Ring Ring 2021: Muzika se vraća kući (2)

Mesto: Drugstore, Jevrejski kulturni centar Oneg Šabat i Studio 6 Radio Beograda, Beograd / Datum: 23.11-3.12.2021./ Foto: Ivana Čutura, video: Saša Ivanović

Norveški muzičar i ekperimentator Kim Myhr je već nastupao na festivalu pre sedam godina, a njegovo hipnotičko solo izvođenje na dvanaestožičanoj akustičnoj gitari i dalje je predmet razgovora publike. Ovoga puta je klub Drugstore u svom neobičnom “trouglastom” prostoru ugostio Myhra u društvu trojice perkusionista i čak još trojice gitarista, koji se za potrebe živih nastupa pridružuju izvornom kvartetu You ǀ me (debi album izdali su 2017. godine za norvešku etiketu Hubro Music). Tonyja Bucka najbolje znamo kao neizostavnog člana kultnog trija The Necks (australijska trojka je još davne 2009. godine nastupala na Ring Ringu). Iste godine je i Ingar Zach pohodio Beograd sa vrsnim bendom Huntsville. Četvrti, ali ne i najmanje bitan u ovoj skupini, je Hans Hulbækmo, koji je ljubiteljima pomenute norveške etikete najviše poznat kao polovina ritam sekcije klavirskog trija Moskus, ali i kao novi član eksplozivnog švedsko-norveškog benda Atomic. Za potrebe ovog nastupa pridružili su im se ugledni švedski gitarista i improvizator David Stackenas, kao i Norvežani Havard Volden (nastupao između ostalih i sa Jenny Hvall) i Adrian Myhr (Johan Lindvall Trio). Ovo kratko predstavljanje muzičara i samo delića njihovih dometa i aktivnosti ukazuje na izuzetnu ekskluzivnost nastupa ove “supergrupe”, za čiji dolazak su, po rečima organizatora festivala Bojana Đorđevića, bile potrebne godine pregovaranja.

Iako Drugstore nije uobičajno mesto održavanja koncerata ovakvog tipa i iako su proleće i maj mesec tradicionalno rezervisani za ovakve muzičke ekstravagance, ovoga puta ni nov prostor, a ni sumorni, ali neobično topli novembar, kao ni aktuelna pandemija koju ne možemo da ne spomenemo u ovom kontekstu, nisu odvratili ljubitelje nešto drugačijeg zvuka da ispune koncertnu salu u sasvim solidnom broju. A posle dva prethodna performansa, stekao se utisak da su svi prisutni ipak jedva čekali početak koncerta upravo ovog elektroakustičnog norveško-švedsko-australijskog sastava.

Gitaristi predvođeni Myhrom kao formalnim liderom benda, započinju kombinovanim, ali upornim i ravnomernim prevlačenjem i udaranjem preko žica neku vrstu skiciranja i senčenja, reklo bi se – mapiranja i ispitivanja terena. Ubrzo im se pridružuju i ostale kolege na bini, dodajući svoje bubnjarsko-perkusivne slojeve na već dobro utemeljenu gitarsku osnovu, prožetu suptilnom elektronikom, za koju su zaduženi Myhr, te Ingar Zach u manjoj meri. Kako vreme odmiče, kompletna zvučna slika se postepeno usložnjava, ispunjavajući svojom pulsirajućom prirodom prostor koncertne dvorane i postajući iz minuta u minut sve intenzivnija i masivnija. Slojevi i detalji se konstantno umnožavaju u kontrolisanoj interakciji muzičara koja je, zahvaljujući njihovoj izrazitoj kompaktnosti, dovedena do perfekcije. U prožimanju, na prvi pogled jednostavnih i neretko repetitivnih gestova, bend stvara psihodelični ugođaj kome se jednostavno treba prepustiti. Ako bi slikovito prikazali – kapljice koje uporno padaju, postepeno su prerasle u valjajuće plimske talase koji nas lagano zapljuskuju; a zatim sledi neizbežno uranjanje u ogroman okean sonične buke.

