By 
Fama oko Shippovog rečnika i javnih nastupa započeta je još 2007. godine, kada je izjavio da su najbolji dani Waynea Shortera i Herbija Hancocka odavno prošli i da ova dvojica muzičara samo zauzimaju mesto mlađim snagama. Ubrzo su usledile i reakcije, pa je tako pijanista The Bad Plusa, Ethan Iverson, konstatovao kako su Shippove procene plod neinformisanosti o Shorterovom radu, te da se mogu svrstati u isti koš sa neprikladnim izjavama Shippovih neistomišljenika poput Stanleya Croucha ili Wyntona Marsalisa.
Shipp je replicirao sledećim rečima: „Ne doživljavam tradiciju na isti način kao Ethan. Na jednom nivou, da, ali na drugom – jebeš sve njih. I to zaista mislim – jebeš Herbija Hancocka, jebeš Waynea Shortera. Na određenom nivou, jebeš i Louisa Armstronga. Oni očigledno imaju neko mesto u istoriji džeza koje je, očigledno, zasluženo. Ali ja moram da radim ono što radim, moram da kažem šta imam da kažem, a ako to znači da treba da kažem nešto nepristojno o ikonama, onda ću to i da uradim, i zabole me zbog toga! Baš me briga za njih”.
U prošlogodišnjem intervjuu magazinu Signal to Noise, Shipp je izjavio: „Istorijske snage džeza su veoma represivne. Ako bacite pogled na džez magazine, osam ili devet meseci ćete videti iste naslovne strane kao 1972. godine. Keith Jarrett, Dave Holland, Chick Corea, Herbie Hancock. Ako magazin Spin objavi članak o bendu Eagles, makar će ga sakriti na poslednje stranice. Kada Eagles odu na turneju, rok industrija ih tretira kao nostalgičare, dok će džez industrija Keitha Jarretta i Herbija Hancocka tretirati kao da je njihova muzika stvarna i značajna. Čuli smo dosta od njih – oni su milioneri, trebalo bi jednostavno da odu negde i da prestanu da sviraju“.
Matthew Shipp, koji uskoro puni 50 godina, nije ništa manje skroman ni kada govori o svom radu, pa je nedavno izjavio kako „ne zna nikoga na svetu sa tako jedinstvenim izrazom na svom instrumentu“, a najavljujući predstojeći album 4D kaže kako „oseća da je uspeo da pronađe četvrtu dimenziju klavira, pa otuda i naslov albuma“.
Autori tekstova o Matthewu Shippu su jedinstveni u oceni da je preterao sa ovakvim izjavama, a njegove javne istupe mahom objašnjavaju željom za medijskom pažnjom i borbom za „mesto pod suncem“. Tad Hendrickson, novinar magazina Spinner, ide i malo dalje, te smatra da se cela priča zapravo vrti oko kvarteta saksofoniste Davida S. Warea, u kome je Matthew Shipp proveo punih 16 godina. Ovaj sastav je, objašnjava Hendrickson, bio veoma cenjen od strane kritike i poređen (po hemiji) sa Coltraneovim sastavima, ali je uvek bio trpan među avangardiste, čak i kada je snimio dva albuma za veliku izdavačku kuću Columbia Records. I sam Shipp je istakao kako ovaj kvartet nezasluženo nije postao slavan, uprkos tome što ga je kritika hvalila na sav glas.
Iako osuđuju Shippov vokabular i stavove, američki kritičari se slažu da se zaista radi o jednom od najzanimljivijih džez pijanista današnjice, pa mu tako magazin Jazz Times posvećuje veliki članak u poslednjem broju, baveći se naširoko ne samo njegovim izjavama, već i čitavom muzičkom karijerom.
Matthew Shippov novi album 4D će se pojaviti u prodaji 26. januara, a izdavač je Thirsty Ear.
