Ring Ring 2017 (3): Paolo Angeli / Superimpose & Sofia Jernberg

Mesto: KC REX, Beograd / Datum: 20. maj 2017. / Foto: Filip Filipović

Zatvaranje dvadeset i drugog Ring-Ringa pripalo je nekim starim te nekim novim prijateljima festivala. Sardinijski maestro, Paolo Angeli, i njegova fatalna gitara, na jednoj, i berlinski fri-džez duo, Superimpose – pojačan pevačicom Sofijom Jernberg, na drugoj strani, kretali su se – svako unutar granica sopstvenog jezika i sveta – krivudavim stazama slobodne improvizacije. Nakon gostovanja 2008. i koncerta sa Hamidom Drakeom i Antonellom Salisom, i dua iz 2012. sa japanskom violinistkinjom, Takumi Fukushimom, sudbina je htela da čuveni Paolo Angeli u Beogradu ovaj put konačno nastupi solo. To jest, ako je koncert na onakvom instrumentu uopšte moguće okarakterisati kao solo? Ali vratićemo se i na to.

Gitarista, kompozitor, pronalazač, diplomac pomorske škole, vizionar, etnomuzikolog, naučni istraživač, direktor festivala, … samo neki su od pokušaja da se ukroti fantastična i neuhvatljiva priroda sardinijskog Orfeja, jednog od zaista retkih koji su na veoma specifičan način obogatili jezik gitare i, na kraju krajeva, generisali sopstveni žanr u savremenoj muzici. Štaviše, o karakteru Angelijeve plovidbe svedoči oko četrdesetak albuma, od toga čak deset solo izdanja, sa prosekom od oko pedesetak nastupa godišnje pomnoženih sa tridesetak godina karijere. Svirao i stvarao je sa svima od Freda Fritha, preko Otoma i Ewana Parkera do Pat Methenyja, gde posebno mesto zauzima pokušaj egzorcizma i krik vapaja da se upravo poslednje pomenuti – uz pomoć preparirane sardinijske gitare konstruisane specijalno samo za njega – konačno dozove pameti i ako ništa drugo, makar priseti svog nekadašnjeg mentora Dereka Baileya; nažalost, Angeli nije uspeo.

Na otvaranju zatvaranja ovogodišnjeg izdanja Ring Ringa nastupio je u prepoznatljivom, nezaobilaznom mornarskom dezenu, bosonog, vidno raspoložen i nadahnut za spektakularnu odiseju koja će se dugo pamtiti po lutanju lavirintima improvizacije, tradicije i avangarde, prepunu virtuoznosti, humora, i nepatvorene emocionalnosti i sentimentalnosti. Ali kao što kaže pesnik, u početku beše gitara.

Uopšteno govoreći, Paola Angelija je nemoguće obući u tesan minić  definicija i žanrovskih kategorija – iako je prigrlio mnoge tradicije, strogo govoreći, ne pripada nijednoj. Naime, koliko je tačno da je reč o avangardnom, eksperimentalnom muzičaru koji se u svojim improvizacijama ne libi da spaja – pogođen gromom inspiracije – klasiku, fri-džez, pop, rok i nojz, toliko je tačno i da je jedan od najprepoznatljivijih ktitora i promotera etnomuzkološkog nasleđa i uopšte folklora njegovog večnog ostrva, Sardinije. Isto važi i za njegov nestvarni instrument.

Naime, već skoro dvadeset godina Angeli gradi i modifikuje svoju glomaznu chitarra sarda šestožičanu gitaru, i upravo je to jedino ono što je originalno preostalo od prve verzije instrumenta: šest žica! Trenutna verzija je bliža mini-orkestru, frankenstajnu nestvarnih dimenzija s osamnaest žica nategnutih u svim smerovima i raspoređenih na telu instrumenta u tri grupe. Takodje, dodata je kobilica violončela, vratić violine i set minijaturnih mehaničkih čekića kontrolisanih preko pedala, koji muzičaru omogućavaju da kreira ritmičke strukture i prilično kompleksne bas melodije. Dalje, tu su i četrnaest pikapa i kontaktnih mikrofona koji dodatno omogućavaju modulaciju zvuka, četiri propelerčića na pokretljivoj osovini koji proizvode mikroskopski ali divlji tremol i u stanju su da drže određeni ritmički patern, plus, gomila reverba, pedala, i čega sve ne drugog. Jednostavno, čovek mora izbliza da vidi da bi poverovao. Sam Angeli svoj magični izum opisuje kao “hibrid između gitare, bariton gitare, violončela i perkusija”, gde se, najprostije rečeno, radi o jednočlanom orkestru za novi milenijum. I ništa manje tako i zvuči!

Koncert u Rexu počeo je mikrotonalnim, ritmičkim komadom, gde po koja namerna, arpeđo frljotka biva prigušena zvukom šuštanja ozvučenog celofana koji stopalom gazi Angeli. Stidljivo, kretao se u improvizatorskom zanosu od slobodne igre žica ka iščašenim interpretacijama sardinijskih folklornih pesama, da bi se ponovo, potpuno nehajno, vratio nojzu ili fritovskim tonovima u klasteru. Podjednako virtuozan i suptilan, gustih tekstura izuzetno bogatih boja najšarenolikije palete: narodnoj pesmi dodao bi zvuk raštimovanih žica kako bi inscenirao zamišljenu scenu sa Tom Waitsom koji nacvrcan baulja negde po Sardiniji, uštinuo bi nešto od flamenko-rahea i upario ga sa vrištanjem ranjene električne gitare, ritam marimbe kombinovao je sa nojzom, a arco deonice odsvirane u skoro klasičarskom maniru samo bi još više zakomplikovale čitav proces dekodiranja zvukova i stilova. Ponegde bi iskočio ton slične boje onom iz sintisajzera, pa fraza ko na kontrabasu, i verovali ili ne, na momente čak i flauta ili pikolo!

