Rodrigo Amado Trio – The Abstract Truth (European Echoes)

Kada čovek vidi pred sobom frazu The Abstract Truth, teško je da prvo ne pomisli na album Olivera Nelsona The Blues and The Abstract Truth. Naprosto, ovaj klasik džez avangarde šezdesetih baca toliko dugačku senku niz bulevar muzičke istorije da makar i ovako prepolovljena referenca na njega izaziva gotovo instinktivnu reakciju: „Kako se samo usuđuju?“

No, savremena džez avangarda ne bi bila to što jeste kada bi se femkala u pogledu svetinja. Rodrigo Amado nije ni Nelson ni Eric Dolphy, ali jeste jedan od najinteresantnijih saksofonista sa uzbudljive portugalske fri-džez/improv scene i njegovo hvatanje u koštac sa apstraktnom istinom je jedna sasvim lična priča, ne i pokušaj da se kači na slavu velikih prethodnika.

Amado je samouki tenorista koji nije toliko zainteresovan za teoretisanje o muzici i razgradnju njenog akademski kodiranog jezika – na kraju krajeva, Nelson je programski nastojao da razgradi bluz na atome i prodre u samu njegovu dušu – koliko za čistu improvizaciju u pustolovnom, istraživačkom duhu, predavanom kroz decenije od jedne generacije improvizatora drugoj.

U tom smislu, ne treba ni da čudi što ovaj album sadrži veoma malo bluza, bilo u bukvalnom smislu (harmonije, struktura kompozicija, ritam), bilo u smislu atmosfere – Amado eksplicitno naglašava da je za njega „apstraktna istina“ referenca na totalnu improvizaciju, „jednu od najistinitijih muzičkih disciplina, uprkos tome što može biti potpuno apstraktna“ i njegovo sviranje, iako se uvek zadržava u vodama džeza, ne odlazeći u čisti fri/improv, naglašeno je fragmentarno.

Amado svoje kompozicije stvara u realnom vremenu i okreće ih oko manjih celina ritma i harmonije, ali ni ne pokušava da im podari jedinstven muzički identitet uvođenjem bilo kakvog pamtljivog motiva/rifa. The Asbtract Truth je „prava“ džez improvizacija, sličnija istraživačkom radu Ornettea Colemana ili spontanoj kompoziciji Sama Riversa nego ekspresivnijim radovima Aylera, ili Coltranea. Začudo, nasleđe kanonskog evropskog fri-džeza (Parker, Schlippenbach, Bennink i drugi) manje se čuje na ovom albumu od onoga što su ovoj muzici dali Amerikanci.

Amado se za ovaj posao okružio dobrim saradnicima. Kent Kessler i Paal Nilssen-Love su prekaljeni fri veterani koji mogu ovakve stvari da sviraju i u pola noći i određene zamerke koje se daju uputiti ovom albumu svode se baš na to da na momente kompozicije zvuče upravo kao udžbenički fri-džez, sa Loveovim užurbanim poliritmijama, Kesslerovim uzbuđenim prebiranjem po žicama ili brzim radom gudalom, i sa liderom koji u svoj tenor saks duva bez previše… posledica.

Amadu bi zbilja možda godilo da ode malo dalje u izražajnost, ili barem da razvije melodijsku drskost u ključu jednog Ornettea Colemana, jer iako na ovoj ploči pruža mnogo lepih momenata, ima i podosta onih koji su naprosto tu i ništa više.

No, ne znači to da je u pitanju loš album, ovo su naprosto suviše dobri muzičari i suviše iskusni improvizatori da bi dopustili da muzika predugo ostane zarobljena u klišeima avangarde. The Abstract Truth je prepun sjajnog, zrelog udruženog rada trojice muzičara koji se besprekorno razumeju i umeju da kreiraju moćan improvizovani džez bez prethodnih priprema. Za ljubitelje improvizacije, koja istovremeno ne beži od emocija ili samo dobrog gruva, ovaj album se toplo preporučuje.

Rodrigo Amado – tenor i bariton saksofon

Kent Kessler – kontrabas

Paal Nilssen-Love – bubnjevi