Dvojica među najtalentovanijim i najprogresivnijim džez saksofonistima u poslednjih nekoliko godina sarađuju još od 2004. godine, kada su i oformili kvintet naziva Dual Identity, kroz koji je u šest godina postojanja prodefilovao veliki broj izuzetnih muzičara. Istovremeno su sporadično nastupali i u formi dueta, a oni koji su imali sreću da ih čuju uživo žale što neki od tih nastupa nisu ovekovečeni na traci.
Lehman i Mahanthappa se, nakon intenzivnog koncertnog života ovog projekta, ipak odlučuju na objavljivanje albuma u formi kvinteta, što je po mom mišljenju ispravan potez, jer pruža mogućnost da potencijalno širi auditorijum oslušne saradnju ovog dvojca – uključujući i one koji bi eventualno bili odbijeni ekstravagantnošču nečega što nosi etiketu „duet album dvojice alt saksofonista“, ma koliko ponuđeni sadržaj bio dobar.
Postava u kojoj trenutno nastupaju, i u kojoj je bend nastupio na portugalskom Braga Jazz Festivalu te 2009. godine, sačinjena je od ništa manje maštovitih individua od bendlidera. Na gitari je sjajni (ali moramo reći i potcenjeni) regularni gitarista Henry Threadgillovog eklektičnog Zooid benda – Liberty Ellman, te Greg Osbyjev štićenik Matt Brewer i nešto manje poznati, ali ubedljivi frekventni saradnik Roberta Glaspera, bubnjar Damion Reid.
Oni koji vole da čuju duetsko izvođenje dvojice altista neće biti uskraćeni za takav sadržaj. Uvod u koncert, kao i sam njegov završetak, donose rasviravanja ovog impresivnog dvojca, stavljajući od starta u prvi plan netipičnosti i nekonvencijalnosti njihovog pristupa u melodijskom, metričkom, i na kraju logičkom smislu.
Da bi se u sveprisutnom „alt ludilu“ u svakom momentu mogao prepoznati svaki od ove dvojice potrebno je itekako istrenirano i izoštreno uvo. Slušalac možda ne bi ni trebalo da se toliko opterećuje naporima tog tipa, mada su, koliko god stilovi dvojice muzičara bili jedan drugom komplementarni, razlike uočljive. U Mahanthappovoj svirci se oseća dominantniji melodični pristup i za nijansu „deblji“ ton, dok Lehmanovu svirku (uz takođe raskošan ton) karakteriše nešto jača tenzija i pomerenost pristupa.
Ulazak kompletnog benda na uvodnoj The General, a zatim i na narednoj Foster Brothers ukazuje da Dual Identitity zapravo najbolje funkcioniše, i pored skoro isključive autorske vizije vodećih saksofonista, kao grupni uradak petorice umetnika.
Čak ni spuštanje lopte na kompoziciji SMS, sa specifičnim mračnim solom gitariste Ellmana, ne predstavlja i odsustvo dramatičnosti. Jedina kompozicija koja nije autorsko delo nekog od dvojice ko-lidera je atmosferični komad Libertyja Ellmana Katchu koji, i pored laganijeg ritma, obiluje pretećim i agresivnim saksofonskim frazama, koje iz kadence ulaze u krajnje dinamičnu Circus.
Epska Extensions of Extensions of kroz bubnjarski solo daje priliku Damionu Reidu da zasija, a svoju priliku za izlazak u prvi plan Matt Brewer koristi na 1010. Za sprovođenje u delo nepredvidivih i u svakom pogledu otkačenih ideja proizašlih iz pera dvojice saksofonista treba imati (pored znanja i tehnike) i dobru dozu intelekta i humora, čime preostali muzičari u bendu sigurno mogu da se podiče.
Jedina zamerka odnosila bi se na činjenicu da je, bez obzira što je album snimljen uživo, u pojedinim kompozicijama publika nepotrebno izbrisana iz miksa. Nije mi poznato zašto je to učinjeno, ali iz ličnog iskustva sa dva koncerta Rudresha Mahanthappe kojima sam prisustvovao, zaključujem da je šteta što zapaljiva atmosfera, neizbežna prilikom adrenalinskih nastupa bendova ovog saksofoniste, nije valjano prenesena i na traku.
I dok čekamo još jedno izdanje sa zvezdanom postavom Rudresha Mahanthappe i još jednim alt saksofonistom Bunkyjem Greenom, najavljeno za kraj septembra, ostaje da uživamo u izvanrednom Dual Identity, za koji bi se moglo slobodno reći da sadrži elemente prošlosti, sadašnjosti i budućnosti poimanja saksofona u džez okruženju.
Steve Lehman – alt saksofon
Rudresh Mahanthappa – alt saksofon
Liberty Ellman – gitara
Matt Brewer – bas
Damion Reid – bubnjevi
Moram priznati da ti zavidim na "iskustvu s dva koncerta Rudresha Mahanthappe". Nažalost nisam ga još gledao mada ga pratim već prilično ohohoooo godina. Što se tiče albuma sjajan je a cijela petorka je inače prva liga.
…od čega je svirka sa kvartetom (druga je bila sa triom) jedna od najuzbudljivijih kojima sam ikada i prisustvovao 🙂
Dolazi nam BJF, a Rudresh se sprema za promociju novog izdanja sa Bunkyjem Greenom, nada umire poslednja 😉