našla tek u ulozi pouzdanog sajdmena, tj.sajdvumen. Bendliderka je bila čelistkinja Tomeka Reid, koja je dugi niz godina pekla zanat kod Nicole Mitchell, Mikea Reeda i drugih, da bi se u poslednjih par sezona vrtoglavo vinula u centar pažnje džez kritike sa novim kvartetom (ostatak ekipe čine basista Jason Roebke i bubnjar Tomas Fujiwara, obojica iz saradničke orbite Mary Halvorson).

Dok se na debi studijskom izdanju Reid nadovezala na “mekšu” čikašku free-post-bap struju u maniru svojih dotašnjih šefova i šefica, koncertno izdanje je donelo i nešto više slobode i inovativnijih aranžerskih ideja, proizašlih iz sada već dugogodišnjeg rada sa istom ekipom i namenskog pisanja partitura za odgovarajuće muzičare. Tako se relativno uzdržani kompozitorski stil Tomeke Reid delimično, ali i sasvim prirodno, pomerio ka izrazu donekle sličnom Mary Halvorson, u kombinovanju izrazito melodičnih partitura i kompleksnih aražmana. Sa sviračke strane, premda su sve oči bile uprte u Maryne vešte prste, Tomeka je svojom raznovrsnošću svakako obezbedila deo pažnje i za sebe: radi se o sviračici raskošnog stila i tehnike koja s lakoćom barata i prstima i gudalom, te je njena muziciranje pravi gust za publiku raznolikih preferenci – od odmerenih džezera do tvrdih avangardista.

Sa druge strane, Z-Country Paradise je predstavio najuspešniju srpsku avant-jazz pevačicu u inostranstvu, Jelenu Kuljić. Ovde jedva poznata umetnica, rodom iz Zrenjanina, već čitavu deceniju i duže živi u Nemačkoj i strpljivo gradi karijeru koja sada poprima ozbiljne razmere, kroz saradnje sa Kalle Kalimom, Frankom Gratkowskim, i drugim severnoevropskim bardovima modernog džeza i improvizacije.

Z-Country Paradise je nastao kao vizija Franka Gratkowskog, koji je poželeo da napravi “rok bend”. Naravno, kada avangardni džezer reši tako nešto,  jasno je da se ne radi o klasičnom roku, već pre o sastavu koji je kao da je izleteo iz “Downtown 81” i njujorške scene kojom caruju Arto Lindsay, James Chance i Lydia Lunch.  Da, jeste to alternativni rok, ali koji vrca od humora i džez-fank-rok iščašenosti. Gratkowski i Kallima se nadigravaju u energičnim i napetim soloima, Jelena Kuljić deklamuje stihove Remboa i Čarlsa Simića polazeći od školskih vokalnih džez tehnika, te dodajući im punokrvnu, “prljavu” rok energiju, ali i diskretnu avangardnu notu. Na evropskoj sceni koja je sve otvorenija za ovakve kombinacije avangardnog džeza i panka/roka s vokalima (hvala Matse Gustafssone!), Z-Country Paradise i Jelena Kuljić će sigurno imati dosta posla i dobru prođu na internacionalnim festivalima (već su bili u Moersu, na Jazz em Agosto, itd.).

A kako je publika sve to prihvatila? Standarnih 100-150 hard-core ring-ringovaca u Rexu su prepoznali Tomeka Reid Quartet kao zvezde večeri, te su uspeli da izguraju i neplanirani bis (bend se prvo vratio samo na naklon, pa su ipak odsvirali još jednu numeru nakon još jačih aplauza). Sa druge strane, za Z-Country Paradise je došlo do blagog “osipanja kadra” te se deo ekipe pokupio i otišao kući – ostali su bili sasvim zadovoljni viđenim. Ostaje mali žal što organizator nije uspeo da dopre do hipster-alternativne mlađe publike, koja bi sigurno uživala u Z-Country Paradise kao beskompromisnom, ali veoma komunikativnom bendu. Iz tog korpusa valja tražiti novu RR publiku kada zaslužni posetioci-veterani počnu da odlaze u koncertnu penziju.

(N.M.)