U prvoj polovini koncerta dominiraju četiri električne gitare, koje kao jedna ponavljaju isti motiv. U ritmičkom smislu, Tony Buck predstavlja okosnicu benda i centralnu figuru, sa čvrstim i stabilnim ritmom na koji se ostali naslanjaju. Hans Hulbækmo se prevashodno drži šejkera, povremeno ih ostavljajući na stranu kako bi se prihvatio bubnjanja rukama ili palicama, dok Ingar Zach gospodari svojim dobošem, čije trljanje i povremeno odsečno udaranje, kako bi pojačao i još više utvrdio rimičku osnovu dvojice kolega, začinjava zvucima zvončića, trijangla i boji jedva primetnom elektronikom.

U drugoj numeri električne gitare bivaju zamenjene akustičnim, a bend nastavlja u sličnom maniru, ali, razume se, s nešto drugačijom, pastelnijom bojom tona. Posle nekog vremena iznova dolazi do zamene gitara od strane pojedinih članova benda, a dominira Myhr, koji maksimalno koristi svoj arsenal instrumenata. Muzika ni tada ne staje, već se uporno kretanje nastavlja do tačke kada sve ”pršti” od vibracija i tenzije. U nekom trenutku se čak može osetiti i prizvuk post-roka, koji su svojevremeno negovali legendarni Tortoise, ali u ovom slučaju, u nešto uskovitlanijem i bučnijem okruženju. U samoj završnici koncerta, postepenim ”skidanjem” slojeva, bend nas je vratio na početak i tišinu koju smo samo mogli prekinuti gromkim aplauzom i na taj način pokazati  zahvalnost za neverovatan muzički ugođaj koji nam je priređen. Imali smo koncert za pamćenje, kao i ekskluzivnu prezentaciju toga kako i izraziti individualci mogu da sviraju u društvu sebi sličnih, bez suvišnih poteza ili pojedinačne dominacije i razmetanja – svi zajedno i ravnopravno, delujući kao jedinstveni organizam.

Ponedeljak je i vraćamo se u dobro znani prostor u Jevrejskoj 16. Zbigniew Chojnacki je vrlo strpljivo čekao i konačno dočekao svoj nastup koji je, kao i sam festival, dva puta odlagan zbog pandemije. Koncert ovog Poljaka, koji svoj instrument – harmoniku tretira na potpuno nekonvencionalan način, uz obilnu upotrebu pedala i elektronskih efekata i publika je čekala sa velikim nestrpljenjem i interesovanjem. Najviše iz razloga što je u pitanju solo izvođenje vrlo zanimljivog i nadasve originalnog muzičara, koji svojim izdavačkim delovanjem u raznim instrumentalnim kombinacijama i kroz intrigantne žive nastupe, pokušava zainteresovanima da predstavi i približi harmoniku u kontekstu savremene improvizovane, elektroakustične, elektronske i eksperimentalne muzike uopšte.

Chojnacki je svoj nastup počeo bez posebnih priprema i uvoda, aktiviranjem elektronske “aparature” koju je pedantno postavio i povezao na podu koncertne bine. Elektronski blipovi, pištanje, zujanje i brujanje se smenjuju, aktiviraju i deaktiviraju sa svakim njegovim pokretom rukama ili stopalom, praveći kakofoniju koja neumoljivo preplavljuje koncertnu salu. Ubrzo se prihvata harmonike, više je tretirajući kao zvučni objekat, nego kao instrument kakav nam je poznat u svakodnevnom standardnom izvođenju. Donekle “poznati” zvuci, za koje bi i bez gledanja rekli da potiču od harmonike, konstantno bivaju procesuirani neizmeničnim pritiskanjem pedala i ostalih elektronskih sprava. Kao rezultat smo dobili dronične pasaže i odjeke besomučno “izbodene” sirovim bitovima i izložene drugim elektronskim mutacijama. U tom blenderu elektrifikovanih zvukova, našlo se mesta i za duvanje ili udaranje u mikrofon prikačen za harmoniku, čime je nastajala povremena mikrofonija koja se savršeno uklopila u ovakvo okruženje. Chojnacki u svojoj izvedbi uspeva da prethodno odsviranu deonicu na harmonici, snimljenu i zatim puštenu u etar, iskombinuje u realnom vremenu sa narednim “živim” gestom, praveći apstraktnu kolažnu muziku, za koju nikada nismo sigurni u kom pravcu će se kretati. Tokom celog nastupa je evidentna njegova maksimalna posvećenost i strastvenost iskazana i spontanim grimasama na licu, koje nisu mogle da ostanu neprimećene.

