Ring Ring 2019 (2): Uprkos svemu!

Mesto: SKC i Studio 6 Radio Beograda, Beograd / Datum: 18-20.05.2019. / Foto: Ivana Čutura

Postavljen je presedan. Naime, u poslednjih deset i više godina, potpisnik ovih redova ne pamti toliki broj nastupa za pamćenje. Sa druge strane, novca nikad manje. Ako je Levinov nastup podigao festival do paroksizma bola i erupcije i najavio ulazak u završnicu, onda su koncerti Edoardoa Marraffe, dieb13, Anteza, Kocher-Badrutta-Kocha i Kaufmanna-Lillingera bili njegov sjajni plamen. Pođimo redom.

Naime, četvrti dan festivala u fraktale je rasturio gore pomenuti italijanski veteran fri džez scene, solo nastupom na tenor i sopranino saksofonu. U najboljem duhu tradicije-bez-tradicije šezdesetih godina, italijan je demonstrirao svoje viđenje slobodne improvizacije koja bi najbolje mogla da se opiše kao free form ekspresionistička muzika bez milosti i kompromisa, nabijena najtežim bluz i melanholičnim emocijama kao dinamitom i džebanom. Ovo je svirka bez razuma (ili ako hoćete, ona koja u procesu poništava razum), oslonjena samo na intuiciju, trampa u kojoj se harmonski sitemi daju bud zašto u zamenu za subjektivitet emocionalnih kriterijuma. A sve da bi se dosegla istina; harmolodijski fank, bebo!

Koncert je počeo akustičkim poigravanjem tenora u donjem registru sa tišinom velike sale SKC-a, da bi se narativ i dinamika fraza menjali u zavisnosti od unutrašnje logike toka svesti. Bivajući sledbenikom teorije po kojoj se u ekvilibrijumu kao u činiji nalaze tempo, ritam, melodija i harmonija, Marraffa pripada plemenitom esnafu rasnih atonalnih brutalista. Međutim, njegov zvuk nije koherentan i čist, ali, ako ćemo iskreno, takav, na kraju, nije bio ni Koltrejnov, ni u drugoj ni u trećoj fazi. Naprotiv, on je široke lepeze, prepun alikvotnih tonova koji su jedva pod kontrolom – na ivici pucanja – vibrantan i ekstremno sonoran. Na tenoru sa (verovatno) plastičnom piflom i mekom trskom Marraffa često voli da se poigrava sa osnovnim bluz akordima, njegova meandriranja su prepuna sinkopiranih akcentovanja, nepredvidive ritmičke složenosti, te kontrapunktova prevučenih najtanjom, jedva čujnom pokoricom voiceinga.

Na sopraninu, sa druge strane, italijan je dosta pitomijeg raspoloženja, nešto unisonijeg kolorita, nadasve moćan kružni disač i eksponent tonskog i tematskog lirizma kojeg se ne bi postideo ni jedan Steve Lacy. Podjednako veličanstven i kada sa velikim autoritetom gradi impovizaciju od penaestak minuta baziranu samo na par tonova, i kada kaskadno ispaljuje guste fraze kojima koren leži u poezij, brzini i kricima nekog tamo Frank Lowea ili Roscoe Mitchella. Jebeni bis za vulgarne uličare koji ne umeju da se ponašaju (kako bi u napadu moralne panike rekla koleginica muzikološkinja, inače stručnjak), i za kojima ostaje gorak ukus u ustima, kako kaže druga. Bis, nego šta!

Na kraju, uz izvinjenje i dubok naklon Ursu Leimgruberu, Edoardo Marraffa će, ipak, ostati upamćen kao prvi solo nastup saksofoniste u dugoj istoriji festivala, jer dok je prvi u Rexu pre desetak godina svirao delove saksofona (sic!), drugi nas je da ne postanemo živi mrtvaci oživljavao zavijajući potresne, divlje, gotovo šamanske ikaruse.

