RR 2012 (1): Takumi Fukushima & Paolo Angeli

Mesto: Kulturni Centar Rex, Beograd/ Datum: 11. Maj 2012. /Foto: Ivana Čutura

Praksa da se Ring Ring festival najavljuje promotivnim, besplatnim nastupom, postoji već nekoliko godina i potpuno je razoružavajuća. Umesto entuzijazmom dopingovanih pres-konferencija na kojima bi se pričalo kako bi novinari mogli da pišu o muzici (a znamo da je John Cage umesno primetio da je to kao kada biste plesali o arhitekturi), vrata Kulturnog centra Rex su promotivne večeri otvorena za svakoga ko želi da okusi šta tačno ta „nova muzika“ predstavlja, a twitter i njegova rodbina odrađuju ostalo. Trik je, naravno u odabiru umetnika koji će na najbolji način sažeti duh festivala, zadovoljiti udarnike avangardnog akcijanja ali i zavesti (a nikako rasterati) radoznalce koji naredne nedelje treba da postanu regularna publika koja plaća kartu na ulazu.

Ove godine izbor se pokazao kao skoro savršen. Paola Angelija i njegovu ekstravagantno mutiranu sardinijsku gitaru gledali smo pre četiri godine u društvu Antonella Salisa i Hamida Drakea na istom ovom festivalu u razbarušenom, žovijalnom nastupu koji je, reklo bi se, više bacao akcenat na zabavu nego na svirku. Violinistkinju Fukushimu, pak, veterani Ring Ringa pamte još iz 1998. godine kada je nastupala sa grupom Rale. Ko god je mislio da japansko-sardinijska kombinacija mora biti tek neka globalistička podmetačina sinoć je bio temeljito razuveren.

Angeli i Fukushima su sinoć bili idealni ambasadori ne samo festivala Ring Ring već i cele ideje nove muzike. Nepretenciozni, a vrhunski dostojanstveni, zabavni ali ne cirkuski raspojasani, dirljivo emotivni ali na pristojnoj distanci od bilo kakve patetike, Japanka i Italijan su gotovo bez stajanja projurili kroz selekciju pesama, folkornih motiva (azijskih i evropskih), kinematskih pasaža (od kojih neki kao da su ispali iz sanjarija Hayaoa Miyazakija) i momenata čiste, radosne improvizacije sastavljene od škripe, lupanja, violinskog (a ptičjeg) cvrkuta, zviždukanja i mašinskih brujanja Angelijeve opreme.

Mnogo muzike se čulo u ovih sedamdesetak minuta, sa muzičarima koji su manirom ovejanih grindhouse montažera prelazili iz pevanja uspavanki (Angeli priča loš engleski ali savršeno peva na japanskom) u  dirljive gitarske vinjete, samo da bi uzleteli do moćnih krešenda sagrađenih na sve glasnijim ponavljanjima jednostavnih motiva. Prelazeći nekoliko puta za veče ceo put od najprimalnije igre šumovima i gestovima do visoko strukturiranih pesama u kojima je Fukushima pevala i svirala teme na violini, a Angeli je snabdevao bas linijama, perkusijama i pratećim dronovima, sve u isto vreme, dvoje muzičara su porušili većinu barijera koje su i najokoreliji skeptici sa sobom mogli uneti u dvoranu.

Konvencionalna lepota i muzičarska virtuoznost retko stoje u ovako dobroj ravnoteži sa telesnim humorom i atomizacijom zvuka, sve do sastavnih delova koji se raskalašno bacaju unaokolo po prostoru u zanosnoj igri improvizacije. Dvoje muzičara su to sinoć radili sa neusiljenim osmesima, stigavši da izvedu malu pozorišnu tačku baziranu na stereotipu besnih Japanaca, ali i da nas podsete na žrtve prošlogodišnjeg zemljotresa, cunamija, i da, nuklearne kataklizme u japanskoj prefekturi koja deli ime sa violinistkinjom. Onom kojoj engleski nije bio dovoljan da izrazi dubinu saosećanja za žrtve, što ju je nateralo da nauči bar malo srpskog.

Ako se po jutru dan poznaje – ovogodišnji Ring Ring bi mogao da bude najbolji do sad.

.

.