By 
Po meni postoje preterivanja u njegovim izjavama, ali u smislu recnika. Sto se tice same sustine,potpuno se slazem sa njim. Mislim da ne stoji ona konstatacija da on na taj nacin trazi "mesto pod suncem". Jednostavno on prica ono sto misli i savrseno ga briga da li ce se to nekome svideti ili ne. Sto se njegove muzike tice neosporan je kvalitet i progresivnost tako da mu i to daje odredjeni kredibilitet i slobodu da daje ovakve izjave. Meni je to sasvim ok.
shipp je skroz u pravu… dokle vise shorter i henkok… jbt, oni i dan danas dobijaju nagrade za nesto sto su uradili pre 700 godina…
realno, njihova muzika danas je banalna i trivijalna i treba reci da oni jednostavno nemaju meru – nikada im nije dosta, cak i kada odavno nemaju sta da kazu… ali nije problem samo u njima, kriva je stampa koja stalno fura jednu te istu zvaku, te soni rolins ovo, te sorter ono, te koria, te dzeret… a svi oni su odavno ispraznjeni od bilo kakvog sadrzaja…
Šta Wayne Shorter može kad još uvek vodi jedan od najboljih sastava na sceni. Nije njegova krivica…
…pa, jednom williamu parkeru i njegovom roots načinu sviranja basa, nadimak avangardnog muzičara samo smeta… na tragu toga i dio engleske štampe ono što on i drake rade u ritam-sekciji, s kime god da svirali, samo "good old straightahead free-jazz"…
za početak, cenim da ne treba poistovećivati šortera i henkoka, odnosno ono što ova dvojica rade u 21. veku. ako se henkoku i može prebacivati na komercijalizaciji i rabljenju stare slave, šorter u tom smislu deluje dosta drugačije, radi ono što najbolje zna i to veoma pošteno.
što se mene tiče, nek obojica rade šta hoće i kako hoće, nisu oni ti koji biraju ko će da bude popularan i na naslovnim stranama. šip je svojim pristupom samo skrenuo raspravu sa onoga što mu se čini bitnim, a to je odnos džez periodike prema džezerima srednje i nadolazeće generacije. ovako će polemike više da se vode oko toga da li su šorter i henkok bajati ili ne, umesto oko toga da li downbeat treba da forsira mlade ili matorce. a zanimljivo je da se baš šip pojavio na jednoj od naslovnica downbeata, zajedno sa džejsonom moranom i vidžejom ajerom 🙂
Shipp je stvarno majstor, ko kaže suprotno, u velikoj je zabludi! I razumljiv je njegov bes jer je zaista potcenjen. Ali preteruje… Istina je što se tiče samog Hancock-a da je u polednje vreme malo presušio, bez obzira što je meni lično jako draga njegova muzika (1995. The New Standard, 2005. Possibilities, 2007. River: The Joni’s Letters, 2008. Then and Now: The Definitive Herbie Hancock – uglavnom neke obrade i The Best Of izdanja). A Shorter i Jarrett su odlični i dan-danas! Dovoljno je samo jednom poslušati poslednji Jarrett-ov Parsi/London: Testament (trostruki!)… Na kraju krajeva, jasno je da Shipp ne misli tako kad je pomenuo i Armstronga u negativnoj konotaciji 😀
@ jezda; pa da – živjeli bismo u uistinu post-modernim vremenima kad bi se marsallis i SHipp slagali oko nekih takvih stvari, tj. u onih sedam točaka koje određuju što jazz nije, a marsallis ih je inaugurirao a u njih spada i Jarret i ECM (europska sedam-tonska [ljestvice] glazba)…
OK, ali šta si time hteo da kažeš, Sluško? Svima su nam poznati Marsalis-ovi stavovi, a i Shipp-ovi. I, naravno, preteruju i jedan i drugi! I Marsalis sa 7 tačaka i Shipp sa ”četvrtom dimenzijom klavira”. Shipp sigurno ne misli tako kad pljuje po svim tradicionalistima (ako u taj koš možemo uopšte staviti Shorter-a). Ali kad ti novinar postavi pitanje koje te pomalo boli, siguran sam da lako odeš u ekstrem sa odgovorom. Samo je falilo da još pomene Cecil Taylor-a…
U pravu je johnnioza kad kaže da smo malo odlutali od teme pa smo stigli čak i do Marsalisa! Shipp dobija sve više pažnje jazz novinara i kritike i samo mu fali još jedan album kao što je Harmonic Disorder i mislim da više neće imati razloga za ljutnju, makar što se tiče medijske pažnje i priznanja.
