By 
Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 17.05.2012. / Foto: Ivana Čutura
Evo nas konačno na prvoj večeri ovogodišnjeg Ring Ringa! Ponovo su nas dočekale ozelenele krošnje i u prijatno izolovanoj Jevrejskoj ulici van gradske vreve, kao da i sam ambijent sugeriše drugačiji i neobičan muzički svet kome se drage volje predajemo. Sve je nekako pristupačno i familijarno, na šta smo već odavno navikli. Premda je KC Rex bio popunjen valjano, gužve i nije bilo koliko bih možda očekivao, uzevši u obzir da se radi o otvaranju festivala na kome nastupa jedan od njegovih najpopularnijih gostiju – Boris Kovač. Bilo bi sigurno i više ljudi da sastav nije reklamiran imenom Ultima Armonia (Stevan Kovač Tickmayer – klavir, Miloš Matić – kontrabas, Lav Kovač – bubnjevi), gde je očigledna bila namera distanciranja od Kovačevog uobičajenog izraza, te naglasak na koautorstvu projekta sa pijanistom Kovač Tickmayerom.
U praksi je sve ovo funkcionisalo dok se liderski dvojac koliko-toliko držao kamernog diskursa, na kome se najbolje i najduže snalazi. Kovač je impresivan instrumentalista koji pleni volumenom zvuka i tananim varijacijama u intonaciji, pa su otvaranje u spiritualno-Lloydovskom maniru, te nastavak s prepoznatljivom etno aromom, nagoveštavali improvizovani set s jasnom strukturom i akcentom na melodiji. Kovač Tickmayer u ovoj raspodeli snaga, istina, nije podsećao na Morana koliko recimo na Matthewa Shippa i druge magove avangardnog džez klavira, no to je i dobrodošlo za dinamiku i blagu iščašenost nastupa.
Problemi su nastajali na dva nivoa. Prvi je odsustvo bilo kakve strukture i povezanosti muzičkih fragmenata – u komadu koji bez pauza traje 59 minuta (kako je zabeležila precizna štoperica kamere Uroša Smiljanića) voleo bih da sam čuo makar nagoveštaje nekakvog unutarnjeg ustrojstva i fluidnih prelaza kroz mikroceline, umesto ređanja stilskih vežbi. Nakon što bi bend 4-5 minuta svirao jedan tip improvizacije samo bi grubo i nasumično prešao na sledeći, i tako u krug. Možda nije fer poređenje, ali setimo se samo kako Wayne Shorter strukturira dugačke a veoma slobodne koncertne improvizacije…
Druga zamerka se odnosi na odveć šablonski pristup krešendima u drugoj polovini nastupa, gde je bend više povlađivao opštenarodnoj viziji vrhunca improvizacije nego što je unosio lični pečat u svirku. Nije rđavo čuti svu silu zvukova sa bine, ali treba biti vanserijski majstor zanata da bi se hiljadu puta odslušani muzički obrazac predstavio kao nešto sveže. Boris je maestro kamerne muzike i kako već rekosmo svirač vrhunskih mogućnosti, ali na ovom planu ipak ne doseže dalje od pukog proseka, kao ni ostatak benda. Uz dužno poštovanje prema talentovanoj ritam-sekciji, krajnji utisak je da od svega viđenog najbolje zvuči duet Borisa i Stevana, i to tek kada svoje autentične muzičke persone upregnu u svrhu improvizacije.
Svirka Christofa Kurzmanna i ekipe El Infierno Musical dočaravala je kudikamo jasniju artističku viziju i hijerarhiju – obično bi se krenulo Kurzmannovim emo/indie recitovanjem poezije Alejandre Pizarnik uz diskretnu i nežnu pratnju laptopa, da bi se kasnije priključio ostatak kvinteta u dinamičnim razradama tema i improvizacija.
Jasno je da je Ken Vandermark ovde najveća sviračka zvezda i svaki ton koji odsvira je savršen. A kako je i dobar timski igrač, dovoljno je obazriv prema ostatku benda i zna kada treba da dozira melodije (predivan klarinetski solo na bisu), a kada da oprži po saksofonu. Ne bih rekao ni da su njegova sola bila previše džezerska, već su se u najvećem delu koncerta oslanjala na rok/fank manir kakav je delimično demonstrirao u Vandermark 5, a nešto očiglednije u postavi Powerhouse Sound.
No, dosta fanovskog razglabanja o Vandermarku – blistao je i kontrabasista Clayton Tomas u različitim perkusivnim tehnikama i generalno energičnom tretmanu instrumenta, Eva Reiter (uglavnom na viola da gambi), te inovativni bubnjar Martin Brandlmayr. Naročito je bila impresivna međusobna komunikacija ove trojke, u kojoj su gudački i udarački instrumenti tvorili guste i dinamične zvučne teksture. U kompleksnijim i avangardnijim momentima El Infierno Musical bi me ugodno podsetio na Fred Frithove prog-rok varijacije, dok su drugde ostajali više u domenu konvencija indie scene, ali sa lepim i postupnim gradacijama od delikatnih sobnih recitala do zapaljive improvizacije.
