Ring Ring (4) : Xu Fengxia & Lucas Niggli/ Rempis Percussion Quartet

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 15.04.2010. / Foto: Sašo Stamatovski

Kada su 2008. na Ring Ringu nastupili Ken Vandermark i Tim Daisy, nismo ni slutili da je uspostavljena jedna lepa tradicija saradnje sa vedetama čikaške džez scene. Godinu dana kasnije, na istom mestu su se okupili Fast Citizens, Mike Reed’s Loose Assembly i duet Davea Rempisa i Michaela Zeranga, da bi ove godine na festival došla jedna od najuzbudljivijih tamošnjih fri-džez postava – Rempis Percussion Quartet.

Uvertiru u njihov koncert napravio je kinesko-švajcarski duet, Xu Fengxia i Lucas Niggli, koji je prošle godine saradnju ovekovečio albumom Black Lotos na renomiranoj avangardnoj etiketi Intakt. Na ovom CD-u se može čuti međuigra kineskih žičanih instrumenata gusenga i sanksiana i standardnog seta bubnjeva, koja ipak ostaje u drugom planu i uzmiče kada glas Fengxie, u tradicionalnim kineskim varijacijama, stupi na scenu. Rezultat je predvidivo-egzotičan, ali i sasvim prijatan album gde poriv dvoje muzičara za eksperimentom ne guši inicijalni, tipično kineski ugođaj.

Na Rexovoj pozornici situacija je bila unekoliko drugačija – duet na samom početku  nastupa kreće u slobodnu improvizaciju, dajući zamajac razmahanom Lucasu Niggliju. I ovde bismo mogli povući paralelu s jednim od pređašnjih festivalskih nastupa, tačnije sa Pavelom Fajtom i njegovim neumoljivim bubnjanjem koje preti da skrene sa zadatog muzičkog kursa i nastavi da živi vlastitim životom.

Za razliku od češkog muzičara, Nigglijevo sviranje sastoji se ne toliko iz ravnih i energičnih udaraca omeđenih intervalima tišine, koliko iz potrebe da u svakom trenutku bude prisutan u zvučnoj slici. Pri tome će ovaj bubnjar često biti indiskretan i nametljiv u svojim glasnim solima, sačinjenim od slapova tonova koji se neprekidno smenjuju.

Kada Fengxia pređe iz apstraktne improvizacije u tradicionalni diskurs, prateći svoje teatralno pevanje laganim prebiranjem po žicama (nalik Ivi Bittovoj, no s ipak skromnijim glasovnim opsegom i imaginacijom, koje kompenzuje odlascima u visoki registar i vriskove), postaje jasno da je Nigglijeva „galama“ sasvim suvišna, i da bismo mirne duše mogli da slušamo i samu Kineskinju bez ikakve pratnje.

To naročito dolazi do izražaja kad Fengxia pređe na sanskian. Ovaj će instrument zapadnjačkom slušaocu svojim zvukom zaličiti na bendžo, dok drevne kineske pentatonske skale asociraju na američki bluz, tako da muziku koja dolazi sa bine možemo bez problema osetiti i doživeti čak i kao preteču modernog popa i roka. A tamo gde emocija kolo vodi, nema mesta za post-modernu avangardu i usiljeni koncept. Ili makar ne bi trebalo da bude.

A onda je usledio koncert „all-star“ postave čikaškog džeza, čije smo sve protagoniste gledali u Beogradu u poslednjih par godina – saksofonistu Rempisa u duetu sa Michaelom Zerangom, bubnjara Tima Daisyja sa Vandermarkom, basistu Ingebrigta Håker Flatena sa grupom The Thing Matsa Gustafssona, i konačno Franka Rosalyja, drugog bubnjara, u postavi Fast Citizens. Rempis Percussion Quartet postoji već nekoliko godina i možemo ga smatrati „glavnim“ bendom Davea Rempisa, u kome je ovaj vrsni saksofonista ponajviše ostvario svoje aranžerske i improvizatorske ideale, šetajući nas kroz najbolje momente iz istorije fri-džeza.