Strukturalno gledano, improvizacija je ličila toku svesti, stoga ako bi mu sinula neka ideja prekidao bi frazu i skakao u potpuno novu dimenziju, stavljao bi šnale na žice, glavio metalni čep za kadu kao prigušivač. Krenula bi “Vlora” a zatim u samo dva skoka završio bi u središnjim delovima post-rok balade “Blu di Prussia”, ili iz deonica “Mancine” pravio bi salto u punokrvni fri-džez. Kada se Rexom zaorila “Corsicana” nošena moćnim Angelijevim tremol vibratom, ili kako ga italijani zovu, voce Caprino, teško da je bilo čoveka u sali koji nije bio spreman da se stropošta na kolena i u suzama sve prizna. Veliki bard i njegova gitara poklonili su Beogradu još jedan koncert za pamćenje u nestvarnoj konkurenciji istorije festivala. Grazie mille!

Stoga, berlinski duo koji čine bubnjevi i trombon, Superimpose, potpomognuti Sofijom Jernberg, imao je poslovično težak zadatak da prodrmusa opijenu publiku, još pod utiskom moćnog, pređašnjeg nastupa. A berlinci nisu bez vatre i žaoke. Snimili su dva albuma, skoro su proslavili desteogodišnjicu postojanja i eufemizam je reći da se svirački dobro poznaju. Matthias Müller, trombonista, kako to već biva, član je berlinskog Splitter Orchester, i na rotaciji je u nekoliko fri i improv postava, takođe, Christian Marien, bubnjar, ništa manje je aktivan, i pored nekoliko različitih projekata njegovu pažnju trenutno najviše zaokupira ritam sekcija u Z-Country Paradise. Konačno, Sofia Jernberg već je nastupala na Ring Ringu sa našim gitaristom, Igorom Čubrilovićem, i s obzirom na obim njenog trenutnog aganžmana u Evropi, možda je i ne treba posebno predstavljati: pevačica moćnog glasa, podjednako imponzantna kako u džez vodama tako i u eksperimentalnoj muzici.

Međutim, ono što je najveća snaga ovog dva plus jedan trija ujedno je i njegova najveća mana. Jednostavno, s obzirom na godine zajedničkih nastupa, Marien i Müller funkcionišu ekskluzivno kao celina, i stoga je nemoguće očekivati da njihovo gotovo intuitivno razumevanje prilikom improvizovanja može da isprati bilo ko. Pa čak ni sjajna Jernbergova.

Naime, Müllerovo sviranje potiče iz tradicije proto improv divova, poput Paul Rutherforda i ekipe iz mitskog trija Iskra 1903. Glavni fokus je na unutrašnjoj logici i kompleksnosti zvuka, gde se posebna pažnja poklanja postepenoj evoluciji zvučne slike kroz proces sviranja i istraživanje dinamike. Drugim rečima, u pitanju je apstraktni dijapazon omeđen kako šumom suptilnih ideja tako i naglim skokovima vulkanskih izliva snage: proširene tehnike sviranja, korišćenje različitih sordina, te sviranje bez čašice trombona.

Marien, identične provenijencije, više svira sâm set bubnjeva – tj. oko njega – nego što svira na njemu (sic!): grebanje kože palicama i metlicama, škripanje, sviranje dlanovima i prstima, nagli, striktno kontrolisani izlivi dinamike praćeni tišinom. Njegovo fraziranje tiče se koncepta, procesa, rezultat je ovde svakako važan ali ipak u drugom planu. Ovo je muzika koja se gleda, o kojoj se razmišlja, gde estetički užitak dolazi tek nakon refleksije.

Stoga, ah, ubi me prejaka reč!, ali Jernbergova kao da nije uspevala da pronađe mesto u vakumu ovog sjajnog dua. Njen angažman se uglavnom kretao između monohromatskih vokaliza, i slušanja i praćenja samo trombona, bez mogućnosti da uspostavi bilo kakvu vezu sa perkusijama. Diskrepancija između nivoa jasnoće, dubine i povezanosti bila je očigledna između benda kao dua, na jednoj strani, i kao trija sa dodatkom u vidu Sofije Jernberg, na drugoj. Trombon i bubnjevi bi se u dinamici dijaloga ponekad nepogrešivo preklapali i spajali, katkad bi bili u klinču pseudo antagonizma, a na mahove i potpuno odvojeni i nezainteresovani. Međutim, s obzirom na gotovo identičnu stilistiku, stiče se utisak da oni potiču sa istog mesta i da u svakom trenutku, gotovo dijalektički, teže spajanju u jedan jedini zvuk. Ovaj put, Sofija nije bila na istoj ravni apstrakcije i ne preostaje nam ništa drugo osim da čekamo reprizu. Nema mesta žalu, jer to je čar uzbuđenja i nepredvidivosti koju sa sobom nosi slobodna improvizacija.