Od bluza, preko klasike i bi-bapa, do avangarde

Gospodine Rivers, rođeni ste u porodici muzičara. Vaš otac je pevao gospel, a majka predavala teoriju muzike u školi i svirala klavir. Kako su izgledala vaša prva muzička iskustva, u porodici?

Svi su se bavili muzikom – stričevi i tetke su takođe bili muzičari. Moj deka i njegova sestra su se bavili muzikom. Muzika me je okruživala celog života – od detinjstva u Čikagu. Moji roditelji su živeli u Čikagu, ali su puno putovali po Jugu. Odlazili su na turneje sa duhovnim bendom, pevali su gospel po Jugu. Ja sam zapravo rođen na putu – nisam se rodio u Čikagu.

Rana iskustva su bila… slušao sam različitu muziku – ne samo gospel. Oko mene je bila i klasična muzika, kao i bluz. Živeli smo u Čikagu, što znači da smo bili u prilici da vidimo sve čuvene muzičare koji su dolazili da sviraju u pozorištima. Duke Ellington, Count Basie, Chick Webb, Nat King Cole… Videli smo svaku grupu i svaki big bend koji je radio u ono doba. Oni se nisu bavili takvom muzikom, ali smo i to slušali. Majka je predavala klavir, a ja sam morao da učim Bachove Invencije. Zaista sam od ranog doba bio dovoljno okružen muzikom. Moja početna muzička edukacija je bila sasvim dobra.

Rođen sam iste godine kada su nastali veliki orkestri. Prvi je bio orkestar Fletchera Hendersona. Prvi džez orkestar nastao je 1923. godine, kada sam se ja rodio: četiri trube, četiri trombona i pet saksofona – to je bilo 1923. godine. Nisam nikad živeo nigde osim u Čikagu. Oni su bili na turneji i ja sam rođen na putu, u nekom mestu blizu Oklahome. Ali su se onda vratili u Čikago. Moje detinjstvo je, dakle, vezano za Čikago, a onda je otac imao nesreću posle čega smo se preselili u Litl Rok, Arkanzas. Majka je dobila posao na Šorter koledžu u Severnom Litl Roku. Tu sam završio katoličku školu, a zatim upisao školu u Teksasu.

Potom sam se dobrovoljno prijavio za ratnu mornaricu. Zapravo nisam diplomirao, jer su oni čekali da budem regrutovan. A odmah po regrutovanju, trebalo je da idem u školu vojnih oficira. Mene to nije zanimalo, pa sam se dobrovoljno prijavio za mornaricu šest meseci pre nego što je trebalo da diplomiram i time izbegao sve ono što je obična vojna služba podrazumevala (u jeku rata). To je bio veoma dobar izbor – bio sam stacioniran u Kaliforniji. Nisam hteo da uđem u bend, jer mi se nije dopadao – bili su veoma loši. Rekao sam sebi da želim da radim nešto drugo. Srećom po mene, zaista mi se pružila druga prilika. Nisam bio u orkestru, što znači da sam bio slobodan da uveče sviram.Tako je moje prvo iskustvo sa džezom bilo u Valeu, Kalifornija. Obreo sam se u bendu Jimmyja Whiterspoona.

Počeli ste veoma rano da učite muziku. Prvo ste svirali violinu i klavir? Pretpostavljam da je to bila ideja vaših roditelja…

Da, naravno. Oni su zaslužni što sam počeo da vežbam. Moja majka je svirala klavir i ja sam uz nju počeo da sviram. Jedno vreme je to za mene bila “obaveza”. Onda, možda godinu dana kasnije, obratili su joj se moji prijatelji: “Gospođo Rivers, može li Sam sa nama napolje, da svira?” A ona im kaže: “Ne, Sem mora da vežba!” Onda bi ponovo pitali posle nekog vremena, ali ja više nisam hteo. “Želim da vežbam”, rekao sam im. Bio sam u fazi kada me je jedino to zanimalo. Onda bi se majka izdrala na mene: “Napolje, da sviraš sa njima!” Ali, mene su zanimale druge stvari.

Kako ste se zainteresovali za trombon?

