Ring Ring na Belefu – Todo Mundo na repeat

Mesto: Ustanova kulture “Palilula”, scena “Stamenković” / Datum: 25-28.06.2012./ Foto: Ivana Čutura

Svaki letnji festival se u nekom trenutku suoči s baukom nevremena. Za njim posledično sledi još jedna nezgodacija – promena lokacije. Odatle, dalje, stižu dva problema – program koji je pravljen za uživanje pod otvorenim nebom, sticajem okolnosti biva sabijen u neku dvoranu, dok publika često kasno sazna za promenu čak i u ovo naše hiperinformatičko doba. Program Ring Ringa u okviru Belefa je pride premešten u Ustanovu kulture „Palilula“ –  prostor za koji niko živi do pre par nedelja nije čuo, a ponajmanje redovna publika ovakvih manifestacija.

U ponedeljak uveče sve se ovo manifestovalo u praksi, začinjeno jakim hladnjikavim vetrom koji je najavljivao kišu. Makar nije bilo teško naći odgovarajuću ustanovu i njenu Scenu „Stamenković“, koja imenom i stasom priziva asocijacije na socijalističko doba i muzičko-scenske programe kulturno-umetničkih društava. Međutim, novo vreme nudi i nove programe, pa umesto folklornih manifestacija kao rigidnih reprezenata tradicije čekaju nas world music bendovi – produkti globalizacije. A gde su u svemu tome Ustanove i Domovi kulture? Mogu li uhvatiti korak sa vremenom i oživeti nekadašnju ulogu u kulturnom životu zemlje? Sve su to zanimljiva pitanja koja bi mogla biti otvorena zahvaljući uspešnom renoviranju Ustanove kulture „Palilula“.

Koncertna dvorana kapaciteta 460 sedećih mesta veoma je udobna i lepo izgleda, pa se ovako skockana prosto nameće i za neke buduće koncerte. Na prvoj večeri Ring Ring Belefa bila je, doduše, malo praznjikava, naročito na uvodnom koncertu subotičke postave Cadabra. Njihov izraz je prožet etničkim uticajima upakovan u jestivu i odmereno ušećerenu džez-pop oblandu, sa kašičicom „evropejskog“ Mediterana i tekstovima koji su više poezija nego „lyrics“. Nije to vatrena i raskalašna muzika, već pristojna i posve zapadnjačka, da ne kažemo neutralna. Vokalistkinja Olja Njaradi dominira eteričnim glasom koji leti i razliva se po dvorani. Peva lepo, ali odveć ravno i bez upadljivih dinamičkih varijacija, pa nakon 2-3 pesme imam utisak da je ispucala sve adute. A sa njom i bend…idemo dalje.

Mokoomba je već mogla da računa na malo više publike (našli ljudi Ustanovu), i s lakoćom podižu atmosferu u dvorani svime što se očekuje i priželjkuje od afro-pop benda – vrelim ritmovima, igranjem, emocijom i dobrim raspoloženjem koji pršte na sve strane bez zadrške. Pevač Mathias Muzaza je ujedno i vratoloman plesač, kome se i ostali članovi benda s vremena na vreme pridružuju u uvežbanim koreografijama.  Kako to već biva, što nam je neka kultura udaljenija, to joj se lakše prepuštamo i padamo u zadovoljni trans;  pretpostavljam da neka daleka publika baš tako reaguje na Kustu i No Smoking Orchestra, koji su ovdašnjim pro-urbanim konzumentima kulture već preko glave. Meni su čak i više godila spuštanja tempa, kada bi se Muzaza predstavljao kao izvanredan pevač i ubedljiv interpretator (u pesmi o AIDS-u, pretpostavljamo potresnog teksta).

Naredno veče je otvorio osmočlani sarajevski bend Divanhana, koji moderan svirački izraz spaja sa bosanskim sevdalinkama, uz povremene izlete u druge lokalne kulture (Makedonci, Romi).  Ovom nastupu je lako sipati pohvale – pevačica Leila Ćatić poseduje besprekornu intonaciju i vlada žanrovskim konvencijama, bend je diskretno i umešno prati, dok u bržem tempu filuje pesme zabavnim ukrasima i brejkovima. Premda široka postavka daje povoda za više rasviravanja, čini se da Divanhana sve snage polaže u Leilin glas; među instrumentalistima, pak, naročito su mi ostale upečatljive vinjete akustičnog gitariste Danijela Čondrića. „Crven fesić“ je hit večeri koji dobijamo i na bis, publika dobro reaguje, svi su srećni.

A nakon Divanhane – možda i pomalo umorni. Publika se na koncertu David Yengibarjan Trija polako osipa i taj trend će se zadržati sve do kraja koncerta. Ovaj nastup je bio možda i najbliži „pravom“ Ring Ringu, iako je sam početak koncerta delovao kao da David više voli Kemiša nego džez harmoniku. Kako svirka odmiče, tako improvizacije postaju sve intenzivnije i kompleksnije, pa dobijamo klasičan svirački spektakl u kome znatan šlagvort i džez notu daje vredna ritam sekcija.  Jermenac na kraju i sam konstatuje kako je teško održati pažnju umornoj publici, pa se koncert završava u relativnoj nesrazmeri sviračkog entuzijazma i percepcije publike. A bio je to – sa sviračke strane – zacelo najbolji koncert na ovom mini-festivalu.

„Zamenili kalašnjikove gitarama“ već je ustaljena promo matrica kojom se reklamiraju tuareški bendovi što sviraju „pustinjski bluz“. Građanski ratovi svakako nisu za šalu, no skrećemo pažnju da se oko izraza koji najuspešnije promoviše Tinariwen već ustaljuje i scena sa jasnim stilskim odlikama i manirima. Hipnotički ritmovi, lenje i razlivene bluz gitare, svedeni vokali i repeticija, neke su od karakteristika ove muzike koja veoma spontano i bez grubih kalema spajaju afro-američku i afričku tradiciju. Stiglo se i do srdaca mlađe publike, pa tako, recimo, Tamikrest narednog meseca nastupaju i na čuvenom Roskilde festivalu u Danskoj…

Bilo je više razloga zbog kojih mi se ovaj nastup više svideo od koncerta Tinariwena na Todo Mundu. Jedan je krajnje banalan – sedeći koncert mnogo više odgovara ovakvoj muzici, gde možete da se zavalite, zatvorite oči, i pustite da vas muzičari hipnotišu i prevedu u pustinjske predele. Kliše zaista funkcioniše, i to jako dobro! Sa muzičke strane, Tamikrest mi se čine raznovrsnijim i dinamičnijim bendom od svojih slavnijih kolega. Od laganijih numera do brzog tempa, od perkusija do bubnjeva koji dodaju sasvim rokerski štih, preko kombinacija muških i ženskih vokala, do punokrvnog perkusionističkog džemovanja, u muzici benda se dešava štošta zanimljivo uprkos svedenoj polaznoj osnovi.  Na kraju, Tamikrest je jednostavno bend koji dobro radi to što radi; bluz je sa puno osećaja, ritmovi i vokali su zavodljivi, scenski nastup u ugodnoj razmeri spontanosti i afro-egzotične kostimografije.

Aplauzi, ovacije, publika koja na poziv benda ustaje i igra, usklici „mi vas volimo“… bio je to lep koncert i za šaroliku publiku i za tvrda kritičarska srca.

.