RR 2012 (7): Fish in Oil, Atomic

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 21.05.2012. / Foto: Ivana Čutura

“Grozna atonalna buka. Ako je ovo pravac u kome ide džez, završio sam s njim”. To je jedan od Youtube komentara ispod jednog snimka benda Atomic. A kao replika na ovo stoji sledeće: “Predivni politonalni zvuci. Ako džez nastavi u ovom pravcu (kao što je i u prethodnih  50 godina), nikada neću završiti s njim”. I to su upravo dva suprostavljena stava koji se ne projektuju samo na rad norveško/švedskih post fri-džezera, nego i na princip funkcionisanja samog Ring Ring festivala, koji je ove godine prosto eksplodirao u ponudi asova improvizovane muzike.

I dok jedan deo njegove publike smatra “groznu atonalnu buku” jednostavno “hip”, a prisustvo kao refleksiju neophodnosti iskazivanja stepena svoje urbanosti, dobar deo posetilaca ga shvata zaista kao “stanje svesti”. Neki od njih su izveštavali sa prethodnih večeri festivala, te će zadatak da pariram njihovim nadahnutim tekstovima biti izuzetno težak.

Familijarna atmosfera ove godine nije vladala samo među hodočasnicima, nego i među muzičarima. Teško je bilo naći dvoje iz različitih postavki koji se ne poznaju, ili barem ne gaje međusobno poštovanje. Najveće zvezde festivala Sonore i Atomic imaju itekako mnogo zajedničke istorije iza sebe, te ostaje žal što raspored nije dozvolio muzičku interakciju među njima u vidu, recimo, jednog neformalnog džem sešna.

Beogradska postavka Fish in Oil je otvorila ovo poslednje veče festivala. Na bitnost ovog nastupa nedvosmisleno je upućivao lider benda Bratislav Radovanović u intervjuu na našem sajtu. Galantan koncertni prostor, tek objavljen album, nastup na festivalu sa tradicijom i reputacijom – sve su to momenti na koje srpski džez bend, i to još iz underground miljea,  jednostavno nije navikao. Svaki ukazani  momenat bend je iskoristio, dobivši  priliku da se suptilnost njihovog izraza konačno u potpunosti percepira od strane publike koja je u Kolarcu, htela to ili ne, za razliku od neformalnih klubova gde je bend do sad usviravao materijal, prinuđena da u tišini odsluša nastup.

Fish in Oil je bend koji ima šta da ponudi odavno posrnuloj domaćoj kreativnoj sceni.  Šarolikost repertoara je velika – od koltrejnovskih spiritualnih ekspresija,  preko psihotičnog surf-roka do waitsovskog teatralnog bluza i atmosferičnih filmskih pasaža. Iako većina muzičara učestvuje aktivno u još sijaset projekata, na bini se sinoć mogla osetiti jaka posvećenost ideji koja stoji iza imena Fish in Oil.

Radovanović, kao glavna autorska i idejna figura benda,  i na sceni je dirigent, u njega su uprte oči ostalih aktera. Kao gitarista je funkcionalan u svesno odabranoj ulozi anti-gitarskog heroja, koji svoje nedostatke besprekorno kompenzuje nesputanom energijom, iskrenom strašću i jednostavno – izborom pravih tonova.

Gestikulacija, ton njegove gitare i sedeći položaj, verovatno ne dozivaju tek slučajno figuru Marca Ribota. Kao solista, međutim, centralno mesto na bini suvereno zauzima sada već veteran kreativne muzičke reči na beogradskoj sceni, saksofonista Dušan Petrović. Kao uostalom i cela ritam sekcija, on se oseća “udobno” i na energetski nabijenim, ali i na tihim atmosferičnim pasažima.

Za mene, koji bend prvi put čujem uživo, bilo je ovo izuzetno prijatno iskustvo, ispunjeno jako dobrim autorskim materijalom muzičara koji u potpunosti stoje iza onoga što stvaraju.  Iako se ne može žanrovski ekskluzivno okarakterisati kao takav, naginjem da ovom prilikom promovisani disk “Poluostrvo”, kao i bend Fish in Oil, smestim u uzak red najinteresantnijih džez pojava (a, naravno i šire) u poslednjih nekoliko godina. Zbog skoro pa i nepostojanja konkurencije, ova tvrdnja ne bi nikako smela da izgubi na težini.

