Satoko Fujii Ma-Do – Desert Ship (Not Two)

Sa stvaralaštvom Satoko Fujii prvi put sam se susreo slušajući njene duete s rok bubnjarem Tatsuyom Yoshidom na albumima Toh-Kichi (2002) i Erans (2004). Neobičnom kombinacijom veoma melodične i izražajne klavirske svirke, frenetičnih fri izleta, energičnih bubnjeva i kompleksne interakcije između instrumenata, ovaj se japanski duet nametnuo kao jedna od najuzbudljivijih postava savremenog slobodnog džeza. Kvartet koji su upotpunili trubač Natsuki Tamura i basista Takeharu Hayakawa predstavljao je pomalo razblaženu, no i dalje uzbudljivu varijantu eksplozivne smeše Fujii/Yoshida.

Ovo su samo neke (meni najdraže) postave koje je predvodila sjajna japanska pijanistkinja. Zadiranjem u nešto dalju prošlost, otkrivamo burnu radnu biografiju – odmetnuvši se od roditelja koji su želeli da se Satoko školuje u klasičarskom duhu, obrela se (gle čuda) na Berklee koledžu sredinom osamdesetih (gde je, kako sama priznaje, shvatila da nikada neće biti dobar pijanista baperske orijentacije) i na England Conservatory of Music tokom devedesetih (jedan od učitelja joj je bio Paul Bley). U pauzama ovih školovanja boravila je u Japanu gde je nastupala na brojnim klupskim svirkama, ali i beležila komercijalne angažmane, poput sedmogodišnjeg sviranja klavijatura za televizijske programe ili snimanja muzike za jednu softversku kompaniju.

Konačno, sredinom devedesetih započinje kontinuiranu bendlidersku karijeru i pronalazi vlastiti put, snimajući i po nekoliko albuma godišnje sa brojnim istaknutim muzičarima američke, evropske i japanske scene, a kritika je poredi sa Paulom Bleyom i Cecilom Taylorom.

Zasnivanje postave Ma-Do koincidira sa potiskivanjem u drugi plan već pomenutog kvarteta, delimično se nadovezujući na njegovu estetiku. Ovoga puta, uz bračni dvojac Fujii/Tamura sviraju basista Norikatsu Koreyasu i bubnjar Akira Horikoshi, a bend predstavlja nekolicinu stilski raznolikih i na momente suprotstavljenih numera.

Skokovitom „toplo-hladno“ dojmu ne odolevaju ni same pesme – tako, recimo, uvodna February/Locomotive/February, taman kada ste se navikli na bezbrižne note, izleće iz šina pravo u fri masakr, gde se Satoko i ekipa najbolje snalaze. U Sunset in The Desert dobijamo Horikoshijevo odsečno bubnjanje i promene tempa koje asociraju na maestralnog prethodnika Yoshidu, a Satoko sipa neobične ciklične teme. Na istom koloseku je i odlična Pluto, gde se trubač Tamura skičećom/cvilećom intonacijom pridružava svojoj supruzi u razigranoj razmeni ideja i trenutaka nadahnuća. U solidne momente albuma spadaju i nešto sporije While You Were Sleeping i Desert Ship, koje Tamura oslikava svojom devijantnom trubom, te melodična Nile River s efektnim režećim basom odsviranim gudalom, koji donosi avanturu i oštrinu jednostavnom tematskom predlošku.

Ripple Mark sklizava u pop-patetiku (no ne uspeva da se izvuče kratkim fri intermecom pri kraju pesme), dok Cappilaries maši na drugom planu – ređajući klišeizirane nizove slobodarskih slapova tonova na klaviru i trubi. Album se lagano privodi kraju uz Vapour Trail, u kome Satoko svira kontemplativno, lirično i uz diskretnu pratnju benda.

Bend najbolje funkcioniše u trenucima kada podseća na Fujii/Yoshida dvojac i pravi beskompromisne lomove nauštrb stabilnih ritmova i melodija. Međutim, ti momenti su ravnomerno razbacani po čitavom albumu i pomešani sa nešto „klasičnijim“ tendencijama, bilo da se radi o mejnstrim ili fri-džez manirima. Rezultat je album ne baš ujednačenog kvaliteta koji bi mogao biti dobar uvod za one koji se tek upoznaju sa stvaralaštvom japanske pijanistkinje, dok će stari fanovi ipak morati još malo da se strpe do nekih novih uzbuđenja.

Satoko Fujii – klavir

Natsuki Tamura – truba

Norikatsu Koreyasu – bas

Akira Horikoshi – bubnjevi