Samir Fejzić Band – Bosanske Pjesme za Glas i Trio (S.F. Band & Yaman)

O dešavanjima na bosanskoj džez sceni do Srbije dopire veoma malo informacija. Na jesen obično čujemo puno lepih reči o džez festivalu u Sarajevu koji okuplja respektabilne inostrane muzičare, a među ovdašnjim ljubiteljima džeza i etno zvukova najpoznatiji su pijanista Sinan Alimanović i gitarista/pevač Damir Imamović, miljenik beogradske publike. I to bi, manje-više, bilo to.

Samir Fejzić, ambiciozni pijanista mlađe generacije, svojom muzikom i umetničkim stavom nastoji da razbije uobičajenu predstavu o džezu s one strane Drine. Govoreći o situaciji na tamošnjoj sceni kroz elektronsku prepisku koju smo vodili poslednjih nedelja, konstatuje kako Jazz Fest Sarajevo pruža samo privid da postoji nekakva džez scena, a za lokalne kolege po žanru kaže kako su, uz nekoliko časnih izuzetaka, uglavnom „izrazito konzervativnih nazora“. Ništa blagonaklonije ne gleda ni na bosanske „world music“ pregaoce, za koje smatra da nisu preterano inventivni, a kada govori o kulturnim prilikama u svojoj zemlji, objašnjava kako je „zavladao ruralni duh i primitivizam“. Kritikujući druge, Fejzić implicitno pozicionira sebe i svoj bend kao svežu krv koja će doneti umetnički integritet i kredibilitet posrnuloj bosanskoj džez sceni. Pogledajmo nudi li debitantski CD Samir Fejzić Banda pokriće za ovakav verbalni nastup.

Kao i mnogi drugi džez muzičari sa ovih prostora, Fejzić se opredeljuje za džeziranu intepretaciju etno melosa. Među devet pesama nalazi se sedam obrada bosanskih sevdalinki, jedno kolo i jedna autorska numera. Na prvi pogled, ne vidi se po čemu se ovaj sarajevski pijanista izdvaja iz mora balkanskih autora koji nemilice rabe „egzotične“ etno motive u potrazi za uspehom na inostranom tržištu. Ipak, malo pažljiviji pregled CD bukleta ukazuje i na autorovu fascinaciju klasičnom muzikom – recenziju albuma je napisala kompozitorka Petra Oliveira Bachratá, vokalistkinja Ines Kazić je na poleđini omota predstavljena samo kao „sopran“, dok su na majspejs strani benda Bach i Mozart navedeni kao uticaji rame uz rame sa Theloniousom Monkom i Keithom Jarrettom.

Preslušavanje albuma nam, pak, u samom startu otkriva da će Fejzićeva ljubav prema džezu, klasici i sevdalinkama biti upakovana u pitku pop formu, a uvodni instrumental Oriental Dream i sledbenica Mujo kuje, ovoga puta sa Ines u prvom planu, ostavljaju utisak benda koji ne želi previše da rizikuje.

Ipak, situacija se donekle menja u nastavku albuma, pa Tamburalo momče donosi elegantno preplitanje klavirskih i vokalnih deonica, a Fejzić svojim solima – kao, uostalom, i na čitavom albumu – nagoveštava ljubav prema ECM produkciji i pitkoj melodiji. Da sam ptica je prva „prava“ džezerska numera, sa dinamičnom ritam sekcijom, baperskim nabojem, i solima koja odnose prevagu nad Inesinim vokalom. Nakon ne toliko upečatljive Bogata sam, imam svega, sledi još jedan od boljih momenata na albumu – Telal viče. Ovoga puta, umesto klasičarski obojenih etno melodija u visokom registru, dvadesetogodišnja Ines pokazuje da se dobro snalazi i u džezerskijim vokalnim deonicama, te nagoveštava potencijal koji je na ovom albumu tek donekle iskorišćen.

Fejzić je za sam kraj albuma ostavio svoje najjače adute. Kraj tanana šadrvana je prava sevdah-balada u sporom tempu, gde fina produkcija i aranžmani ustupaju mesto neposrednosti čiste emocije, a Fejzić vešto nabacuje razigrane klasičarske vinjete oko Inesinih vokalnih deonica. Bend se u sličnom svetlu predstavlja i u Majko Smaje, u kojoj Fejzić još jednom parafrazira svoje uzore iz sveta ozbiljne muzike, kroz niz zanimljivih brejkova koji „lome“ osnovni ritam. Naposletku, u narodnom kolu Trusa, bend zvuči razigrano i ležerno, s modernim ritmovima i zabavnim promenama tempa.

Da li je Samir Fejzić zaista nov i svež glas bosanskog džeza? Cenim da na ovo pitanje nije moguće dati jednoznačan odgovor. Posezanje za tradicijom svakako nije ništa novo i neočekivano, a na momente preterano pedantni aranžmani i produkcija zvuče kao da su strateški pripremljeni za zapadnjačkog konzumenta “umivene” varijante balkanske egzotike.

S druge strane, čim se bend „opusti“ i malo poigra s aranžmanima, a naročito vokalnim i klavirskim deonicama, rezultati su primetno interesantniji. Fejzić je raskošan i senzualan pijanista sa instančanim osećajem za lepu melodiju, a Ines maestralno vlada svojim glasom i na nju treba obratiti pažnju u budućnosti. Svakako da na albumu ima dovoljno momenata koji bi Fejziću dali za pravo da sebe smatra inovatorom u lokalnim okvirima, ali, dok sam slušao album, sve vreme mi se javljao utisak da je bend ipak ostao pomalo rastrzan između konfekcijskog „evropskog“ pakovanja i smelih aranžerskih rešenja i istančane emocionalnosti. Ako bih morao da se kladim, stavio bih novac na internacionalni proboj Fejzićeve družine, uz potajnu nadu da će bezbedno tle napustiti zarad avanture za koju imaju potencijala.

Samir Fejzić – klavir

Ines Kazić – vokal

Almir Nezić – bas gitara

Dino Kovačević – bubnjevi