pa, mislim da je ovde rec o necem drugom…
svakako da shipp nije toliko odlepio da zaista misli da sorter ili rolins ne umeju vise da duvaju, nego je poenta u celokupnom tretmanu tih ljudi, i onda, samim tim, i svih ostalih muzicara…
od drveca se ne vidi suma, tj. od svih tih besmislenih glasanja po nekim idiotskim casopisima i nagrada koje dobijaju u 2010.(!) sorter, henkok, hacerson, itd., muzickoj javnosti u velikoj meri izmice ono sto je dzez danas, ono sto je aktualna realnost ove muzike….
dzez evoluira u manjoj ili vecoj meri, brze ili sporije, ali mislim da bi publicistika daleko vise trebalo da se bavi savremenim, aktuelnim muzicarima (aktuelnim po pitanju muzike, stila, izraza, itd), a ne za 30 godina neko da kuka za 2003.godinom i da konstatuje kako tada niko nije imao sluha za njih… pa, nemoguce je da je vecina muzicara danas toliko ispred svog vremena da ih niko ne kapira od stampe…
i mislim da je tu teziste shippovog revolta, novinari(a oni uticu u najvecoj meri ko je popularan a ko ne; nikako samo publika) svih tih penzionerskih dzez casopisa su omatorili i ne zele da se menjaju, ali ni da prepuste mesto mladjima, i zato vecno pisu elegije o svim tim matorcima, prisecajuci se na taj nacin "starih dobrih vremena", kojih, realno, nikad i nije bilo…
uglavnom, svim tim matorcima je mesto na olimpu, tu ce dobiti sve pocasti, a ne da vecno gledamo kipove koji govore…. stvarno, nek se sklone vise dok ih nismo zaboravili !!!
e sad, za razliku od marsalisa, koji bi vecno da kuka za swingom i za "the roaring twenties", i koji bi konzervirao zanr i proterivao sve koji ne sviraju u tom duhu, shipp i ostali insistiraju na slobodi od bilo kakvih zanrovskih i temporalnih konvencija… i to je dobro… zar to i nije ideja svega… kao sto kaze zorn, sve je dzez….
na kraju, ovim odjebavanjem tradicije, shipp pravi brisan prostor, ostaje sam, i danas jedino tako moze zaista da stvara muziku a da se na svakom koraku ne sudara sa akademizmima, pozama, tradicijom…, jednom recju – kompromisima…
usput, slusao sam ga na proslom zagrebackom n.o. jazz festivalu, fantasticno!!! solo na klaviru koji ni u jednom trenutku ne odustaje od trazenja sustine… uzasno drsko i suptilno u isto vreme… bez ikakvih glupih zvucnih ukrasa, besmislenih frazica i trivijalnih temica… samo strejt svirka, i to daleko ispred danasnjih klavirskih standarda…
Kako bi onda bilo da svi muzičari brišu sebi prostor tako što će da pljuju ostale kolege? Meni se samo ne sviđa taj manir… Treba obrisati prostor u glavi i svirati svoju muziku. Ako tu ima iole kvaliteta, neće ostati nenagrađeno! Ipak publika ima završnu reč, a ne novinari, a publika je makar ovde jednoglasna u stavu da je Shipp ODLIČAN!
gazda jezdo, tebi ću odg: ovako, ok? problem je u odnosu dzeza i ind, jer ind generira dzez kao nesto elitisticko. parametri po kojima se shipp distancira su: wayne i herbie… herbiejevski je parametar koketiranja s pop-glazbom, što shippa indikativno i najviše smeta, iz perspektive jazza kao strateske grane disk. industrije (kao što imaš brodogradilišta – ona nisu profitna, ali su nužna), te s druge strane umjetnička, kao wayne… shipp ima 50 godina, i zivi je dokaz da industrija, em reže granu na kojoj sjede njena elitna djeca, a em im produžava stanje ‘zarobljenog razvoja’, ne dopuštajući im da odrastu… kužiš? mislim, da shipp želi dokinuti tu degenerativnu crtu kanonizacije, pa i gerontokracije, koja ne priznaje srednj egodine, srednji put, već stalno drži tenziju staro-mlado, uz ostala s***a bipolarnog političkog sustava… itd… evo, sad sam tu nešto otvorio, a što li sam zatvorio??? ;-)))
a što se tiče tog odnosa industrije prema džezerima srednjih godina, najjače je što downbeat u svoje "rising star" izbore stavlja ekipu koja je dobrano zašla u tridesete, a bogami i četrdesete i pedesete! ako su shipp i srednjegeneracijska ekipa oštećeni i u stanju "produžeog razvoja", čini se da je situacija još grđa za mlađariju u dvadesetim. tenzija staro-mlado kao da postoji između starije i srednje generacije, a mladi su negde zagubljeni.