Austrijski umetnik turntablisma koji danju hodi ulicama Beča kao Dieter Kovačič a noću se poput lopova šunja pod pseudonimom dieb13 pustio je da treći dan festivala sklizne u duboki okean zvuka, plutajući na najfinijim, skoro mikroskopskim clicks and cuts zapljuskivanjima koja su se slivala i curela iz pritoka poliuretanskih brazdi ručno pravljenih vinila. Uz fanfare angažovanog gesta uperenog protiv austrijskog dnevnopolitičkog svinjca, dieb13 je svoj distopijski, musique concrète svet zamislio kao kaleidoskop soničnih restlova i mrlja nataložene audio prljavštine i nečistoće na odbačenim zvučnim ornamentima, i uopšte recikliranim frekvencijama svake vrste. Zvučni signal se defragmentuje, cepa na sastavne delove i onda ponovo u realnom vremenu, slaganjem nekoliko ploča jedne na drugu, cut-up tehnikom spaja i lepi u novu manje ili više bogatu teksturu. Ovde sve počiva na akuzmatici hiperboliziranih audio ispljuvaka, grešaka,… čitava struktura soundscapea zavisi od nečega što bi mogao biti galimatijas nasumičnih lupova slova morzeove azbuke iskašljanih od strane nasukanog tankera. Finale koncerta donosi poplavu distorzije, konačni unutrašnji sukob svih elemenata zvučne mase, što rezultuje raspletom u vidu krešenda od kojeg lete perike, ispadaju veštački zubi i prskaju glave. Ausgezeichnet, Herr Kovačič!

Poslednji dan u SKC-u, ali ne i poslednji dan festivala, obeležen je taksativno: monsunom koji je izručio na Beograd sve što je nosio u svom mehu, te odličnim koncertom jednog francuskog bolida koji, iako ozbiljan bolid, ruku na srce, demonski dobro zvuči, i tri švajcarska majstora čije drage njuške nisu sasvim nepoznate na ovim prostorima. Idemo redom.

Dok je usled ovog prvog, festival pohodio ubedljivo najmanji broj ljudi do tad, usled ovog drugog, već, ionako, siromašno brojno stanje umanjeno je bar za još jednu osobu. Evo o čemu je reč. Francuski muzičar, audio skluptor i perkusionista, Antez, zaista je specifičan slučaj i pojava na sceni. U svakom smislu te reči. Neverovatne fizionomije i pojave koja kao da je isterana vatrom iz džepova Balzakovih romana, još neverovatnijeg nastupa ili, tačnije, performansa. Iako prvi put na Ring Ringu, ovo mu je bar drugi ako ne i treći uspon iz Hadovog podzemlja na površinu Srbije, i čovek bi očekivao jedno kurtoazno dobro veče, laku noć. Međutim, Antez sebe doživljava (a i sebi dozvoljava) previše. Zahtevan i nadrkan preko svake mere, da l’ zato što guli rit na turneji već dva meseca i živi u kombiju, da l’ zato što misli da je uhvatio onog čiku sa belom bradom za onu stvar, ali bahato ponašanje prema posetiocima, demonstrativno pljuvanje na pod sale i slična sranja dostojna primadone mogla su, da je nastavio da insistira na njima, samo da mu obezbede sličan tretman koji su dobili Livingstonovci na BITEF-u pre sto godina. Pričao mi deda. Kako bilo da bilo, stvar se sama od sebe izglačala, Coka je u revoltu, nažalost, napustila salu, i koncert je počeo.