Uvek u međuprostoru tišine i buke, konstrukcije i dekonstrukcije, donekle predvidivih deonica i nepredvidivih “upadica”, Chojnacki je uspeo da u kratkom (nepunih 30 minuta), ali izuzetno efektnom nastupu, prezentuje ličnu muzičku viziju koja je, ako je suditi po zvucima kojima nas je obasipao sa bine, definitivno mračna i nekima možda ne tako privlačna, ali složićemo se, vrlo zanimljiva i intrigantna, posebno za slušaoce otvorenog uma. Istovremeno je neposredno pokazao da bilo koji instrument u rukama maštovitog kompozitora i/ili improvizatora, može da zvuči potpuno neočekivano i nepredvidivo i čak pomeri granice poimanja konkretnog instrumenta, pa i muzike uopšte.

Drugi deo večeri rezervisan je za ženski berlinski improv trio zanimljivog imena Jane In Ether, koji čine Biliana Voutchkova na violini, Magda Mayas na klaviru, odnosno pripremljenom klaviru i Miako Klein na rekorderima. Ako se zainteresujemo za njihov bekgraund i istražimo dosadašnju karijeru, videćemo da muzičarke, bez preterivanja, predstavljaju crème de la crème berlinske škole improvizacije i  eksperimentalne prakse, sa osnovom utemeljenom u klasičnoj muzici.

Već na samom početku koncerta biva nam jasno da devojke žele da nam prezentuju atmosferičniju, mirniju i minimalniju stranu improvizovane muzike kroz istraživanje teksturalnih i dinamičkih mogućnosti svojih instrumenata u međusobnoj interakciji, u rasponu od tišine do krhkih i nežnih tonova, koji samo na trenutke, kada je to potrebno, uspevaju da dostignu nivo veće čujnosti. Voutchkova, pozicionirana na sredini bine, “netradicionalnim” izvođenjem na svojoj violini pobuđuje pažnju zainteresovanog i fokusiranog auditorijuma, kako pojavom, tako i stilom sviranja, koji ne podrazumeva samo prevlačenje gudala preko žica. Ona svoj instrument tretira na svakom njegovom delu – sviranjem prstima po vratu, nežnim okidanjem žica, laganim lupkanjem gudalom ili rukom po žicama ili telu, dajući tako blag ritam prozirnim zvučnim pejzažima koji se u pojedinim trenucima još više tope i rasipaju u tišini. Iznad glave joj je pozicioniran mikrofon za pojačavanje glasa koji mahom koristi kao još jedan instrument. Pijanistkinja Magda Mayas ima sličan pristup. Ona gotovo i ne sedi za klavirom, već stoji u poluraskoraku nagnuta nad njim, više fokusirana na prebiranje po njegovoj unutrašnjosti, nego po samim dirkama. U stvaranju specifičnih retkih tonova, često na granici čujnosti, pored standardnog, ali minimalnog korišćenja spoljašnjeg dela klavira – dirki, Magda obilato koristi dodatke i predmete koji su joj na raspolaganju unutar klavira. U jednom trenutku su to štapići uglavljeni u unutrašnjost tela klavira, između njegovih žica, a već u sledećem struna koju navlači ispod žica ravnomernim pokretima, stvarajući fine vibracije uravnotežene i uklopljene sa vibracijama koje, u međusobnom dopunjavanju, ostaju kao trag iza ostale dve muzičarke. Miako Klajn u toku nastupa koristi tri rekordera (tradicionalni drveni duvački instrument iz porodice flauta), različitih veličina, od kojih treći, ogromnog uspravnog tela i kvadratnog profila, vizuelno, ali i zvučno, privlači najveću pažnju. Izuzetno sugestivnim sviranjem na svojim arhaičnim instrumentima, ona ispunjava prostor nekada dugim lebdećim tonovima, a nekada krhkim, isprekidanim i treperavim zvucima, dajući svoj doprinos ukupnoj visokopoetičnoj zvučnoj slici. Stiče se utisak da se muzičarke tokom celog trajanja koncerta preispituju i dopunjuju, ali i međusobno poigravaju, a sve sa određenom dozom šarma – tiho, suptilno i senzualno. Publika je to znala da prepozna, pa su devojke na kraju svog nadahnutog četrdesetominutnog nastupa bile nagrađene vrlo srdačnim i iskrenim aplauzom.

