Ring Ring Extended: Made To Break

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 12.11.2014. / Foto: Filip Filipović

„Vandermark ponovo među Srbima“, glasio bi slogan sa naslovnice nekog dnevnog lista, kada bi se u nekom paralelnom univerzumu o ovakvim umetnicima zaista pisalo s tolikom pažnjom. Sve je krenulo 2008. godine kada je na Ring Ringu nastupio duo Ken Vandermark/Tim Daisy. Potom smo čikaškog majstora gledali 2012. u Sonore Triju sa Gustafssonom i Brötzmannom, pa sa postavom El Infierno Musical, pa u DJ setu u Muzeju savremene umetnosti. Godinu dana kasnije, kao solo izvođača u KC Drugstore, prvi put i nezavisno od RR organizacije.

Naposletku, DKV Trio (Drake-Kessler-Vandermark) je planiran za ovogodišnje festivalsko izdanje, no poplave u Srbiji i posledični Dani žalosti su doveli do otkazivanja dugo očekivanog koncerta. Za ovu jesen je ipak isplaniran festivalski nastavak pod etiketom „Ring Ring Extended“, te koncert grupe Made To Break u kome Vandermarku prave društvo Christof Kurzmann na elektronici, bas gitarista Jasper Stadhouders i bubnjar Tim Daisy. Pored saks-bubnjevi dua, i ostali muzičari su dobro poznati ovdašnjoj publici zainteresovanoj za ring-ringolike sadržaje. Kurzmann je upravo sa Vandermarkom već viđen u postavi El Infierno Musical, dok je Stadhouders prošlog leta svirao sa ubitačnim pank-fri-džez triom Cactus Truck u Inex Filmu.

Vidno željna i entuzijastična publika okupila se u pristojnom broju i dobro popunila salu Rexa, gde su ovog puta muzičari pozicionirani u ravni sa publikom, tik ispred „zvanične“ bine. Bez previše pompe i uz tradicionalnu koncertnu najavu Bojana Đorđevića, ekipa se dohvatila instrumenata i krenula da svira svoj materijal. Vandermark na tenor saksu kreće u svoje karakteristične, jednostavne fraze sa fank nabojem, te se prepliće sa gruvom ritam sekcije i Kurzmannovim apstraktnim slojevima elektronskih zvukova, koji „narušavaju“ pitak i dosledan zvuk preostale trojice.

Made To Break se u neku ruku predstavljaju upravo kao „lomitelji“ forme i koncepta homogenog benda, baziranog na čvrstim aranžmanima ili suptilnim improvizacijskim interakcijama. Kvartet se po potrebi razbija u različite formacije i deluje kao da sadrži nekoliko bendova unutar benda, te crpi snagu iz mogućnosti prilagođavanja različitim kontekstima i konceptima na razmeđi džeza, roka, improvizovane muzike i elektronike.  Dok sa jedne strane žrtvuje veću iznijansiranost i stopljenost različitih uticaja u novom i originalnom izrazu, s druge trijumfuje u raznovrsnosti i jednostavnoj ubedljivosti svakog od aktera koncerta.

Naravno, džezerima će najlakše zagolicati maštu uigrana kombinacija Vandermarka i Daisyja, te će nam saksofonista razgaliti srce svaki put kada se dohvati tenora, baritona, ili klarineta, demonstrirajući čitav spektar svojih sviračkih afiniteta, od milozvučnih pasaža do besnog frija. Uključenjem Kurzmanna izraz znatno dobija na širini, ali i oscilira u zanimljivosti predstavljenih rešenja. Možda i najviše pleni pažnjom kada zvuči agresivno i naizgled kontrastno u odnosu na ostatak benda. S promenljivim uspehom dotiče se i live semplovanja kojim podcrtava Vandermarkove deonice, ili poput radio stanice postavlja bekgraund, s mestimičnim uticajima Zornovih i Frithovih kompozicija-kolaža iz osamdesetih – odveć „uz dlaku“, a bez individualnog upliva u tim trenucima.

Stadhouders (1989. godište) je ovde možda i najveći potencijal, u smislu da od njega tek očekujemo da nas iznenadi i oduševi; mladi protagonista pankersko-rokerskog odseka evropske fri džez scene nije distorzirano agresivan poput Massima Pupilla (Zu), ali poseduje moćan ton poput Trevora Dunna (koga je upravo zamenio u postavi The Bureau of Atomic Tourism), no ponešto siroviji i blagodareći izboru rustičnih primeraka svog instrumenta (gde primećujemo uticaj pankerskih zemljaka The Ex). U ovoj konstelaciji je ipak bio suzdržan u društvu znatno cenjenjijih i iskusnijih kolega, ali na bisu smo ipak videli i delić njegovog potencijala kada se dohvati trzalice ili nategne štim fizikalnim tretmanom vrata gitare.

S druge strane scene, u publici, u skladu sa očekivanjima. Gromki aplauzi, usklici, dozivanja na bis i sve u tom stilu. Ni sastav publike, kao što smo više puta pominjali, ne donosi iznenađenja i tu su dobro poznata lica koja dugi niz godina prate Ring Ring i srodne koncerte u Rexu.  U tom smislu ostaje žal što među gostima, recimo, teško da ćete videti nekog od etabliranih džez muzičara mlađe i srednje generacije, čak i saksofoniste. A Ken Vandermark svakako jeste  ozbiljan i uticajan džez muzičar, i vanserijski svirač, ma šta mislili o njegovim stilskim opredeljenjima. No ostavimo li po strani pitanja dalekosežnog uticaja ovakvih koncerata, dobili smo sasvim prijatno Ring Ring veče kome se nema šta prigovoriti. U pauzi kucanja ovih redova, na fejsu čitam Vandermarkov radostan status posvećen sinoćnjem koncertu i divnoj publici. Radost je, izgleda, bila obostrana.