Koncert počinje poput uragana – lider na alt saksofonu napada svoj instrument iz sve snage, sipajući ciklične fraze koje u svakom novom naletu nadograđuje nervoznim vibratima i falsetima, lagano pomerajući muziku izvan granica nama poznatog notnog sistema. Gustu zvučnu sliku upotpunjuju dvojica bubnjara koji sviraju potpuno slobodno, ali i dovoljno različito, opravdavajući postojanje dva seta na pozornici. Daisyjevo bubnjanje je upadljivije i sastoji se od naglih akcentovanja, trzaja i lomova, dok se Rosalyjev performans čini za nijansu tečnijim, iako ni njemu nije strano podizanje nesnosne buke, u kojoj će sjajni Flaten pomalo ostati u zapećku.

Nakon nekoliko minuta muziciranja postaje i jasno otkuda u nazivu benda kovanica  „Percussion Quartet“, iako ga ne čine isključivo perkusionisti. Daisy i Rosaly možda ne sviraju kao četvorica, ali su zaposleni tokom seta bez ikakvog predaha, i čine motornu snagu grupe. I to je jedan od najvećih kvaliteta i osobenosti Rempisove četvorke – ovde nećete čuti samozadovoljna bubnjarska sola dok ostali članovi benda lenjo posmatraju iz kutka bine, piju vodu ili pivo. Nećete čuti ni uobičajenu „ravnomerku“ u kojoj se solisti smenjuju jedan za drugim u pravilnim vremenskim intervalima. Ova muzika je, vođena sve vreme intuitivnim, maštovitim, ali paradoksalno i veoma disciplinovanim bubnjarima, toliko fluidna da ni u svojim najradikalnijim fri pasažima ne gubi konce ni intenzitet, praveći lagane mostove u promenama tempa i intenziteta.

Nakon kratkog predaha gde dominira preostala trojka, Rempis se vraća na tenoru u još sofisticiranijem izdanju, igrajući se s propuhom vazduha i varirajući kratke melodijske fraze u intenzitetu/glasnoći, da bi ih postepeno gradirao ka još jednoj rafalnoj fri paljbi. U narednom komadu bend kreće drugačijim putem, gradeći muziku iz tihih i jednostavnih pasaža ka intenzivnijoj svirci, gde Rempis polagano uvodi i fank elemente u svoja sola, asocirajući na Vandermark 5 i svog tamošnjeg frontmena.

Regularni set se privodi kraju temom u kojoj alt saksofon zvuči toliko melodično i sinematično da podseća čak i na Johna Lurieja ili Roya Nathansona, i sve dok bubnjari ne krenu da „kuvaju“ mogli bismo ga zamisliti kao umesnu muzičku podlogu za neki film, pozorišnu predstavu ili poetsko veče, ili kao otelotvorenje mitske predstave o usamljenom saksofonisti na mostu u gluvo doba noći. Na bisu se ovaj romantizovani ugođaj brutalno narušava bukom čitavog benda, iznad koje se Rempis uzdiže siledžijskim solom na kome bi mu pozavideo i sam Peter Brötzmann.

Dave Rempis je, praćen retko uzbudljivom grupom muzičara, pokazao toliko suvereno i raznovrsno vladanje materijom, kao i istančan osećaj za improvizaciju, da je gotovo teško zamisliti bolji fri-džez koncert. Posle ovakvog nastupa vam samo preostaje da, sa širokim osmehom na licu, konstatujete kako je bio sjajan. Ne zaboravimo ni da je Rempisu tek 35. godina života i da se praktično ne nalazi ni na polovini karijere, a pomisao da će ovaj saksofonista još napredovati i isporučivati svoje najbolje radove izaziva strahopoštovanje i naravno – neizmernu radost.