RR 2012 (4): Sonore Trio, Quat

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 19.05.2012. / Foto: Ivana Čutura

Ma koliko neki fri bend najavljivao da će svirati „potpuno improvizovan“ koncertni set,  okorelom slušaocu javiće se misao da tu mora postojati makar nekakva organizacija u rasporedu tempa, melodija, krešenda, itd. Takoreći – prevara! Nije da bi takva spoznaja ikako doprinela kvalitetu same muzike, jer svirka je jedna te ista ma šta mi mislili o postupku stvaraoca, ali jasno je i da savremenom slušaocu i (preterano) intelektualiziranje donekle određuje artističku percepciju. Kao, recimo, kada pomislite da je neka pesma manje vredna zato što ju je neko od nekog „ukrao“…

Ovoliki uvod naklapam samo da bi još dodatno nahvalio nastup Sonore Trija, kao da nam je malo savršenstvo koje su priredili u subotu uveče. Naime, dok je redovna Ring Ring ekipa u petak gledala Tibora Szemzoa i Tetras, iskoristio sam priliku da skoknem do Novog Sada gde su Peter Brötzmann, Mats Gustafsson i Ken Vandermark odsvirali svoj prvi koncert na srpskoj mini-turneji.

Pred oko 30 ljudi u Tribini mladih KC Novog Sada trio fantastiko je zvučao prilično drugačije nego u Beogradu – poredeći dva koncerta, nije tu bilo nikakvih „skica“ u pogledu toga koliko bi teme trajale, da li se svira sporo ili brzo, ko u kom delu nastupa dobija više prostora…ništa od toga! Samo tri vrhunska majstora koji kreću na nečiji mig, da bi nas u narednih pedesetak minuta odveli gde im je volja. Dakako, uz povremene pauze, u kojima je Brötzmann vrh saksofona šiljio nožem i razbijao tišinu pred nadolazeću buru. Kako reče jedan glas iz prvog reda – „Sad će resko!“

Svega 24 časa kasnije, eto me još jednom tik ispred ovih muzičara s nesmanjenim entuzijazmom i uzbuđenjem. „Bina“ je postavljena naopako, na samom ulazu ispred crne zavese. Trojka je u ravni s publikom, a ozvučenja naravno nema. I ne treba im! Rex je krcat i sve je spremno za frontalni napad.

I eto zašto je improvizacija divna kada je izvode najveći majstori, a Vandermark, Gustafsson i Brötzmann su sam vrh vrhova. Iako sam već znao da njihov set ne čini 50-60 minuta nemilosrdno glasnog fri-džeza, već da tu ima jošte kako dinamičkih varijacija, zateklo me je sa koliko nežnosti i emocija su odsvirali pojedine delove koncerta. „Sve sami hitovi“, kako smo se kasnije šalili ispred Rexa.

Naravno, to ne znači da su saksofonisti svirali išta drugačije od onog po čega su poznati – svako je uneo u svirku svoj prepoznatljiv ton, fraze i stilske figure, i u tom pogledu nije bilo iznenađenja. Ali interakcija je ta koja stvara magiju; nepogrešivo razumevanje, uzajamno poštovanje, i nadasve kreativnost koja od naizgled nasumičnih fragmenata tvori smisaonu celinu.

Ako je u Novom Sadu Brötzmann bio raspoložen pre svega za rafalnu paljbu i za devijantno sviranje na tarogatu (ono kad drmusa usne levo-desno i „savija“ ton), ovde je u svirku uneo dosta saksofonskog bluza i za njega ne toliko čestih, ali antologijskih momenata kada iz sasvim lepih melodija gradacijski kreće u brutalni fri. I još kada ga u svemu tome isprati melodični Vandermarkov saksofon, pa Gustafsson iseče prepoznatljivim baritonskim urlicima…sreći nema kraja. A bilo je na koncertu svakakve kombinatorike –sola, dueta, ekstatičnih trio kulminacija, i energičnih i laganih delova, dugačkih i kratkih komada…

U najkraćem – beše to spektakl i jedan od onih antologijskih Ring Ring koncerata koje će za deset godina festivalski veterani prepričavati debitantima. Savršeno!

Posle ovakvih koncerata teško je bilo šta drugo slušati, ali postava Quat (Paul Lovens i Martin Blume – bubnjevi i udaraljke, Fred Van Hove – klavir, Els Vandeweyer – vibrafon) pripada samom kremu istorijske evropske avangarde i njenoj tradiciji u najboljem smislu te reči – to se dakako i čulo prethodne večeri. Za razliku od „ljudskog“ i muzikalnog seta Sonore Trija, ova postava znatno više naginje apstrakciji i zaziva percepciju blisku drugim vidovima umetnosti.

Pre svega se to odnosi na bogate zvučne teksture, jer bend dosta vremena provodi radeći punom parom i usložnjavajući udaračke sekcije. Čujemo gomilu zvukova koji se ukrštaju i dopunjavaju – sitnih šumova, „slučajnih“ lomova, pa je tako na samom kraju jednog od tri komada nešto palo u publici i savršeno se uklopilo u zvučnu sliku, što su i muzičari propratili osmehom.

Van Hoveovo sviranje klavira je esencijalno – poigravanje s unutrašnjošću instrumenta je funkciji muzike, u dobroj meri perkusivno i uklopljeno s „ritam sekcijom“, dok nas otvoreno sviranje odvodi u apstraktne melodije i izlomljene fraze. Poseban šlagvort donosi vibrafonistkinja Els Vandeweyer, znatno mlađa od ostatka benda, te vizuelno upadljiva u ovom strogo muškom i veteranskom društvu. Njeno sviranje je veoma dinamično, ekspresivno, i verovatno najviše „solistički“ orijentisano u celom bendu. Pažnju plene i njena sviračka pomagala, među kojima naročito zanimljivo izgledaju rukavice-udaraljke (ne znam kako bih ih drugačije nazvao!) čiji vrhovi podsećaju na vrhove bubnjarskih palica.

Ima ovde i jedan opšti utisak koji me je naročito radovao. Baš kao i Peter Brötzmann, veterani poput Lovensa ili Van Hovea tvrdoglavo istrajavaju u sviranju avangardne muzike, koja i danas zvuči opako kao i pre više od 40 godina, kada je bila u povoju. „Pozno doba“ ne mora da znači i slabljenje umetničke oštrice i „sazrevanje“ u onom trivijalnom smislu, gde se odričemo ideala zarad „realnosti života“ i tihog spokoja.

Istina, nije ni ovo neka bogzna kako antologijska spoznaja, ali dobija posebnu snagu kada se beskompromisna umetnost odvija pred vama, na licu mesta, u svoj svojoj snazi i zrelosti.