Secret Chiefs 3/ FAT32/ Congs for Brums @ SKC

Mesto: Living Room (SKC) / Datum: 09.05.2010. / Foto: Reakcija

Trey Spruance je čovek proklet (ili blagosiljan?) neverovatnom ljubopitljivošću i gotovo opsceno širokim interesovanjima na polju muzike, umetnosti i filozofije. Dok je radio sa Mr. Bungle ova širina pakovana je u pesme nabijene idejama i stilovima pod takvim pritiskom da su gotovo eksplodirale sa ploče, menjajući smer i pristup na svakih nekoliko taktova.

Iako Secret Chiefs 3, danas Spruanceov glavni projekat, u poređenju sa Mr. Bungle deluje urednije, sa žanrovskim prelazima što zvuče više organski, manje „nasilno“, ne radi se o ikakvom smirivanju divlje imaginacije, naprotiv. Spruance je sa Secret Chiefs 3 svoj eklekticizam i istraživački duh podigao na viši nivo, raspoređujući ideje i pristupe na sedam „satelitskih bendova“ koji svi rade u okviru Secret Chiefs 3 koncepta i dopuštajući raznorodnim filozofskim konceptima (od Corbina, preko Evole, do Beya) i sistemima mišljenja i verovanja (poput islamske i judaističke ezoterije) da se razvijaju bez pritiska da sve bude spakovano u okvire jedne grupe i jedne filozofije. Difuzni sastav grupe u koju ljudi ulaze i iz nje izlaze bez striktne ideje „stalne postave“ dopušta da i sam zvuk benda evoluira granajući se u smerovima koje Spruance sa žarom rođenog avanturiste ispituje disciplinovanom, ali uvek strastvenom svirkom. Prvi nastup Secret Chiefs 3 u Beogradu je zato bio i dokaz koncepta i urnebesni dernek, sve u isto vreme.

Prvi je sinoć na redu bio Ches Smith, aktuelni bubnjar Secret Chiefs 3, sa svojim solo projektom za udaraljke, sempler i sintisajzer, Congs for Brums. Jedini album koga je Smith pod ovim imenom snimio bio je kombinacija bubnjeva i vibrafona, sa temama napisanim na klaviru pa transkribovanim za udaraljke, i zvučao je više „jazzy“ od onoga što smo noćas slušali. Smith, inače kaljen u uzburkanim vodama različitih avangardnih i džez postava, kombinovao je složene bliskoistočne ritmove sa hebrejskim temama na sintisajzeru, i komunicirao sa sopstvenom semplovanom senkom, nastojeći da disciplinu tradicionalne muzike suoči sa stohastičkim haosom procesovanja u realnom vremenu. Dok bi na ploči ovo bio zavodljiviji predlog, uživo je Smithu nedostajalo teatralnosti ili makar utiska da se na bini vodi borba kako bi se iz suprotstavljanja ideja i zvukova izvuklo proverbijalno alhemijsko zlato.

Zato Francuzima FAT32 nije nedostajalo ni teatralnosti, ni energije, ni surovog hedbenginga u prvim redovima. Ovaj duo bubnjeva i sintisajzera je Living Room naprosto zvučno dezinfikovao uraganskom paljbom iz svih oružja, prosecajući vazduh i tamu čistom silovitošću muzike. FAT32 bi se mogli provizorno spakovati u mathcore fioku u kojoj držimo bendove poput Hella, Lightning Bolt ili možda norveških MoHa!, mada njihov instrumentarij dopušta kreiranje još većeg haosa nego kod kolega.

