By 
Mesto: Studio 6 Radio Beograda / Datum: 03.12.2014. / Foto: Filip Filipović
Malo je džez događaja na kojima je mesto održavanja upečatljivo koliko i sama muzika gostujućih muzičara. Studio 6 Radio Beograda je izuzetno atraktivan po više osnova, ali nesumnjivo najviše zbog besprekornog audiofilskog ugođaja. Akustika prostorije i prateće ozvučenje su, bez preterivanja, u skladu sa najvišim svetskim standardima, uz pedantnu realizaciju tehničkog osoblja. Ovakva prirodnost zvuka i precizno pozicioniranje instrumenata u zvučnoj slici su nešto što se retko sreće na domaćim koncertnim binama, te automatski daju novu dimenziju i dodatni kvalitet nastupu gostujućih muzičara.
Naravno, ovo nisu koncerti u klasičnom smislu, već nastupi priređeni prevashodno za radijsku, potom i za televizijsku publiku, pa je svaki organizacioni aspekt tome prilagođen. Što opet, dovodi do specifične atmosfere u publici i na relaciji između izvođača i malobrojnih gostiju koji su se prijavili da budu “na spisku”. Nastup počinje na vreme, “u sekund”, svi znaju da su tu zbog snimanja, te vlada izvesna trema i stegnutost jer nema prostora za ćaskanje, ulaženje i izlaženje, i sve ostalo što karakteriše koncerte otvorenog tipa. Toga je očigledno bila svesna i Ksenija Stevanović, urednica na III programu Radio Beograda i voditeljka sinoćnjeg programa, pa je sugerisala auditorijumu da se ponaša što opuštenije i spontanije. Kako se u publici na ovim koncertima često motaju ista lica, moguće je da će do toga jednom i zaista doći.
Ingebrigt Håker Flaten Chicago Sextet jedan je od “all-star” sastava savremene džez scene. Uzevši u obzir da je svaki od šestorice muzičara izuzetno tražen i zaposlen, što u autorskim projektima što u ulogama sajdmena, te njihovu geografsku raštrkanost, razumljivo je i što ova postava nije baš često u studiju ili na turneji. Utoliko je aktuelna evropska turneja dobila na ekskluzivnosti, pa i ovo beogradsko gostovanje, iako smo sve protagoniste koncerta (sem violiniste Ole Kvernberga) već mogli da gledamo na Ring Ring festivalu tokom prethodnih godina. Uz već pomenutog bendlidera na kontrabasu i Kvernberga, tu su vodeći muzičari čikaške kreativne džez scene – saksofonista Dave Rempis, vibrafonista Jason Adasiewicz i bubnjar Frank Rosaly. Gitaristu Jeffa Parkera (ne-džezerskoj publici poznat kao član kultne post-rok grupe Tortoise) zamenio je talentovani Jasper Stadhouders, koga smo u Rexu gledali pre samo nekoliko nedelja s grupom Made to Break.
Upravo ova personalna rotacija dolazi najviše do izražaja u uvodnim segmentima koncerta, kada Stadhouders kombinuje školski-melodične pasaže na tragu originalnog gitariste benda, te avangardne tehnike sviranja „na suvo“, polazeći od uticaja Dereka Baileya i atonalne estetike no-wavea i Artoa Lindsaya kakvog se sećamo s početka osamdesetih. Håker Flaten, kao sajdmen prebogatog iskustva, u svoje aranžmane ugrađuje široku lepezu uticaja sa moderno-kreativne i avangardne scene, prožimajući rokerski gruv, zahtevne ali melodične unise, te klasičnu džezersku i razuđenu slobodnu improvizaciju. Teško je i nepotrebno reći ko je tu „glavni“ ili najistaknutiji. Uloge se smenjuju tokom koncerta tako da svako dobije svojih pet (ili više) minuta, no najčešće u naglašenom kontekstu kompozicije i aranžmana.