Podvlačimo crtu – ovo verovatno neće biti ni muzički najuzbudljivije ni najbolje posećeno veče festivala, ali smo videli sasvim dovoljno momenata koji krase tradicionalno krase Ring Ring i predstavljaju odličan uvod u uzbuđenja koja slede. Nastavljamo izveštavanje tokom svih narednih dana!
By 
Slazem se za Kovaca, opaska za povezanost muzickih fragmenata i struktuiranost je na mestu, prelazi su mogli biti malo bolje osmisljeni. Izuzev toga, meni licno je nastup bio poprilicno dobar, i ugodan.
El Infierno Musical su me prijatno iznenadili(ja sma ocekivao neku free krlju), kao neki spoj David Sylvian-Manafon i Einsturzende Neubauten-SIlence is Sexy, super ideja. But maybe that’s just me, posto se lozim na ovakav narativni vokal. Ken je bio sjajan, kao sto se i moglo ocekivati, ceka se subota!
kenovo me vandermark!
rng-rng je stanje svesti, OLE!
:*
Ja mislim da “Ultima Armonia” treba pre da se prevodi kao “poslednja harmonija”. Ipak je to u skladu sa Borisovim end-of-days senzibilitetom koga provlači već jedno desetljeće. Ali pošto nikada nisam učio Latinski, dopustite da sam možda u krivu.
Meni u svirci UA prelazi nisu smetali i dok bih se donekle složio sa Nikolom da su krešenda bila manje spontana a više obavezna, hitam da dodam kako mislim da bi koncert od sat vremena koji bi dinamički sve vreme bio u svedenim formama bio nezadovoljavajući i za publiku ali i za izvođače kojima je očigledno potrebno malo ekspresionističke vatre.
Zanimljivo je da ni Nikola (ni ja preko kod mene) nismo spomenuli Tickmayerovo prepariranje klavira nekakvim, hm, pločicama? Koje je bilo, za moj račun posve kontraefektivno jer nije dobio mnogo na harmonskoj diverziji a samo je dodao ogromnu količinu šuma u zvuk…
Kurzmannova ekipa je izvrsna i vredi posebno pomenuti momenat u kome je Reiterova svirala onaj vijetnamski žičani instrument koji je za moj novac ionako zvučao kao distorzirana gitara i kako je to publika opasno popušila, kao i bis koji je bio bestidno pop i vrlo lep. Vandermark se još jednom potvrđuje kao klasa za sebe, njegove bluz/ fank solaže su bila izvanredne. Taj čovek bi mogao da živi od studijske svirke i turneja sa Vintonima Marsalisima i sličnom ekipom, samo da hoće. Ali očigledno da neće.
Po mom mišljenju je “Tickmayerovo prepariranje klavira nekakvim, hm, pločicama” možda i najbolji deo odličnog koncerta. Šumova u zvuku nikad dosta(za proučavanja u tom smeru u domenu jazza, obavezno preslušati što više Sun Ra-ovih solo izvođenja!)
Ono sto sam uhvatio od Borisa, a to je bila nemala porcija, je odlicno bilo. I ja se slazem da su tihi i jaci delovi medjusobno pomalo nepripadajuci, ali su na jacim krljali bas posteno.
El Inferno su bili… uh.. Jazz and Poetry bas onako kako treba da bude. Fantasticno iskustvo. Vandermarkov ton veci od zivota 🙂
Sve u svemu, prvo vece za pamcenje!
@Meho, jos je impresivnije sto bi Kovac sa onim tonom mogao da zivi od turneja sa kojekakvim Colicima, Balasevicima i Georgijevima, no ne da mu se 😉
Vandermark se raspisao na fejsbuku, copy/paste sledi:
I wake up the next morning and find a text message on my phone- Clayton has missed his flight from Berlin for the trip to Belgrade and El Infierno’s performance at the Ring Ring Festival- he went to the wrong airport. He’s figured out a way to meet us for our concert by getting to Serbia by 7pm, but we’ll have to do the soundcheck without him. Not the best news with which to start your day, though better than what Clayton was now faced with. The rest of the band gets to Belgrade in the afternoon and works on the sound (Martin does a nice stand in on bass). Interesting to compare the differences between the crew in Huesca and Belgrade. In Huesca there was a well established performance space with lots of equipment and a “professional” technical staff, but who refused to assist the band in a cooperative way. In Belgrade equipment had to be brought in for the festival, and the attitude of everyone working at the Rex Theater was one of support toward the musicians- whatever we needed to make the concert work was provided. Needless to say, even with limitations, the sound and experience onstage in Belgrade was far superior to Huesca. Clayton finally made it to the festival, tired but ready to play. The only drawback was the slowly increasing reverb the soundman added to Christof’s voice during the course of the concert. This finally ceased when Christof said from stage, “the reverb doesn’t make me any sexier, please cancel it.” When playing together feels effortless and electric you know something is going right, and this is what happened that night in Belgrade. Getting to play like this for a keenly enthused audience makes the brutal traveling worthwhile. The only disappointment of the day (other than Clayton’s airport experience) was the fact that the members of El Infierno don’t reconvene until next September
znajuci coveka, bice jos price o Beogradu 🙂
ali i Novom Sadu, finalu Lige sampiona…