Broj udaraca i bubnjarskih brejkova koje smo sinoć čuli gotovo da prevazilazi rekorde postavljene od strane najprominentnijih grindcore bendova, sa sintisajzerom, semplerom i arsenalom pedala što su sumanutim ritmičkim rafalima dali podlogu stalno mutirajuće, stalno distorzirane buke. FAT32, pak, nikako nisu tek razuzdani bukači. Njihova muzika je, naprotiv, visoko strukturirana, vežba iz discipline pri neverovatnim brzinama, sa zaokretima od 90 stepeni, stajanjima u mestu posle jurnjave od 300 na sat i kišom semplova što probadaju zid urlajućih sintisajzera. Do kraja je ovaj duo uspeo da podseti i na najsurovije momente Zornovog projekta Naked City, ali i na midi kompozicije videoigračkog hardvera iz kasnih osamdesetih/ ranih devedesetih godina, terajući mlade u grčeviti ples, a stare u preispitivanje svog stava prema izvođačkoj virtuoznosti, ali i muzici, pa i zvuku uopšte.

Konačno – Secret Chiefs 3. Crne odore sa kapuljačama, odsustvo mikrofona sa bine i ubistveno distorziran surf rok komad za početak – pomisao da bi Spruance mogao lagodno da živi samo svirajući najbolju surf muziku na svetu sinula nam je tokom ove pesme ni prvi ni poslednji put u životu. No, ovo je samo jedan od aspekata Secret Chiefs 3, i kada na drugoj pesmi Spruance umesto gitare u ruke uzima saz, a Timb Harris se uhvati za violinu, znamo da sledi lekcija iz (zaista) stare škole.

Činjenica da kalifornijski muzičari mogu ovako duboko da uđu u suštinu orijentalnog zvuka je za najdublje poštovanje. Nije u pitanju samo precizno skidanje tehnika svirke, ritmova, trilera i krešenda koje svako sa naših prostora instinktivno prepoznaje, a koji su Amerikancima najčešće teška egzotika. Nije u pitanju ni dobro razumevanje razlike između osnove ove muzike i njenih ukrasa. Kod Secret Chiefs 3 u pitanju je pre svega hvale vredno pronicanje u srce ekstatične muzike istoka, njene veze sa izmenjenim stanjima svesti, zavođenjem tela i uzletima duha, a zatim stvaranja svoje muzike oko ovih ideja. Secret Chiefs 3, za razliku od mnogih drugih kolega (Amerikanaca koji sviraju srpsku muziku, ili Srba koji sviraju bluz, na primer) ne pokušavaju da imitiraju tuđu muziku, pa iako su njihove harmonije i ritmovi autentično azijski, autentično tradicionalni, njihove kompozicije su autentično lične i ne pretvaraju se da dolaze od bilo gde drugde do iz Kalifornije.

The 4 (Great Ishraqi Sun) pretvara Living Room u prostor iz bajkovite orijentalne   prošlosti, a dalje se kroz nastup ređaju Combat for the Angel sa svojom neodoljivo melodramatičnom temom na koju bi svaki pravi Turčin polupao celu kafanu, ali i Ship of Fools čiji ritam neodoljivo podseća na Grčku i sirtaki.

Sa druge strane, tu je još surf kompozicija, ali i morikoneovske widescreen pesme (zapanjujuća Book T: Exodus), pa i ljubavni pasaži poput Sophia’s Theme, dok publika pada sve dublje u zamamni bezdan muzike i ideja što sa bine pršte zajedno sa znojem ispod crnih kukuljica. Ches Smith je ovom prilikom ubistven, basista Toby Driver drži ceo bend na okupu, a klavijaturista Jai Young Kim ključan je za proširivanje zvuka benda izvan domena naprosto mogućeg, no Spruance i Harris su svakako najupečatljiviji. Njihova međuigra (gitare, saz, violina) bend sa svakim zaokretom vitla sve dalje u nebo i kako se kraj koncerta bliži, serija neverovatnih krešenda uokvirenih bolesno zaraznim orijentalnim ritmom kao da ruši zidove i otvara nam um za beskraj koji Spruance vidi u svojoj glavi dok svira. Mnogi su sinoć imali epifaniju. Nadajmo se da nije poslednji put.

Foto galerija