Rosalyjev poseban kvalitet, recimo, nećemo videti kroz produžene solo deonice ili matematički-kompleksne ritmičke obrasce, već kroz fluidno sviranje gde ritmički puls dolazi sa drugih strana – iz teme ili interakcije drugih muzičara. Rempis i Adasiewicz zaduženi su za koliko-toliko „klasičan“ džezerski ugođaj i svaki njihov solo revija je maštovitosti i sviračke energije. Kvernberg je, pak, muzičar još osobenijeg stila te njegova violina zadire i do folk teritorija, uz umešno baratanje u okviru džez i avangardnih obrazaca. Ipak, ovde je on timski igrač gde se najudobnije oseća u dopunjavanju sa Rempisom i ostatkom ekipe. Håker Flaten je očekivano maestralan – energičan i poput vezivnog tkiva za petoricu osobenih instrumentalista. No njegov učinak se pre svega očitava kroz ukupnu zvučnu sliku i koherentnost u kompleksnosti izvedbe raznovrsnih kompozicija, od autorskih tema do Miltona Nascimenta i etno melodija iz rodne Norveške.
Za ukus pisca ovih redova, Chicago Sextet najbolje funkcioniše kada je homogen i maštovit u okviru jasnih aranžmanskih koordinata. Polučasovni finiš koncerta je, na toj stilskoj liniji, bio i najuzbudljiviji, i dovoljno otvoren za individualna nadahnuća koja nisu izostala. Zvaničan završetak i gašenje TV kamera nisu značili i kraj nastupa; radosna publika je lako prizvala ekipu na bis i tu smo konačno osetili i delić atmosfere „pravog“ koncerta. Prekaljeni gostujući bend je, sveukupno, opravdao očekivanja. A onima koji još nisu pohađali nijedan koncert u Studiju 6, preporučujem da prate ponudu i iskoriste prvu zgodnu priliku za vanserijsko zvučno iskustvo.
By 
Vrhunski majstori svog zanata u ambijentu prostora kakav je Studio 6 mogu pruziti samo koncert za pamcenje!!! Manje od toga i nisam ocekivao.
ipak ga malo pretera johnnioza, da nisam bio pomislio bi na bbc ili njujorske stanice….
prostor jeste impresivan, one kutije (boga pitaj shta je) su prilichno dobro usvirane, zvuk je dosta precizan iako topao, izolacija je ok i sve, ali tu otprilike prestaju pohvale… najvise zbog toga jer je studio podelio tuznu sudbinu citavog rts… mislim, bio sam dovoljno puta tamo da uocim sistemske faulove, ima 80 stepeni i u maju je na granici izdrzljivog ako napolju malo upekne, tehnicko osoblje ne zna de tera ponasaju se kao da su tu po kazni (otpanjene sluske pa ako je koncert neshto kamernijeg tipa slushke se chuju glasnije od muzichara, tehnicari u studiju ne fermaju publiku)… dakle, ne zelim da trazim dlaku u jajetu, koncerti su nesto drugo i sa radisjkim/studijskim nastupima ih ne bi trebalo porediti jer su uslovi i kontekst drasticno drugaciji… mislim super je studio za nashe uslove i odem uvek kad imam priliku, ali je to svetlosnim godinama daleko od svetskih standarda, ima tu mesta za poboljsanje mnogo vise od onoga sto ne bi trebalo menjati… i tako
inace, zao mi sto ih nisam cuo, stvarno su all-star ekipa…
svaka chass
xxx
Jelen je u pravu bar u dve stvari…
Tonski tehnicari u studiju, Zoran Maric i neki njegov pajtos, su se siti izblebetali tokom koncerta. Moguce je da su toliko ljuti profesionalci da mogu paralelno da slusaju sta se desava i intervenisu, moguce je da su bili toliko prezadovoljni zvukom da nisu imali posla, ali ljudi – NIJE PRISTOJNO pokazivati takvu ociglednu nezainteresovanost kada te 50-ak ljudi u publici, kao i svi muzicari, vide, jer staklo od tehnike nije, kao npr. u “Paris Texas”, one-way mirror, da samo oni vide nas, a ne i mi njih. Najbizarnije je bilo kad im se pridruzio neki lik (koji se prethodno veselo setkao po studiju) sa konzervom piva i nesto im naglaseno gestikulirao.
