Ring Ring Festival 2014 (4): East Rodeo Septet

Mesto: Studio 6, Radio Beograd / Datum: 28.05.2014. / Foto: Ivana Čutura

Saradnja sa nacionalnim servisom, dakle, prelazi u tradiciju, što nije rđavo jer pomisao da „obična“ publika na RTS-ovom digitalnom kanalu prenosi ove „naše“ pustolovine greje srce i podstiče na dalje napore u kakvoj-takvoj obnovi i izgradnji (ili barem sprečavanju daljeg opadanja) kulture ovih prostora. Daleko je to od nekakve medijske dominacije, jasno, ali ipak – Ring Ring na RTS-u – nekad se o tome moglo samo fantazirati.

Pošto se nacionalnoj televiziji ipak ne mogu ponuditi neki od ekstremnijih izvođača koje smo gledali prethodnih dana u Kulturnom centru Rex, East Rodeo Septet je odličan izbor, taman onoliko umiven i pristojan sastav da može da se dopadne i normalnom svetu, a opet sa oštricom avangarde koja nikada nije sasvim skrivena.

Nastali u sudaru Balkana i Srednje Evrope, East Rodeo su isprva bili prošireni gitarski sastav gde se pored gitare, basa, bubnjeva i klavira mogla čuti i elektronika, što namenjena sintezi, što procesovanju već postojećeg zvuka. Od prošle godine, pak, mešovitoj hrvatsko-italijanskoj momčadi priključuju se još trojica Italijana, svi na različitim verzijama saksofona i flauta, pa je zvuk septeta proširen i produbljen daljim kombinovanjem akustičnih, električnih i elektronskih instrumenata. U ovakvoj postavi predstavili su se i srpskoj publici večeras, izvodeći mahom pesme poznate sa albuma „Morning Cluster“ u proširenim aranžmanima što na interesantne mada ne uvek revolucionarne načine koriste prisustvo duvačke sekcije u ekipi.

Opaska da ne vole granice je intuitivno jasna za bend čiji su članovi građani dve različite zemlje (mada je Hrvatska daleko pre ulaska u Evropsku Uniju rabila „beli Šengen“), a u estetskom smislu East Rodeo Septet zahvataju široko, od neparnih ritmova čiji se koreni daju forenzičkom analizom pronaći u balkanskoj tradicionalnoj muzici, preko potpuno apstraktne analogne elektronike, semplovanja u realnom vremenu, nežnih, zvonkih indie fraziranja na gitari, pa do džezerskih tema duvača.

Zapravo, otkada su u sastav ušli duvači, East Rodeo Septet iznenađujuće mnogo podseća na post-rock talas sa polovine devedesetih godina, čikaške sastave poput Tortoise ili Gastr Del Sol, ali i Evropljane poput recimo Kreidler. Sve je tu – sinkopirani ritmovi kao faksimil onoga što su u to vreme radili progresivni britanski plesni producenti poput Ruperta Parkesa ili Noela Rama, analogna elektronika poreklom iz krautroka, gitare koje DNK vuku iz hardcore i posthardcore krila američke muzike, te živo procesovanje muzike inspirisano jamajčanskim studijskim žonglerajem. Ulazak duvačke sekcije u ovu muziku podseća na neke ambicioznije čikaške eksperimente na ovom polju i zanimljivo je videti kako se zvuk East Rodeo Septet i umekšava i produbljuje sada kad ima tri instrumenta sa pogonom na ljudski dah.

Opet, aranžmani nisu drastično menjani, tako da je muzika postala samo višeslojnija, njena atmosfera dobila dodatnu dimenziju. Istina je, čuje se par pošteno odsviranih džez pasaža na ovom koncertu od kojih nam je zaigrao brk, ali većinu vremena duvači su tu da prate već postojeće melodijske teme i produbljuju harmonsku strukturu koja je već definisana gitarom i klavirom.

Dobro se to kombinuje, od potpuno apstraktnog početka koncerta sa atonalnim uvodom na klaviru i sintisajzeru, preko složenog neparnog gruva pa do intenzivnog semplovanja glasa Nenada Sinkauza od koga se potom pravi simfonija dopadljivih lupova, no stoji i činjenica da su East Rodeo pre svega pop bend a tek onda avangardni bend u smislu da su njihove pesme komadi sa melodijskom srži, tekstovima i pravim pevanjem, na šta se zatim nadograđuju neparni ritmovi i proširen tretman osnovnih muzičkih elemenata.

To je i, mislimo, magična formula za dobijanje televizijskog koncerta u finalu Ring Ringa – jer ma koliko neka rešenja u muzici East Rodeo Speteta bila napredna (na primer nekoliko instrumenata – bubnjevi, sintisajzer, gitara – u građenju složenih ritmičkih struktura koje na okupu drži jedva čujno pulsiranje basa), ona su uvek u funkciji izvlačenja u prvi plan teme i melodije. Komplikovani ritmovi se uvek na kraju spoje u prepoznatljiv gruv, a Nenad Sinkauz preko toga peva nenametljivim ali ne i stidljivim glasom koji kad treba, eksplodira u nerd-rage ekspresionizam taman dovoljno divalj i dovoljno pitom da prenese energiju a da ne poplaši manje radikalnog slušaoca.

Septetu možda, za nekog radikalnijeg slušaoca, i fali malo oštrine – možda razrađeniji duvački aranžmani i produbljivanje improvizovanih delova tako da duvači u njima imaju više uloge od pukog zvučnog efekta – ali ono što se čuje večeras ima šarma, i u odnosu na studijske snimke da se primetiti napor da se eksperimentiše sa formom i pregazi i ono malo granica što ih ima na albumu. Bend ima razoružavajuće skroman stav prema svojoj svirci sa povremenim stidljivim pogledima prema publici, i sleganjima ramenima u čudu što su se uopšte dokotrljali do kraja po neke kompozicije, ali istina je i da im sve to solidno ide.

Neki od prepoznatljivih hitova, poput „Straws in Glass“ gde im na studijskoj verziji gostuje Marc Ribot, u ovoj živoj verziji zapravo istovremeno deluju smelije i sigurnije, baš zato što bend u njima i dalje eksperimentiše i gleda da nađe granicu koju valja preći. Umivena je to i umiljata muzika većinu vremena, da, ali ne i konformistička i plašljiva, što je dovoljno da sedamdesetak minuta ovog nastupa provedemo sa odobravajućim osmehom na licu.