By 
Thirsty Ear je nezavisna izdavačka kuća koja neguje eklektični i post-modernistički pristup džezu, čiji izvođači daju tradicionalnim formama futuristički šmek. Fuzija starog i novog, organskog i elektronskog, biva zapažena naročito u tzv. “Plavoj seriji”, gde glavnu reč vodi pijanista i umetnički direktor etikete Matthew Shipp, jedna od ključnih figura savremenog džeza i čovek koji je upravo zbog svoje upornosti u razbijanju klišea i otvorenosti za inovacije nailazio na otpor pojedinih kolega. No bez obzira na sličan pristup, u slučaju Shippa i ekipe, postoji otklon od skandinavske scene i tipičnog severnjačkog “post-jazz” stila.
Katalog pomenute etikete jesenas je proširen još jednim zanimljivim CD-om gde, kao po pravilu, glavnu reč vodi upravo Matthew Shipp. Ovoga puta sa svojim The Post Modern Jazz Quartetom, koji još čine: vibrafonista Khan Jamal, basista Michael Bisio, i bubnjar Michael Thompson. Glavni “krivac” za oneobičavanje standardnog i očekivanog zvuka i umešno sjedinjavanje džeza sa nulama i jedinicama je producent Robin Rimbaud, u krugovima ljubitelja digitalnih muzičkih eksperimenata poznatiji kao Scanner.
Kao što je slučaj i kod prethodnih Thirsty Ear izdanja, tako ni ovde tradiciji nije učinjena nikakva “šteta”, već je ona elektronski precizno prepakovana i prilagođena novom vremenu i publici. Standardni zvuci klavira, basa, bubnjeva i vibrafona bivaju umešno obojeni raznolikom digitalnom zvučnom paletom. Stvoreno je veoma izazovno delo koje spaja različite, nekada i suprotstavljene muzičke stilove, senzibilitete, pristupe i ideje. Elektronske intervencije često bivaju suptilne i gotovo jedva primetne. Ovde nikako nema tendencije da se po svaku cenu i u svakom trenutku utiče na svirku i osnovni zvuk kvarteta.
Od početka je prisutan gruv bubnjeva i ritam mašine, podržan vibrafonskom kišom, stabilnim basom i kao i uvek odlučnim Shippovim klavirom. Akustični džez i prividno hladna elektronika dejstvuju zajedno, neraskidivo i kompaktno – pronađena je mera kojom se uspostavlja ravnoteža između odsviranog i elektronskog.
Poštovanju uzora i izvora a ne njihovom negiranju, slobodi, otvorenosti i progresivnosti, uvek se težilo u džezu kroz njegovu dugu i bogatu istoriju. Ovoga puta je to urađeno na dobro poznati “Thirsty Ear način”. Našlo se sluha za mlade snage izvan džez sveta. Nekada su to bili, kada govorimo u ovoj etiketi, Spring Heel Jack, DJ. Spooky, Mike Ladd, El-P…. a sada je to Robin Rimbaud. Ponovo je napravljen pun pogodak.
Robin Rimbaud – elektronika, produkcija
Matthew Shipp – klavir
Khan Jamal – vibrafon
Michael Bisio – bas
Michael Thompson – bubnjevi
By 
"Elektronske intervencije često bivaju suptilne i gotovo jedva primetne"
neam pojma, ali meni na ovom albumu uzasno smetaju uplivi elektronike, tj. meni se ne cine suptilnim vec naprotiv uzasno bezidejno i trivijalno napadnim… daleko od toga da imam nesto apriori protiv mesanja ovo dvoje, samo mislim da ovde stvar ne chuchi… kao kada se pomesaju ulje & voda – svako ode na svoju stranu….
sa ovim albumom samo posredno ima veze, ali slican fazon pogresnog elektronskog "prepakivanja" zanrova i muzike je sa revajvalom poslednjih par godina u rearanziranju i rekomponovanju klasika i avangarde klasicne muzike od strane elektronskih muzicara…. pa tako, moric von oswald i karl kreg besciljno i apsolutno neinventivno "drve" po ravelu i musorgskom, ili dzimi tenor, doduse sa nesto vise uspeha, po beriu, bulezu, rajhu, salonenu, varezeu…
sta ja znam, dzon hesl, na primer, odlichno kombinuje elektroniku i (post)jazz ;))))
ima ih jos dosta…
ima i na thirsty ear dosta uspešnih kombinacija. na primer shippovi albumi "nu bop" i "equilibrium", a meni se naročito svideo scotty hard's radical reconstructive surgery – john medeski i matthew shipp prvi i jedini put na istoj ploči, odlično je ispalo.
sta ja znam, ne bih da zvuchim kao eshol, ali meni ni jedan od tih albuma ne leze…
jbg, mislim da je kljucni problem sto se u svim ovim prilikama elektronika posmatra kao jedan od instrumenata, tj kao da treba da popuni isti onaj prostor koji bi popunio neki instrument u dzezu…
mislim da to nije najsrecnije resenje jer svaki put dobijamo jezivu disproporcionalnost i disharmoniju (nezeljenu) u samom delu (albumu)…