Trombon sam svirao u srednjoškolskom bendu. Bila je to sjajna prilika za nekog ko želi da postane muzičar. U sobi gde smo vežbali bilo je svih vrsta instrumenata. Pa, ako si želeo da sviraš, mogao si da uzmeš jedan instrument, a maturanti u srednjoj školi bi ti pokazali osnovne stvari. Sveštenik nije morao ništa da radi. On bi došao na gotovo i očekivao da sve znamo, a ako neko ne bi znao, pitao bi ga: “Ko te obučava?” Tako ih je ocenjivao. U zavisnosti koliko su dobro svirali njihovi studenti. I ja sam obučavao mlađe učenike – prvo trombon, pa sopran saksofon.

U koledž orkestru sam svirao trombon. Ali, oni nisu imali tenor saksofonistu, pa sam im predložio da se ja toga prihvatim. Tako sam konačno zasvirao tenor. Imao sam sreću, jer je trombon veoma težak instrument. Bogu hvala da sam ga se ratosiljao! Posebno kada ga uporediš sa saksofonom, za koji ti treba samo nekoliko nedelja obuke da bi nešto iz njega izašlo. Coleman Hawkins i Lester Young su najviše uticali na mene u to vreme. A kasnije, Charlie Parker.

Recite mi nešto i o iskustvu iz mornarice.

Nisam svirao u orkestru, već “u gradu”, sa Jimmyjem Whiterspoonom. Mada sam poznavao sve momke iz vojnog orkestra, ali su oni morali da svake večeri sviraju u oficirskom klubu. To je bio njihov posao – sedam večeri nedeljno u oficirskom klubu! A ja sam imao dnevni posao, radio sam u jednoj kancelariji, a uveče sam bio slobodan da odem u grad.

Pomenuli ste da je i Whiterspoon tada počinjao da nastupa. Da li se on odmah bavio bluzom ili…

Jimmy Whiterspoon? Da, on je već tada pevao bluz. Ali je takođe pričao viceve. Pravi zabavljač – svašta je radio u klubu! Bilo je to za mene sjajno iskustvo. I 40-50 godina se nismo videli, do jednog koncerta u Australiji. Tada smo se podsetili starih vremena, kao da je juče bilo! Takođe sam kasnije svirao sa T-Bone Walkerom. Mislim da sam radio sa više muzičara od svih koje znam. Od bluza, preko klasike i bi-bapa, do avangarde. Niko koga bih mogao da se setim nije imao tako različita iskustva. Srećan sam što mi se pružila takva prilika.

Hajde da sada govorimo o vašim iskustvima iz Bostona. Posle II svetskog rata uspisali ste Konzervatorijum u Bostonu.

Otišao sam u Boston da bi studirao. Bio sam u prilici da biram. Mogao sam da odem u Njujork. Ali, moj brat je već bio u Bostonu i on se već snašao u gradu, pa sam izabrao Boston, umesto Njujorka. Pre toga, u mornarici sam imao prva iskustva sa bi-bapom.

Kako?

Putem ploča. Video sam tu veliku ploču od Billyja Eckstinea. Pevao je “Blowin’ The Blues Away”, ili nešto slično. Svidelo mi se. Jer, ja sam voleo Earlea Hinesa u to doba, pre nego Dukea ili Basieja. A Earl Hines je u bendu imao sve te sjajne muzičare. Mnogo mi se više svideo njegov bend od velikih orkestara. A onda je dosta tipova iz Hinesovog benda otišlo u sastav Billyja Eckstinea. I ja sam prirodno nastavio da ih pratim u novom orkestru.

A onda sam odjednom čuo nešto veoma zanimljivo… Jedan trubač iz orkestra je svirao tako čudne stvari! Ja nikad ranije nisam čuo takvu trubu. Pozvao sam momke, muzičare koji su bili na spratu, da i oni poslušaju. Bilo je jako čudno! Onda sam pozvao brata, koji je već živeo u Bostonu. On je povremeno odlazio do Njujorka gde viđao sve te ljude. Pitao sam ga ko je taj čudan momak, a on mi je rekao: “Dizzy Gillespie!” “To je novi tip! A uz njega je i taj alt saksofonista koga zovu Bird!” “Da, čoveče. Oni su zapalili Njujork!” Prva bi-bap ploča koju sam čuo bila je “Blue and Boogie”, sa Dizzyjem Gillespiejem i Charliejem Parkerom.