Inače sve to što on radi zaista je impresivno. Bas bubanj postavljen centralno u parteru sale sa reflektorom odozdo uperenim na membranu, a oko njega u koncentričnom krugu gomila zvučnih objekata ili uređaja, kako ih Antez sam naziva. Iskorakom iz međuprostora teatra, obrednog performansa i koncerta, nastup počinje daleko u mraku sale, iza leđa posetilaca, zlokobnom zvonjavom činela. Zvuk je čas levo, čas desno, nekad ga jedva čujete, nekad vam se poput predatora prikrada i teško dišući spušta niz kičmu,…  ako se tome doda šum kiše i aleatorika sporadičnih pražnjenja grmljavine, čovek ima utisak da je na nekakvoj okultnoj procesiji. Konačno, iz mraka se pojavljuje kroki ljudske figure obučene u crno koja na svom vrhu nosi kao čaša mleka belu, suvu glavu, na specijalnom ćebetu spremljenom za tu priliku izuva cipele i poput druida gotovo ceremonijalno prilazi spremljenom ognjištu.

Jedna mala fusnota. Postoje perkusionisti poput Lê Quan Ninha, Matilde Rolfsson ili Maurizia Ravalica koji imaju relativno sličnu postavku i pristup instrumentu, ali niko ni izdaleka ne zvuči kao Antez. Zvučni komad, ili pre skulptura, je u kontinuumu, sastavljena od nerazmrsivog klobuka gustih tekstura specifičnih sonornosti zvučnih objekata, nastalih kružnim, neprekidnim trenjem po koži bubnja. Instrumentarij čine nebrojene činele svake vrste i veličine, metalne igle, federi, te specijalno nazubljene i naoštrene tarabuke sa kojih je strgnuta koža. Tako, dubok bas dobija guljenjem membrane gumenom igračkom za pse, a kada je vreme, dinamika se usložnjava prelaskom na uređaj koji liči na drveni češalj za četkanje domaćih životinja ili uvođenjem dve štangle stiropora što proizvodi dinamički skok i osveženje forme u vidu frekvencijskog raspona demonske škripe analognog nojza. Krećući se, pritom, sve vreme, u polu čučnju, poput tai či majstora, jednakog tempa i odstojanja od instrumenta. Čitav prizor nabijen je neverovatnom tenzijom gotovo antičkih proporcija i hteli ne hteli ovaj par excellence psihoakustički ogled odiše bizarnom povezanošću i umreženošću svih u sali kao na ceremoniji.

Potpisnik ovih redova gaji intimno ubeđenje da se u umetnosti, kao i u životu, samo najbolje stvari završavaju identično kako su i započete, i gle čuda, Antez se konačno oslobađa opskurnog magnetizma svog instrumenta, u tišini prilazi ćebetu, navlači cipele i odlazi nazad u mrak, gde mu je i mesto. Na kraju, kao što rekosmo, ovaj fantastični i vandredno talentovani drkadžija je na turneji, i na njegovom sajtu stoji da je u Beogradu ponovo u junu. U ime nečastivog, ne propustite nikako!

Drugim festivalima bi ovakav koncert bio kandirana poslastica na vrhu torte o kojoj bi se nedeljama pričalo. Po kuloarima, naravno. Drugima da, ali ne i Ring Ringu. Beogradska publika više je od dve decenije svakog maja u Rexu bila mažena, pažena i nutkana najneverovatnijim, slasnim đakonijama. Stoga, kao da nastup ovakvog naboja nije sam po sebi bio dovoljan, te smo se naelektrisani vratili u salu na mikrotonalni pir švajcarskih muzičara. tili u salu na mikrotonalni pir švajcarskih muzičara. Gaudenz Badrutt, Jonas Kocher i Hans Koch godinama nastupaju kao dueti u međusobnim konstelacijama i kombinatorikama (duo Badrutt-Kocher, Koch-Badrutt, Kocher-Koch, gde je poslednjepomenuti sa Šalter Ensemble već bio na festivalu), ali tek od pre pet godina aktivno nastupaju kao trio.