downbeatova alto-zvezda u usponu rudresh mahanthappa ima 39 godina, tenorista donny mccaslin je zašao u četrdesete, vijay iyer isto 39 godina. flautistkinja nicole mitchell ima 43 godine.
no, tu nije kraj – među pet prvoplasiranih rising starova na klavijaturama su uri caine (54), matthew shipp (50) i wayne horvitz (55)! među "talentovanim" perkusionistima se našao horvitzov vršnjak hamid drake…itd.itd.
…meni se na ovu shippovu polemičku notu nadovezuje & ovaj djedica s Američkog idola, http://www.youtube.com/watch?v=0PhMAOZo6o4, koji mladima poručuje, skoro pa ničeanski, da prestanu sjediti na (vlastitim) jajima i da poduzmu nešto…
…dočim ovo što Jelen poentira u jednom trenutku sa Zornom, već vidim kao problem… nije sve jazz! Je li Jamie Cullum – jazz? 😛
…jer onda Shippčina ne bi tutnjio po Hencocku, pogotovo po ovom dijelu opusa koga Jezda napominje. "It Don’t Mean A Thing If It Ain’t Got That Swing" – to kod Shippa (možda) ne čujemo jasno, ali je "that swing" prisutan, makar kao dio ikonografije ili čisto na intuitivnoj bazi… po istom defaultu po kome se Coltraneova glazba ili voli ili ne voli… dok Zorn, pak, dolazi iz jedne paradigme primjerenije warholovskim sub/kulturnim industrijama…
pa da, sad se vec, cini mi se, manje vise, svi nalazimo na istoj frekvenciji… 😉
ali pitanje je, koliko je shipp istupio sa ovakvim stavom iskljucivo usled sopstvenog rdjavog angazmana, a koliko je sasvim prirodno uokvirio ono sto je u korenu svakog umetnickog stvaralastva, a to je nekakav ekstremni solipsizam…
zar nije, u osnovi, svakog umetnickog cina barem na nekom nivou negacija predjasnjeg stanja… naravno, ta negacija ne moze nikada da bude potpuna zbog onoga sto su njemci zvali "apsolutni duh", koji uslovljava dijalekticko povezivanje i nastavljanje i najsuprotstavljenijih tradicija, itd… dakle, shipp odjebava tradiciju na jednoj ravni apstrakcije, ali je isto tako, na drugoj ravni, istom tom tradicijom direktno podstaknut, i njen je neodvojivi deo….
uglavnom, da ne gnjavim, mislim da je shipp pomalo naivno i iskreno samo naglas rekao ono sto je opste mesto na psiholoskom planu kada je rec o jednom nivou umetnicke prakse….
@ slusko: pa ne , naravno da cullum nije dzez, ne daj boze…. samo sam do jaja ekstrapolirao princip da je sve sto neki dzez muzicar dotakne za mene dzez… ;))) i najljuca atonalna improvizacija i zajebancija, koketiranje sa klezmerom i drugim etno tripovima, ogromne kolicine noisea, metala, panka kod duvaca, itd….
da fokusiram, mislio sam na zorna i celu tu downtown ekipu, srednju generaciju japanaca, ljutu evropsku free jazz scenu, itd… svako malo, pa se javi neki dezurni cenzor i kaze "to nije dzez"…
da, vazi !!!!
;))))))
Make your own life time easier take the <a href="http://goodfinance-blog.com/topics/credit-loans">credit loans</a> and everything you want.