Pred nemilosrdnim naletom Skandinavaca, koji se kod mene kandiduju za koncert godine, jako povoljan utisak sa Fish in Oil je pomalo pao u senku. Jedan deo publike, koji su verovatno činili prijatelji benda,  nakon koncerta domaćina napustio je Kolarac, što je pred nastup Atomic donelo prilično lufta u sali. Obostrana želja publike i muzičara za razmenom energije tokom celog koncerta ostavila je žal što i ovaj događaj nije zadržan za diskretnost i neposrednost Rexa, i to u enterijeru u kom je odličan koncert održao Quat. Cepidlačenje tog tipa , međutim, ne priliči datim okolnostima.

Atomic predstavljaju onu drugu stranu skandinavskog džeza, nastalu ako ne kao bunt, onda kao antiteza klišeima i stereotipima koji ga povezuju isključivo sa intovertnošću ECM-ovskog “zvuka tišine”.  Fredrik Ljungkvist, Magnus Broo, Havard Wiik, Ingebrigt Haker-Flaten i Paal Nilssen-Love izlaze na scenu i već sa prvim taktom uvodne “Fissures” eksplodiraju snagom atomske bombe. Posledice se osećaju narednih sat i po, ali i dugo nakon završetka koncerta.

O sviračko-zanatskim vrlinama svakog od članova benda ne treba trošiti ni reč, ali o načinu na koji svoju virtuoznost ispoljavaju, a to je uglavnom u svrhu stvaranja na groteskan način prelepe i na euforičan način uznemirujuće kompletne zvučne slike, svakako treba prozboriti.  Nebitno da li se radi o rapidnim single-note linijama, rolajućim bas-rifovima ili kompleksnim blok akordima na klaviru, ushićenim stakato vožnjama na trubi ili sonornim divljim eksplozijama na tenoru, skoro škripajućim i vrištećim duetima na klarinetu i trubi – interakcija između pet muzičara u “kipućoj šerpi” ukazuje prevashodno na sjajno međusobno razumevanje i paradoksalno – izuzetnu kontrolu. Jasno je da njihov prošlogodišnji album ne nosi bez razloga naziv “Here Comes Everybody”.

Dinamika se majstorski održava kroz iznenadne, neretko i iznenađujuće prelaze sa  lepršavih i bezbrižnih deonica na agresivne potpuno up-tempo izlive. No, i pored sve slobode ova petorica, a posebno švedska duvačka sekcija, ne gube kontakt sa tradicijom. To se posebno osetilo u Wiikovom komadu “Unity Toccata”, gde se smenjuju vajbovi maltene nekakvog njuorleanskog benda sa modernim udaračkim gruvom ubitačne ritam sekcije.

Bendovi formata Atomic, koji se transparentno oslanjaju na čikašku džez scenu, ne posmatraju klavir kao esencijalni integralni sastojak orkestra, kao instrument koji je na zlom glasu da svojim harmonskim potencijalom može da sputa slobodno razvijanje improvizacije. Havard Wiik ne samo da je dobrodošao Atomicu kao prstohvat sofisticiranosti, već sa Ljungkvistom ravnopravno deli autorska zaduženja.  Kada ritam sekcija ostane u pojedinim segmentima bez podrške duvača, klavirski trio zazvuči kao bend za sebe, u najboljoj tradiciji balansa između evropskog (Pieranunzi) i američkog (Pullen/Moran).

Euroričan odgovor publike (iskrenost osmeha svakog od aktera sinoćnjeg događaja ponaosob ne može da zavara ni najvećeg skeptika)  na “Green Mill Tilter”, koja je zaključila oficijalni deo koncerta, bio je znak za bend da se vrati još jedanput na binu i pruži najduhovitiji momenat večeri, Ljungkvistovu sagu o duvanu za žvakanje “Two Boxes Left”, koja je evoluirala sinoć do najbolje verzije ovog njihovog tour de force aduta koju sam čuo. Tačku na sat i po beskompromisa stavlja do tada čovek iz senke Ingebrigt Haker-Flaten, raspomamljenim gudačkim solom.

Apsolutno veličanstven završetak festivala, koncertom koji sam po sebi možda i nije ono što smo navikli da dobijamo na Ring Ringu, ali će sigurno ponosno zauzeti neobično visoko mesto po kvalitetu i značaju u njegovoj arhivi.