Ovo je nedeterminisana muzika, više eksperiment sa vremenom nego eksperiment u vremenu. Tonovi i šumovi provlače se kroz nebrojene harmonske, supharmonske i hromatske kombinacije kako bi se dobile komplikovane celine u kojima čovek tako žarko želi da se izgubi i odluta. Kocher harmoniku svira više kao da je elektronika a ne instrument koji poseduje pluća. Njegov način artikulacije usmeren je na dugmad i fragilnost tonova i polutonova koji su živi, ali ona sama nije živa, ona je u Kocherovim rukama postala mašina. Badrutt je pre petnaest godina bio koncertni pijanista a danas je podjednako opčinjen sinus tonovima, tačnije, frakturama istih. Ne postoji signal koji kroz svoj kompjuter nije presvukao, skinuo ga golog, vezao mu novu frekvenciju oko glave i izbušio digitalnim pulsiranjem i odbrojavanjem. U Beogradu nešto mirniji nego inače – a inače je nemoguć – on je ujedno bio i most između Kochera i Kocha. Ovaj drugi, živa legenda scene koji je uspešnu karijeru klasičnog klarinetiste žrtvovao na oltaru improvizovane muzike kako bi mogao da se posveti slobodnim formama, ritmičkom i statičkom disanju, balavljenu piska i generisanju bujice polutonova. Prošlost, sadašnjost i budućnost nove muzike zove se Badrutt-Kocher-Koch.

Festival je zatvoren nastupom Achima Kaufmanna i Christiana Lillingera u Studiju 6, RTS-a. Ovaj duo klavira i bubnjeva takoreći je okrnjena verzija berlinskog Grünnen trija, koji je prvobitno bio planiran za ovu priliku ali je zbog zdravstvenih tegoba kontrabasiste, Roberta Landfermanna, ovaj pokušaj, nažalost, osujećen.

Sa druge strane, o Studiju 6 već sve znamo i tu nema nepoznanica. Legendarna emisija trećeg programa radio Beograda koja se od 2013. realizuje sa RTS, i koja je producirala više od sedamdeset sjajnih izdanja gde su predstavljeni muzički izrazi zaista široke palete. Ovo je pre svega zahvaljujući fantastičnom naporu uredništva sastavljenog od ekspertskog tima muzikologa, muzičara i uopšte iskrenih prijatelja, zaštitnika templara i erudita (nove) muzike koji se ne libe da kroz demokratsko dijalogiziranje (sic!) i uvažavanje drugačijeg mišljenja nesebično podele svoje ogromno znanje i stručnost, bez obzira da li se radi o o estetskom vrednovanju bilo koje pisane forme, proceni stručnosti novinara, generalnim moralnim aporijama koje su mučile grčke filozofe ili uspešnom receptu za uređivanje medija i rešenju vrhovne dileme šta je za blog a šta za ozbiljan internet portal.

Međutim, pored ovog sjajnog dela, Studio 6 ima i nešto manje poliranu i mračnu stranu. Kao u pesmi Floyda. Naime, nastup pomenutog dvojca nije prvi (a gotovo sigurno ni poslednji put) da su kamermani potpuno van bilo čije kontrole i jurisdikcije, i da ih niko, ama baš niko, očigledno ne može zauzdati. Tako ni ovaj put nisu izostala podsmevanja muzičarima, snimatelji koji se bezobzirno dovikuju preko otpanjenih slušalica za vreme trajanja koncerta, koji komentarišu publiku, i kojima niko, ama baš niko, ne može da doaka već godinama. Ali toliko o tome, vratimo se samom nastupu.

Ili tačnije nastupima. Naime, potpisniku ovih redova ne dešava se prvi put da dijametralno promeni mišljenje o koncertu održanom u Studiju 6 nakon odgledanog televizijskog snimka. Tako je bilo sa trijom Charlesa Gayla pre četiri godine, tako je i ovaj put sa duuom Kaufmann–Lillinger. Koliko je dobro uživo prisustvovati koncertu toliko se neuporedivo bolje čuje i u muzici više uživa slušajući gotovo besprekoran snimak. Takođe, dok u svoja četiri zida možete da se fokusirate isključivo na signal visokog kvaliteta, u Studiju, barem u ovom slučaju, vaš ukupni utisak zavisi od mesta na kom sedite, neposrednoj blizini bubnjeva to jest udaljenosti klavira.

