RR 2012 (3): Tibor Szemzo, Tetras

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 18.05.2012. / Foto: Ivana Čutura

Kao što je konferansije druge večeri festivala, naš čovek u Al Jazziri Mićun Ristić, objasnio pred nastup Tibora Szemzoa, na ovom festivalu sve vrvi od besnih improvizatora, žestokih i radikalnih avangardista i brutalnih eksperimentatora, međutim ove večeri na meniju su bili kontemplativna muzika i svet predstavljen kroz jezik.

Tibor Szemzo zaista je, kako njegov pres materijal veli, drugačiji od većine savremenih kompozitora akademske muzike, već utoliko što se u poslednje vreme sve više bavi filmom, ali i zato što je njegova muzika gotovo drsko odana lepoti, pronalazeći je u najsitnijim, gotovo beznačajnim zrnima zvuka, melodije, misli.

Szemzo svoj nastup počinje sedeći ispred portabl računara i hmćući gotovo odsutno temu koja otvara i ponavlja se kroz čitavu njegovu kompoziciju Tractatus narednih 45 minuta. Jednostavna, optimistična melodija na trenutke se prekida rečenicama izgovorenim prvo na srpskom, zatim na engleskom, nemačkom i mađarskom, dok uslužna mašina na stolu ispred izvođača pomaže i semplovima na poljskom, ruskom, engleskom i japanskom.

Ludwig Wittgenstein je u jedinoj knjizi publikovanoj za života – Tractatus Logico-Philosophicus – predlagao poistovećenje života sa svetom a jezik kao jedini način da se taj svet iskusi. Govoreći delove Wittgensteinovog Traktata na sedam jezika, Szemzo nežno dovlači jednog od najvećih filozofa dvadesetog veka u naša post-sve vremena.

Tractatus je atomiziran u Szemzovoj izvedbi, Wittgensteinove misli projektovane na platno iza izvođača, digitalizovane na računaru, izgovarane u mikrofon neobičnim naglascima na više jezika. Russellova „Filozofija logičkog atomizma“ pretvara se u muziku. Jer ovo je bez sumnje, uprkos crno belim i sepija filmovima kojim Szemzo dopunjava performans, pre svega muzički program, odmereni ritam semplovanih udaraljki, nežni solo na bas flauti, elektronski efekti koji produbljuju doseg duvačkih instrumenata daleko ispod onog što uho prepoznaje kao „normalno“ i još mnogo, mnogo ponavljanja Wittgensteinovih propozicija i opservacija. Smrt nije deo života. Kroz smrt se ne živi. Objekti su jednostavni.

Szemzova muzika je spora, dostojanstven, budistički jednostavna, prirodna kao disanje, neužurbana i nezainteresovana da napada i otima slušaočevu pažnju. Onako kako se podigla iz tišine tako se posle 45 minuta u nju spušta sledeći poslednju Wittgensteinovu propoziciju: Kada čovek o nečemu ne može da priča, tada o tome mora da ćuti. Wittgenstein posle ove rečenice deceniju ništa nije napisao a njegova posthumno objavljena Filozofska istraživanja žestoko su se trudila da opovrgnu većinu propozicija iz Traktata. Večiti depresivac, na rubu samoubistva, ovaj filozof u muzici Tibora Szemzoa kao da dobija priliku da samom sebi protivureči, poništavajući vreme i kauzalnost i da, konačno, sa mirom, prihvati da je to u redu.

Pola časa kasnije na bini je mešovita holandsko-švajcarska momčad koju čine neki od najinteresantnijih improvizatora u poslednjih deset godina. Jason Khan na bubnjevima i Christian Weber na kontrabasu obojica su svirali sa japanskim minimalističkim improvizatorima (Weber sa Yoshihideom, Khan sa Nakamurom) iako jedan potiče iz rok, drugi iz džez okruženja. Klavijaturista/ elektroničar Jeroen Visser dolazi iz Tom Cora/ The-Ex orbite ali muzika sastava nazvanog po kompoziciji Iannisa Xenakisa zaista je bliža Xenakisovim monumentalnim građevinama nego tradicionalnom improvu.

Bend je dobro uklopljen sa Szemzom ove večeri jer njihova muzika takođe priziva kontemplaciju. Naravno, ona je mračnija, čak „ružnija“, jer muzičari izbegavaju melodije i zapravo bilo kakve konvencionalne sviračke tehnike. Njihovi instrumenti su zvučni generatori, svirani udaranjem i struganjem, dodirivanjem i gnječenjem, ali ma koliko ovaj programski primitivizam delovao ograničavajuće, ono što se čuje je zapravo sofisticirana, hipnotička, možda i spiritualna (!!) muzika.

Tetras improvizaciji vraćaju ritualne kvalitete, ustežući se od žestokih gesturalnih ispada koji improv često karakterišu. Kada ih i ima, to su samo tranzicije između dva lica jedne impresivne, teške građevine prizvane u postojanje prvo najmanjim gestovima – grebanjem žica noktima, trljanjem koža jagodicama prstiju, doticanjem ogoljenih kablova ubodenih u miksetu – a zatim kao na grnčarskom točku sve brže okretane, oblikovane u nešto veličanstveno.

Tetras su majstori, u to nema sumnje jer im magija svaki put uspeva, povezujući naizgled rasute molekule zvuka u koherentne strukture koje iz jednog drsko tihog šapata prelaze čitav put do kraut rok treskanja. Nekoliko puta tokom večeri ovaj sastav kreće iz jedva čujnog zvona činele svirane mekanom maljicom i sintisajzerskog udisaja, da bi minutima kasnije gazio poput bataljona tevtonskih trolova u maršu. Ni džez ni rok ni „klasičan“ improv, Tetras su tri čoveka koji muzici samo dopuštaju da prođe kroz njih i razlije se po gledalištu, gotovo bez napora, bez sumnji i pitanja kuda dalje treba ići. Naravno, kad su oni već tamo, a tokom pedesetak minuta sa njima je bila i čitava sala.

.