RR 2012 (6): Georg Wissel/ Paul Lytton, Michel Doneda/Jerome Noetinger/Thomas Lehn sa Nenadom Markovićem

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 20.05.2012. / Foto: Ivana Čutura

Čovek duva u saksofon kome je u zvono nagurana polulitarska flaša kisele vode. Pored njega, stariji proćelavi muzičar sa naočarima puzi po stolu na kome su razbacani kuhinjski pribor, građevinski alat, nasumično smeće. Zatim hvata dva komada drveta u ruke i kao mahnit udara po predmetima ispred sebe. Stvari lete na sve strane. Samo još jedan dan na poslu najtvrđeg jezgra evropske slobodne improvizacije.

Paul Lytton još od šezdesetih godina prošlog veka bira i pravi svoje instrumente. U Beograd je na Ring Ring festival došao sa dva kofera nečega što bismo, da smo ga zatekli u blizini novobeogradskog buvljaka, uz dosta takta nazvali đubretom. Iako nazivno perkusionista, Lytton je zapravo onaj kvintesencijalni kejdžovski muzičar sadašnjice koji može da proizvede muziku iz bilo čega, a bilo koji predmet da učini instrumentom.

Georg Wissel već četvrt veka predano improvizuje koristeći saksofon proširen različitim dodacima. Večeras njegova muzika počinje skoro sa one strane smisla, svedena na šuštanja i coktanja, dok plastične boce i čaše imitiraju modulatore i prigušnike. Lytton gumenim lopticama grebe ogromni metalni tank, mutilicama za jaja svira po keramičkim žabama, okreće mlin za kafu, testeriše činele, udara i u po neki doboš.

Jučerašnji nastup Quat u kome svira dugogodišnji Lyttonov saborac i imenjak Paul Lovens pokazao je kako izgleda klasična slobodna improvizacija, ali to je još uvek muzika u kojoj vidimo kako se iz „običnih“ formi gradacijom prešlo u apstrakciju, ona još uvek zadržava sponu sa klasičnom tradicijom čak i kad joj prkosi. Ali Lytton i Wissel izlaze sasvim na drugu stranu i njihova je muzika bliska subverzivnim strategijama dadaizma ili rusolovskog futurizma.

Naravno, ne treba zaboraviti da je ono „slobodna“ u sintagmi slobodna improvizacija uvek imalo političku komponentu. Oslobađanje stega akademske forme, normi pop muzike, diktata tradicije, oslobađanje od formalnog diktata virtuoznih muzičara i publike koja ceni tehniku i ukrase. Lytton i Wissel sviraju u duhu ove tradicije, urnebesno i glasno, iako bez amplifikacije i sa instrumentima koji u više od pola slučajeva ne proizvode veoma jasne zvuke. Njihov je nastup užurban, jak, čak eskstatičan, ali nadasve apsurdistički intoniran.

I od toga ne treba bežati – koliko god Lytton imao izraz lica inženjera koji podešava osetljivi instrumentarij u nuklearnoj elektrani, prizor ispred nas je crtanofilmovski zabavan. Wissel presavijen u ekstazi izvlači bolne bluz solaže iz svog saksofona, a Britanac osipa paljbu po svom asortimanu pomagala, udarajući na sve strane zaslepljujućom brzinom, dok sa stola nasumično padaju alatke i escajg. I niko ne može da kaže gde se završava namera a gde počinje slučaj, jer sve, baš sve to, svaki nasumični i namerni zvuk je moćna, brza muzika, koju publika na kraju pozdravlja gromkim aplauzom.

Francusko-nemačka ekipa koja posle pauze izlazi pred publiku Ring Ring festivala postiže gotovo nemoguće: nakon Wisselovog i Lyttonovog seta koji je već izgledao onako kako zlobnici zamišljaju improv koncerte, oni pružaju jedno još teže, zahtevnije i luđe iskustvo.

Michel Doneda je sa svojim sopran saksofonima jedina „organskija“ pojava na bini (to jest na podu Kulturnog centra Rex) dok u mikrofon duva dugačke visoke tonove, pišti, jeca, silazi niz skale pa se vraća štekćući i lajući. Nema ovde adrenalinskog šoka kakav smo dan ranije dobili sa triom Sonore – Doneda jedan poznati predmet uspeva da nam predstavi kao nešto posve strano, baš kao i Wissel pre njega.

Ali kako i ne bi u društvu ostale dvojice muzičara? Noetingera smo gledali pre jedanaest godina sa sastavom Metamkine u jednom zapanjujućem setu analogne elektronike i uživo procesovanih filmskih traka. Večeras on na mikseru i gomili efekata smešta Donedu u sasvim pomereni univerzum visokih cijuka, bele buke, moduliranih brujanja. Noetingerovi dodiri su električni, a muzika koju proizvode onostrana.

Treći član ekipe, Nemac Thomas Lehn, vodeći je evropski improvizator na analognom sintisajzeru i pre nekih devet godina smo ga gledali na urnebesnom nastupu sa sastavom Konk Pack. U međuvremenu, Lehn je čini se postao još ekscentričniji, a njegovo sviranje još brže i višesmernije.

Iako su sva tri muzičara u elementu, Lehn kao da je posednut demonima. Potenciometre šamara kao neposlušnu decu, zabada pinove u ploču kao da zna koliko je to boli, a kada i svira po klavijaturi to je više nalik na pesničenje. Njegova teatralnost – uostalom uredno se izuo da bi imao bolji osećaj dok pritiska pedale – u potpuno je bizarnom skladu sa muzikom koja je posve tuđinska.

Dok su Wissel i Lyttton makar slušaocu davali referentnu tačku time što su svirali u svakodnevne predmete, Lehn, Noetinger i Doneda improvizuju s onu stranu apstrakcije. Nema konteksta za njihovu muziku, koja menja perspektive i dimenzije sa svakim novim korakom, i ovo je čini fascinantnom.

No, sa druge strane, odsustvo ikakve definišuće forme znači i da se dinamika nastupa povremeno mora diktirati grubom silom. Fascinantna i hipnotička buka koju proizvodi trojka jednog se momenta stišava do muka i publika, makar jednom, pomisli da je sevap zapljeskati pre nego što muzičari odlože instrumente, obrišu se peškirima i krenu da proveravaju SMS-ove. Vraga! Samo što nekoliko najhrabrijih zatapše, Lehn skače na sintisajzer i podiže ceo sastav u još nekoliko minuta pravovernog haosa i buke. Četrdeseti minut još nije dostignut!!!

Posle kratke pauze, muzičarima se pridružuje i profesor Nenad Marković za još dvadesetak minuta tuđinskog improva. Marković je sa svojim trubama nenametljiv – a pored razularenog Lehna i Noetingera koji ga prati u stopu je ionako teško doći do izražaja – ali lako se uključuje u izvedbu. Ovo ionako nije improvizacija u kojoj se komunicira dijaloški i reaguje na fraze kolega, već bauljanje kroz paralelni univerzum drugih zakona fizike i logike.

Pred kraj nastupa svi muzičari su na ivici eksplozije dok Marković iz trube ispušta zapanjujuće distorzirane krike, Doneda zvuči kao da prizemljuje bombarder, a elektronski uragan oko njih najavljuje kraj sveta i predsedničkih izbora u Srbiji. Doživeti i preživeti ovakav koncert čoveka čini jačim i oplemenjuje duh!

.