Za sve koji žele da ovaj nastup koliko-toliko ”ožive” u kućnim uslovima, na raspolaganju im stoji njihov debi album koji je relativno skoro izašao za etiketu Confront Records. U pitanju je snimak njihovog ovogodišnjeg koncerta iz Berlina, kada je saradnja ove tri gracije i dostigla vrhunac, samo dve godine od kada su počele sa zajedničkim stvaranjem magije.

                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predrag Vlahović

——————————————————————————————————————————————————————–

Četiri dana nakon očaravajućeg koncerta Jane in Ether, ovogodišnji Ring Ring su intimnim koncertom u Studiju 6 Radio Beograda zvanično zatvorili njihovi sugrađani (i neretko muzički saradnici), bend Der Lange Shatten. Iako baziran u Berlinu, ovaj sastav je internacionalnog karaktera, te ga osim Nemca klarinetiste Michaela Thiekea, čine i Italijan Antonio Borghini na kontrabasu i norveški pijanista Håvard Wiik. Pred rigorozno ograničenim živim auditorijem i u direktnom radio prenosu bend je u neozvučenoj, potpuno akustičnoj formi priredio svojevrstan kamerni ugođaj. Muzika koju su izveli to veče je istina bila mahom komponovana i sastojala se od kompleksnih unisonih i još intrigantnijih kontrapunktualnih i snažno sinkopiranih deonica, ali su ipak inventivne impovizacije bile te koje su joj neprestano udahnjavale život. One su bile uvek kolektivne i odigravale su se pod uvek domišljatim ritmičko-melodijskim idejama Borghinijevog kontrabasa izrazito ”suvog”, ali toplog tona, pri čemu se ni on tom prilikom nije povlačio u ”udobnu” ulogu jednostavnog pratioca. Prva asocijacija na ovakav format džez trija je naravno revolucionarni, ali u svoje vreme neshvaćeni sastav klarinetiste Jimmyja Guiffrea, a Michael Thieke se svojim skoro pozadinskim, ali uvek agilnim sviranjem, te neobičnim izletima u mikrotonalne sfere ne libi da oda počast velikanu avangarde. S druge strane Håvard Wiik, iako će verovatno priznati da je Paul Bley jedan od njegovih heroja, svesno i jasno (baš kao i u njegovom ”velikom” bendu Atomic) uzima otklon od baperskog načina razmišljanja, te svojom ekspresivnom svirkom predstavlja ključnu poveznicu džeza tj. svinga  i evropske klasične muzike u konačnoj zvučnoj impresiji benda Der Lange Schatten.

Frenetičan aplauz na kraju ovog sedamdesetominutnog koncerta nije bio samo aplauz vrsnim muzičarima i njihovoj hrabroj i neobičnoj muzici već i entuzijazmu organzatora Ring Ringa koji su u grad ponovo vratili ono najuzbudljivije i najsmelije što je danas moguće čuti u domenu improvizovane, avangardne i džez muzike. Nadajmo se da su neke nove uši i ove godine odčepljene, a da će se festival za sledeće izdanje dobiti podršku na svakom potrebnom nivou, jer je upravo to što se za vreme njegovog trajanja dešava ono što razlikuje ozbiljan Grad od ”šupka Evrope”.

                                                                                                                                                                                                                                                                             Zlatan Dimitrijević