Da stavimo stvari u perspektivu. Christian Lillinger nesumnjivo je jedan od najboljih mladih bubnjara ove vrste muzike danas. U Nemačkoj verovatno i najbolji i tu nema dileme. Potpisnik ovih redova komšija je sa pomenutim i broj njegovih koncerata kojima je prisustvovao veći je bar od dvadeset. Neprikosnovene virtuoznosti, visokooktanske tehnike skoro kliničke preciznosti, superioran kako u imrov deonicama i otvorenom muziciranju, tako i u držanju takta i sviranju vremena kad ga nagaze, Lillinger, međutim, ima jedno ali. S obzirom na njegove godine, želja da se dokaže i pokaže proporcionalna je njegovom talentu i ovo se manifestuje u tome da gotovo svaki njegov koncert u barem jednom svom delu protiče u nekoj vrsti demonstracije ogromne sile i talenta. I ovde leži druga otežavajuća okolnost, sva ta ekspresivna bujnost njegove gestualnosti poseduje neku gotovo fatalnu privlačnost, toliku da čovek ne može a da ne zalepi pogled i da se ne sladi tim divnim prizorima… ali na kraju muzika strada a vi skončate poput moljca koji se zaljubi u plamen sveće. Na snimku, sa druge strane, barem ovoga ste pošteđeni.

Takav bejaše i beogradski koncert. U prvom delu žongliranje i pražnjenje vokabulara, u drugom svirka. Počinje uvek isto, izrazitom kontrolom zvučne materije i hiperaktivnošću poteza, nikad u potpunosti na stolici i uvek u letu iznad i oko bubnjeva. U jednom trenutku nestvarne poliritmije i kuvanje metlicama u drugom turpijanje pripremljenih činela i sviranje uz pomoć najneverovatnijih zvučnih pomagala. Njegovi uzori su Han Bennink i Paul Lovens, on izgleda i pozira ko Gerry Hemingway. Bilo bi neubedljivo konstatovati da je Lillingerov bubanj emancipovan, mnogo više je od toga: on je zastrašujuće free. Njega ne interesuju melodijske linije, složenost brejkova ili vratolomne strukture, on želi bubanj da oslobodi od sopstvene istorije, želi da obriše sva pravila i da mu podari jedan potpuno nov jezik. Kako taj jezik izgleda i zvuči ni sam Lillinger još uvek ne zna, ali kao mnogi vesnici pre njega oseća da je blizu i zna da je na pravom putu. Nema sumnje da će ga pronaći.

Njegov prijatelj, kolega iz nekoliko bendova i mentor, Achim Kaufmann, najbolje je čuvana tajna evropskog džeza. Nećete skoro upoznati skromnijeg muzičara i talentovanijeg pijanistu. Izrazito specifične boje, njegove melodijske koncepcije odlikuju se diskontinuitetom i suptilnošću, umesto nizanja čitavih klastera tonova Kaufmann preferira zaokružene fraze i frazice sa puno pauza, on dozvoljava tonovima da se kreću, da dišu. Na prvi pogled njegove koncepcije i rešenja prilikom improvizacije deluju kolebljivo ali su naprotiv vandredno originalni i smeli. Od čupanja žica dok svira dirke ili glavljenja magneta kako bi postigao timbre polomljene mbire, Kaufmann ima i zna sve ali za razliku od dosta mlađeg kolege, taj svoj talenat koristi mudro, ostavljajući ga uvek podređenog krajnjem rezultatu. A taj rezultat je blistava je oda kako prošlosti tako i budućnosti džeza.

Ovime je ujedno i završeno dvadeset i četvrto izdanje najboljeg festivala nove muzike u Evropi. S obzirom da je sledeće godine mini jubilej, bilo bi lepo da finansijske brige ostanu u ovoj godini. Kako bilo, jasno je da u slučaju Ring Ringa količina para ne determiniše količinu muzike, naprotiv; uprkos svemu!

Ring Ring 2019 (1): Uprkos svemu!