Charlie Mariano i Quincy Jones su bili na Berkleeju. Jaki Byard je bio na New England Conservatory, sa Cecilom Taylorom. A ja sam bio na Bostonskom konzervatorijumu, sa Gigijem Gryceom. Svi smo mi svirali zajedno. Bili smo u istim bendovima. U Bostonu je radio big bend Herba Pomeroya, čiji sam bio član. Ponekad bih i sastavio neke male grupe, kao kvartet koju sam imao sa Joeom Gordonom i Jakijem Byardom.

Ali vi niste svirali samo džez – bili ste i u simfonijskom orkestru?

Da. Preko dana sam svirao u školskom simfonijskom orkestru. A noću sam svirao džez. Preko dana sam učio i svirao violu u simfonijskom orkestru.

Nije da niste imali izbora – mogli ste da odete na Berklee, ali ste se odlučili za Boston Conservatory. Mogli ste da studirate saksofon, a odlučili ste se za kompoziciju. Zašto?

Kompozicija je bila nešto što sam smatrao ozbiljnijim. Kad više ne budeš mogao da sviraš, ostaje ti komponovanje. Mislio sam na daleku budućnost. I to je zaista bio dobar potez. Prvu ozbiljniju kompoziciju napisao sam 1958. godine.

Tako kasno?

Da. Ali, to je bila 1958. godina, a sad je 2002, jel’ tako? Prvi bend sam napravio 1958. godine. Onda sam otišao u Njujork, zato što je tamo bilo više muzičara. Tony Williams je bio u mom bendu u Bostonu. On je prvi otišao u Njujork, a zatim me je povezao sa Milesom. Druga važna stvar u vezi komponovanja je bila mogućnost da radim muziku na gotove tekstove. Neko bi poslao tekst, a mi bismo napisali muziku i našli pevača da to izvede.

Komercijalna muzika?

Pa, više muzika u fazonu Franka Sinatre. Ljudi su nam slali tekstove. Onda bi producent ili kompanija organizovali snimanje sa pevačem, koji je pevao kao Sinatra. Otišli bi u studio i dali bi nam tekst. A ja bih napisao muziku. Veoma sam se prilagodio tom poslu. Bio sam u stanju da za nekoliko sati napišem muziku. I danas to mogu. Pošaljite mi neke reči, a ja ću da smislim melodiju. Ako vam se ne bude svidela, napisaću neku drugu melodiju. Ne znam šta je to. Da li se to zove talenat? Ili šta već?

Da li je to bio unosan posao?

Da. Zato sam i ostao u Bostonu tako dugo. Mogao sam ranije da odem. Posle nekog vremena sam iza sebe već imao priličnu količinu muzike, a muzičari u Bostonu su bili odveć zauzeti, pa sam otišao u Njujork. Bilo je to posle saradnje sa Milesom. Tek tada sam se preselio. Što je bilo u redu, jer – odlazim u Njujork, 1964. godine, nastupam u Birdlandu sa Milesom Davisom – život mi je ispunjen! To je sve što treba da ti se desi! Da budeš u Birdlandu sa Milesom! Ali, kada smo završili šestomesečnu turneju, nastavio sam svojim putem.

To je bila turneja po Japanu?

Da, po Japanu. Onda sam se preselio u Njujork. Bio sam na turneji sa T-Bone Walkerom, kad je stigao Milesov poziv. Svirali smo u Saganou, Mičigen. Tamo je bio centar njegovih aktivnosti. Spremali smo reviju. Bilo je tu svega – devojke koje plešu. Putovali smo u istom autobusu. Sve te lepe cure, oko deset žena. George Kirby je bio glavni komičar. A T-Bone je putovao odvojeno od nas. Bilo nas je šestorica u bendu. T-Bone se ponašao kao prava zvezda – mi bismo svirali ceo set, a on bi samo izašao i odsvirao – dve pesme. I to bi bilo to. Jer to je bila velika revija. Na plakatima bi pisalo: T-Bone Walker je u gradu! A dok bi na njega došao red – šou je već bio na samom kraju. On je bio glavni u programu.

