By 
Roy Nathanson je čudna zverka u svetu džeza. Pored toga što svira alt i sopran saksofon, on stiže i da peva, komponuje, aranžira, glumi, piše poeziju, predaje muziku deci imigranata, i još mnogo toga. Pravi renesansni čovek, kako je lepo primetio recenzent All About Jazza u tekstu o Nathansonovom poslednjem albumu.
Ovaj neobični umetnik počeo je karijeru okružen pozorišnim glumcima, filmadžijama (družio se sa Jimom Jarmuschem) i muzičarima, među kojima će zajednički jezik najpre pronaći sa harizmatičnim muzičarom/glumcem/slikarom Johnom Lurijem, vođom kultnog sastava The Lounge Lizards. Sredinom osamdesetih provodi nekoliko berićetnih godina u ovom bendu, nakon čega s trombonistom Curtisom Fowlkesom osniva vokalno-instrumentalni sastav The Jazz Passengers. Devedesetih su imali čak i milionske tiraže, a u gostujućim ili stalnim rolama pojavljivale su se zvezde poput Debbie Harry (Blondie) i Elvisa Costella.
Ipak, rad u The Jazz Passengers je za Roya Nathansona nosio i niz neželjenih iskušenja. Kako sam priznaje, mnogi su očekivali nove The Lounge Lizards, a drugi bi, videvši na bini Debbie Harry, tražili da bend svira hitove Blondie. Nathanson se nije uklapao ni u jedan od ova dva kalupa, već je pokušavao da napravi „izmešteni“ vokalni džez, u kome bi muzika bila bitna makar koliko i pevanje. The Jazz Passengers su, rastrzani očekivanjima kritike, publike i vlastitim ambicijama, ostali zarobljeni na pola puta između autorskih ideja i tradicionalnog pevačkog performansa.
Početkom novog milenijuma Roy Nathanson se povlači u „ilegalu“, daleko od svetala reflektora i medijske pažnje, posvećuje se porodici, profesorskom radu i studijama poezije. Nakon šestogodišnje diskografske pauze, već pomalo zaboravljen od strane džez publike, vraća se na scenu s novom postavom i albumom Sotto Voce (2006), predstavljajući svoj najupečatljiviji i najzreliji autorski rad u čitavoj karijeri. Pored Nathansona, tu su i njegovi stari drugari iz The Jazz Passengers, trombonista Curtis Fowlkes i violinista Sam Bardfeld, pojačani mladim snagama – Timom Kiahom na kontrabasu i bitbokserom Napoleonom Maddoxom. Muzika koju pravi ovaj ansambl je veoma pitka, ali i neobično slojevita, a u vokalnim ulogama se smenjuju svi članovi benda.
Uvidevši da je na pravom putu, Nathanson nastavlja u istom smeru, te nakon brojnih koncerata i turneja (pre tri godine nastupio je u Beogradu i Inđiji), ove godine izdaje album Subway Moon. Standardnoj ekipi pridružuje još nekolicinu gostujućih muzičara: Brad Jones svira bas, Bill Ware je na orguljama i vibrafonu (obojica svirali u The Jazz Passengers), Sean Sondregger na flauti i tenor saksofonu, Marcus Rojas na tubi, Hugo Dwyer na sempleru, a u specijalnoj roli pojavljuje se i Nathansonov desetogodišnji sin Gabriel na trubi. Ako ova impresivna lista muzičara još ne zvuči dovoljno ambiciozno, pomenimo i da su stihovi na albumu deo konceptualno zamišljene priče o trasi podzemne železnice kojom Nathanson svaki dan ide na posao, te da se ove godine u prodaji našla i zbirka pesama i kratkih priča pod imenom Subway Moon.
Kod ovako pretencioznih projekata javlja se opravdana bojazan da će se autor ugušiti u vlastitoj ambiciji i predstaviti delo u kome se preveliki broj ideja smenjuje bez mnogo reda i smisla. Međutim, Roy Nathanson sa lakoćom i samopouzdanjem iskusnog bendlidera izlazi na kraj sa svim ovim iskušenjima. Da vidimo i kako.
Kao što rekosmo, stihovi na albumu bave se svakodnevnim Nathansonovim putovanjima podzemnom železnicom od Bruklina do Menhetna. Pesnikova pažnja biće usmerena na izrazito intimne i tople doživljaje svega što zatiče u metrou, bilo da se radi o telefonskom razgovoru ruske tinejdžerke u poletnoj Party, knjizi poezije u Subway Noah, ili nekoj vlastitoj dogodovštini. U Nathansonovim stihovima nema visokih artističkih pretenzija, već se kroz nizanje veoma slikovitih situacija dočarava puls grada, a nadasve pesnikova sposobnost da se uzdigne iznad banalnosti svakodnevnice i da od naizgled beznačajnih detalja načini živopisne, duhovite impresije.
Poetska crta albuma, bliža recitalu ili avangardnom teatru nego pevanju u klasičnom smislu, ni u jednom trenutku neće potisnuti muziku u drugi plan, a aranžersko-kompozitorske bravure (samo jednu pesmu nije komponovao Nathanson) koje se mogu čuti na Subway Moon veoma su autentične i teško uporedive sa delima drugih autora vokalnog džeza. Osnovne teme su jednostavne i prijemčive, na granici džeza, popa i pozorišne muzike, ali obojene nizom suptilnih slojeva koji se sve više ukazuju sa svakim sledećim slušanjem. Negde će to biti lepršava sola na vibrafonu koja se potkradaju ispod unisonih duvačkih deonica, na drugim mestima Fowlkesovo živahno sviranje trombona ili Bardfeldova maštovita putešestvija kroz istoriju džez violine, od Stephanea Grappellija do Billyja Banga, a u mnogim pesmama će se naći i veoma interesantni semplovi Huga Dwyera. Ubedljivo najzanimljiva pesma u tom duhu je Dear Brother, koja je prožeta odlomcima filmskih konverzacija (na tragu ruskih surf-rokera Messer Chups) i kulminira semplovanjem operskih vokala kojima Nathanson parira gradiranim saksofonskim solima u visokom registru.
Album Sotto Voce je bio iskorak od vitalnog značaja za karijeru Roya Nathansona. Na Subway Moon on ide još korak dalje u aranžerskom i konceptualnom smislu, i dokazuje da je dorastao svakom izazovu. Ako tragate za vokalnim džezom koji se ne zadovoljava uobičajenim klišeima, neka vam ovaj album bude sledeća stanica na beskonačnom muzičkom putešestviju.
Roy Nathanson – glas, alt i sopran saksofon
Curtis Fowlkes – glas, trombon
Brad Jones – kontrabas
Bill Ware – glas, orgulje, vibrafon
Tim Kiah – glas, kontrabas
Napoleon Maddox – glas, bitboks
Sam Bardfeld – violina
Sean Sondregger – flauta, tenor saksofon
Marcus Rojas – tuba
Hugo Dwyer – sempler
Gabriel Nathanson – truba
By 
