By 
Rocco Scott LaFaro je rođen 1936. godine u Nju Džersiju. Tragično je nastradao u automobilskoj nesreći 1961. godine, samo dva dana nakon nastupa sa Stan Getzom na Newport Jazz Festivalu i deset dana po završetku snimanja sa Bill Evansom dva albuma uživo: Sunday at the Village Vanguard i Waltz for Debby. Autor standarda Gloria’s Step i Jade Visions, Scott LaFaro se najčešće vezuje za trio Billa Evansa, iako je snimao sa brojnim muzičarima. Svoje slobodnije viđenje muzike je realizovao kroz saradnju sa alt-saksofonistom Ornette Colemanom na albumima Ornette, Free Jazz, Twins.
Pieces of Jade je jedini projekat LaFaroa kao lidera benda koji su još činili pijanista Don Friedman i bubnjar Pete LaRoca. Muzika koju izvodi ovaj bend staje u nekih tridesetak minuta svirke, dok je na ostatku albuma smešten snimak sa proba kompozicije My Foolish Heart iz 1960. godine, intervju sa Bill Evansom koji je napravio George Klabin 1966. godine, i jedna numera Don Fridmana koja je posveta-sećanje na Scotta i datira iz 1985. godine. Intervju sa Bill Evansom od nekih četrnaest minuta je verovatno najnezanimljiviji deo, osim za najstrpljivije slušaoce.
Sama činjenica da, nakon pogibije svog basiste, Bill Evans nije snimao i nastupao narednih nekoliko meseci, govori dovoljno o njihovom međusobnom uvažavanju, ne samo u muzici. Tonski snimak sa proba za predstojeće albume uživo je dvadesetominutno uvežbavanje numere i predstavlja još jedan segment rezervisan za one koji su prekoračili vode slušanja i pokušavaju da uhvate atmosferu, najmanju vibraciju i odsvirani zvuk kojeg od muzičara. Uobičajeno slušanje se nudi u preostalih šest kompozicija koje su doista malo remek delo klasičnog džeza.
Uvodna numera I Hear a Rhapsody je u sving maniru, sa predivnim klavirskim pasažima Don Friedmana. Baperska Sacre Bleu, u dve varijante, autorsko je delo Don Friedmana, a LaFaro sjajnim solima potvrđuje ono što je njegov doprinos džezu. LaFaro je izmenio dotadašnji pristup sviranju kontrabasa: žice je obuhvatao sa donje strane, ton je bio viši i snažniji, čime bas izlazi iz uloge pratioca i postaje nosilac melodije. U samo jednoj njegovoj solo deonici otkriva se ono što nam je danas poznato kao sviranje basiste Charlie Hadena, ali i Dave Hollanda. Green Dolphin Street je najdominantnija. Trio se na njoj najviše iskazuje, i ova numera može da se nadmeće sa bilo kojom odsviranom današnjom muzikom. Gillespiejeva Woody’n You je razigranija, u bržem ritmu i sa Pete LaRocom u punom sjaju. Na svim ovim numerama Don Friedman briljira.
Memories for Scotty kao Friedmanov omaž LaFarou je elegična, ali se emocije prepliću. Osim setnih momenata, Friedman nudi na trenutke razigrane tonove, kao sliku mladog čoveka sa velikim talentom i nadahnućem. LaFarovo stvaralaštvo prekinuto je na početku i bez da ga je dotakla muzička zrelost. Koliko god ima tuge u nečijem odlasku, toliko je i lepih uspomena. One su nerazdvojive i čine Friedmanovo sećanje.
Scott LaFaro je bio jedan od utemeljivača sviranja u kome kontrabas nije samo brundavi pratilac duvača ili pijaniste. Pisalo se svojevremeno da LaFaro ne svira bas, nego veliku gitaru. Na ovu posebnost, ulogu i način sviranja basa u bendu nadograđivali su se drugi muzičari svojom vizijom i osobenošću. Vreme i ljudi se ne mogu vraćati, ali se može ukazati poštovanje onima koji su to zaslužili. Scott LaFaro je naše uvažavanje zaslužio govoreći jezikom budućnosti u kratkom vremenskom intervalu. Neka ove njegove reči i zatvore priču o albumu: “I don`t like to look back, because the whole point in jazz is doing it now.”
Don Friedman – klavir
Scott LaFaro – kontrabas
Pete LaRoca – bubnjevi
By 