On je već bio veoma star, 1964. godine.

Da, ali smo ipak posle predstave odlazili da džemujemo po klubovima. Ja sam često izlazio sa njim, više nego ostali muzičari iz benda.

Kako se dogodilo da vas je Miles pozvao da mu se pridružite? Da li je za taj angažman bio zaslužan Tony Williams?

Tony je imao naš snimak i uvek kad bi sedeo sa Milesom govorio bi mu: “Miles, želim da čuješ i overiš mog čoveka iz Bostona!” A Miles bi rekao: “OK, nema problema, ali kasnije!” Stalno je odlagao, a onda se konačno umorio i pristao da me sasluša. I čuo je i rekao: “OK, pozovi ga da dođe sutra!” Tako sam dobio posao.

Kako ste reagovali na njegov poziv?

Bio sam srećan zbog toga. George Coleman je baš bio napustio bend, čime se otvorilo mesto za saksofonistu. Poslao mi je telegram – uhvatio me je usred turneje. Pisalo je: “GEORGE JE OTIŠAO. MILES TRAŽI DA DOĐEŠ ODMAH!”

Da li ste imali ikakvu predstavu kako će izgledati saradnja sa Milesom?

Znao sam tu muziku – svi su poznavali Milesovu muziku. To je bilo hip, svi muzičari su to morali da znaju. Zatekao sam se tamo i odmah smo se pronašli. Ali, on je imao i nešto nove muzike koju je baš pre toga snimio. To smo morali da uvežbavamo, ali sve ostalo sam dobro poznavao. Osećao sam se kao da sam oduvek svirao u tom bendu. Miles i Art Blakey su imali dogovor za koji sam ja tek kasnije saznao. Kad se Blakey “vrati u grad”, Wayne (Shorter) prelazi kod Milesa. Oni mi, naravno, nisu rekli da je Miles zapravo čekao Waynea, a da je George samo popunjavao mesto dok Wayne ne bude slobodan. Smislili su razmenu: da Wayne bude sa Milesom, a da ja odem kod Blakeyja.

I da li se to desilo?

Nije, jer mi to niko nije rekao! I ja sam otišao sa Andrewom Hillom. Napravili smo bend u Kaliforniji, sa Steveom Ellingtonom na basu.

To je bio vaš ulazak u Blue Note porodicu…

Da. Tako sam stigao do Blue Note.

Da li je Alfred Lion bio skeptičan u pogledu vaše svirke?

Ne toliko u vezi svirke, koliko po pitanju muzike. Recimo u vezi Tonyjevog projekta “Lifetime” – žestoko su se sporili. Alfred nije uspevao da čuje muziku u tome, znaš? U stvari, kad je on još uvek bio u Bostonu, imao je 13-14 godina, bio je jedan mali prgavi dečko. On bi došao da svira sa nekim starijim, ali obavezno pokazivao nameru da diktira stvari. Govorili su mu: “hajde, sviraj ovo”, a on bi odgovarao: “ne pada mi na pamet!” Niko nije uspevao sa njim da se sastavi, osim mene. Bio sam jedini koga je respektovao, u pogledu manijačkog tempa. Jer i ja sam mogao da sviram brzo, meni to nije prestavljalo problem. Bili smo na istom nivou.

Ali, malo ko je mogao da svira sa nama. Hal Galper je bio za klavirom. Larry Richardson i Paul Matthews su svirali bas. Bili smo istinski ritmički inovatori – teško je bilo pronaći “keca”. Ako to nisi imao u svojoj glavi, ako zavisiš od nekog drugog u bendu, to ne bi bilo dovoljno. Svi su bili veoma fluidni. Mi smo znali gde smo, ali u publici… čak ni muzičari nisu mogli da objasne šta se dešava. Mogli su da čuju, ali nisu bili sposobni da raščlane o čemu se radi. Jer, zvuk nije bio veoma struktuiran. U stvari, bilo je struktuirano, ali je zvučalo veoma fluidno.

Sam Rivers (2): Fri muzičari ne umeju da sviraju tradicionalni džez