Kamermani otpanje slusalice do maksimuma, i takodje se uredno napricavaju sa reziserom u kolima (ili izmedju sebe?), i to ko za baksuz uvek kada idu najtisi delovi. To je prosto patologija snimateljske ekipe i tu se ne moze nista, ama bas nista uciniti. Uz to, kako je zavrsen prenos, jedan od tehnicara je vec uzurbano pokusao da sklopi reflektore, pa je, kada mu nije krenulo, srecom, od toga ipak odustao.
Inace, odlican koncert, po ocekivanju…
Dragi Jelene i Dimitrije,
hvala na primedbama. Mnoge stvari koje ste rekli su istina, a poneke su stvarno traženje “dlake u jajetu”.
Što se tiče Zorana Marića, iz mog iskustva sedenja sa njim za vreme prenosa, znam da je većina njegovih komentara vezana za sam zvuk. Doduše raspitaću se ko je taj čovek koji je veselo šetkao po studiju, a potom ušao sa konzervom piva, jer je morao proći pored mene kako je pristup vratima Marićeve kontrolne sobe bio dosta nepristupačan.
Jel to bilo za vreme koncerta ili pre početka?
Bilo kako bilo – složićete se da je bolje da svi oni koji učestvuju u ovom dosta kompleksnom procesu budu ono što jesu.
I da, kada studio 6 bude otišao u potpunu reparaciju – od samog stola do novih instalacija, onda će biti uveden i drugi sistem hlađenja, nadam se. Iako bi to značilo i uvođenje centralnog sistema u celu zgradu, za šta niko u ovoj zemlji nema para.
Veliki pozdrav, Ksenija Stevanović
cao ksenija, ja stvarno nisam hteo da trazim nikakvu “dlaku u jajetu”, kazhem studio je super za nashe uslove, potpuno neobichno iskustvo sa sve tom patinom raspada i nevoljama koje sam spomenuo… poenta ovog mog popisa stvari koje nevaljaju je bila samo replika na johnniozinu tvrdnju da je “sve po svetskim standardima u carstvu audiofilije”… ali i to je bilo iskljucivo kao pozitivna kritika i ukazivanje da mnoge stvari treba promeniti a ne da se zavaravamo kako je sve ok i kako treba da ostane kao shto jeste… mislim kapiram i ja shta je johnnioza hteo da kazhe, nego reko’ kao, malo se zezamo, diskutujemo,… majeutika, zezanje-tushiranje….
pozdr!
xxx
kad sam već nepozvan, da se priključim 🙂
jelen je ljubomoran što nije bio s nama, a bio ceo jazzin team, pa i više od toga.
U ovakvim uslovima svi napreduju – i organizacija i tonac i TV ekipa, reditelj, radio i RTS digital.
Nije sve bajno i sjajno, ali ne diraj nam u čedo i čudo. Bre, gde ima istovremeno live na radiju i TVu, plus publika u studiju.
Svi koji smo tamo budemo jako počastvovani. Još kad je vaki cert,
osmeh ne silazi danima (video sam i Voju Pantića dan posle
samo se smeje, Viktor Čikeš isto, čak se i Mićanović nasmešio sa strane)
A svaka kritika je dobro došla, nego smo se zabriunuli ne javljaš se dovoljno često, da ne učiš previše :-))))
draga ksenija,
ne brini, tonci sigurno ne citaju jazzin, inace bi verovatno malo i slusali ono sto se sviralo u sredu. ton je i u studiju bio korektan, a verujem i na snimku, dakle – mozda su mađionicari? ipak, mogli bi da se suzdrze tih sat vremena, ako ih vec svi gledamo.
sto se tice baje s pivom, pa naravno da je bilo za vreme koncerta, ne pre, niti posle. mogao je bar da ga sipa u čašu! a mozda je covek bukvalno shvatio poziv na “opustenost i spontanost”;)))))