Rođendan džeza: The Belgrade Dixieland Orchestra & Tweety Jazz Caravan

Mesto: Klub Akademija 28 / Datum: 26.02.2010. / Foto: Nikola Marković

Original Dixieland Jass Band je 26. februara 1917. godine u Njujorku snimio prvu džez ploču. Mnogo godina kasnije, u prestonici jedne male evropske zemlje, bend po imenu The Belgrade Dixieland Orchestra je zasvirao na proslavi 93. rođendana te iste ploče, koji se danas smatra najznačajnijim datumom u istoriji džeza.

Nije prevelika mudrost reći da se džez drastično promenio od svojih početaka. Od nekadašnje muzike koja se svirala u krčmama i bordelima, preko parobroda i plesnih dvorana stigao je i do „ozbiljnih“ koncertnih hala, koketirao sa popularnijim aktuelnim žanrovima, da bi u postmodernom 21. veku nastavio da baštini i kombinuje golemu istorijsku zaostavštinu na najrazličitije moguće načine.

Za samu proslavu bi se moglo reći da je, u neku ruku, bila „šizofrena“ koliko je to i sam džez danas – na raskršću između akademske reputacije i „kafanskih“ izvorišta. Tako ste, u krcatom klubu, mogli videti i omladince koji se tiskaju između stolova i po stepenicama pored bine, ali i uglađenu gospodu i gospođe koje negoduju zato što im mlađarija „zaklanja pogled“ dok ovi sede. Na samom početku nastupa Belgrade Dixieland Orchestra, vođa benda Vladimir Racković je, predstavljajući svoje muzičare, naglašavao kako se radi o sve samim profesorima i filharmonistima – podsetimo se da vođa ansambla koji je snimio prvu džez ploču, Nick La Rocca, nije umeo da čita note.

Odlično popunjen klupski prostor nije ostavio ravnodušnim članove benda, koji su, u pažljivo dizajniranim crno-belim kostimima, veoma srčano izveli istorijski utemeljen repertoar. Bendžoista Racković je na sebe preuzeo i ulogu naratora u teatralnom ključu, sipajući šale i razdragano nam pričajući o počecima džeza. Među instrumentalistima naročito se isticao specijalni gost na trombonu Robert Kokta (američki diplomata koga se sećamo i sa otvaranja Beogradskog džez festivala pre dve godine), dok je poseban šmek i strastvenost nastupu donela pevačica Bobana Đorđević. U uzavreloj atmosferi čak se i igralo među stolovima – znojavi njuorleanski ambijent je odneo pobedu nad akademskim duhom. Uostalom, bilo bi odveć poražavajuće za diksilend muziku da je bilo drugačije.

U pauzi između dva seta, organizatorka i domaćica večeri Ana Drljević upriličila je i nagradnu igru – dobitnice poklona (torte, knjige, kurs jezika) su bile osobe ženskog pola koje su na papirićima napisale najkreativniji odgovor na pitanje „Šta je jazzy muškarac“. Može biti da sam samo preveliki cinik pa me je sve ovo previše podsetilo na osamdesete i porodične zabave u hotelima na Kopaoniku (svetlosnim miljama daleko od duha džeza), ali pripadnice lepšeg pola su se uredno odazvale na „konkurs“ i potrudile oko odgovora.

Drugi deo večeri bio je namenjen najmlađim džez muzičarima – članovima Muzičke škole „Stanković“, predvođenih profesorom Goranom Grbićem. Repertoar sačinjen od poznatih džez standarda (Take The „A“ Train, Cantaloupe Island…) je, sasvim očekivano, odsviran sa dosta oscilacija. U ovom uzrastu pevačice zvuče kompletnije i uverljivije od kolega instrumentalista, ali pred njima je budućnost i u ovom trenutku nije zahvalno nagađati ko bi se mogao probiti na sceni. Zanimljiv je bio i momenat kada je profesor Grbić, između dve pesme, zamolio publiku da se utiša, uz opasku kako „nismo na splavu, već u džez klubu“. Njegove namere su nesumnjivo bile najbolje moguće, ali imam utisak da je bend, odmah nakon te intervencije, zasvirao stegnuto – kao da su bili rasterećeniji i opušteniji dok nisu bili u fokusu.

Naposletku, nekada davno nije ni postojala stroga granica između „splavova“ i „džez klubova“ kao dva simbolički suprotstavljena lokaliteta. Setimo se da su prvi džez velikani sticali iskustvo i slavu svirajući pred prostitutkama i makroima u sumnjivim krčmama, na sahranama i uličnim povorkama, a rođendanska proslava u Akademiji 28 je bila upravo (uspešna) posveta tim vremenima. Ovako vreo ambijent, s gusto zbijenom publikom koja razgovara i pravi buku, jeste veliki izazov za mlade muzičare, ali i svojevrsna priprema za ono što ih čeka u profesionalnoj karijeri. Kada se otisnu u klupske vode, iznova će se susretati s atmosferom nalik onoj od pre par večeri, i tu se malo šta može promeniti. Nadamo se da će im ovo iskustvo biti dragoceno.