Serbian Jazz, Bre! Project: Serendipity (Samizdat)

Čak i ako relativno redovno i aktivno pratite dešavanja na inostranoj džez sceni, najčešće će biti slučaj da za nekog talentovanog muzičara ili bend čujete tek kad objave drugi ili treći album, što u praksi obično koincidira s prelaskom sa male i nepoznate, na izdavačku kuću sa prepoznatljivim renomeom. U tom trenutku, sastav koji s ushićenjem slušate već je izgradio donekle prepoznatljiv stil i ustalio ekipu muzičara. Ukratko, preležao je dečije bolesti, bacio prve mačiće u vodu, itd. Ako, pak, pratite džez u Srbiji, gde je scena mala i konstantno na dohvat ruke, dobra je šansa da ćete zajedno s novopečenim bendom prolaziti kroz sve njegove transformacije i sazrevanja, nervirati se što svira ovaj, a ne svira onaj, “mudro” ćete prigovarati kao “bend nije uigran“ i šta sve ne.

Serbian Jazz, Bre! bend je od 2011. godine prošao sito i rešeto. Nastao pod okriljem fotografa-ideologa-menadžera Ivana Grlića ne bi li na multimedijalni nivo doveo njegovu istoimenu izložbu fotografija, koja je obišla veliki broj domaćih (pa i inostranih) festivala, ovaj sastav prekaljenih džezera je vrlo brzo stekao autorsku autonomiju i prepoznatljivost i mimo Grlićevog patronata. Jer ne radi se o bendu koji svira “namensku” ili “prateću” muziku, već naprotiv – onom koji živi samostalni (etno) džezerski život, i čiji inspirator ipak nije profesionalni muzičar, koji bi mogao da ima konkretno formulisan uticaj na kompozicije i aranžmane.

Uglavnom, pojavna forma sita-i-rešeta je, uz očekivanu evoluciju umetničkog izraza, iskazana i kroz  veliki broj muzičara koji je prodefilovao kroz bend. Uz pijanistu Aleksandra Jovanovića-Šljuku, koji je od starta preuzeo ulogu glavnog aranžera i kompozitora, nesporna prva zvezda benda je bio vatreni violinista Filip Krumes – muzičar koji je svojim nadahnutim soloima davao “oštricu” aranžmanima i mamio najveće aplauze na koncertima. Utoliko je iznenadna vest o njegovom napuštanju benda, u vreme prošlogodišnjeg BJF-a, bila prilično razočaravajuća za pisca ovih redova. Iako su na njegovo mesto došle zamene sa velikim kredibilitetom na domaćoj džez sceni- iskusni saksofonista srednje generacije Maks Kočetov, i njegov supertalentovani kolega po instrumentu, Rastko Obradović.

No drugi album nije doneo samo promene u ljudstvu i instrumentalnoj postavci, već i na nivou kompozicija i aranžmana. Krumesovo odsustvo otvorilo je vrata Šljuki da izađe iz njegove sviračke senke i da svoje bendliderstvo stavi u prvi plan, te celokupan izraz benda prilagodi svom senzibilitetu. Na taj način bend je izgubio na vatrenosti, te je u dobroj meri postao “smooth“. Ako bismo govorili jezikom alkoholnih pića – Serbian Jazz Bre! više nije domaća ljuta, nego razblaženi liker. Ovo aranžersko peglanje se manifestuje na nekoliko nivoa –  kroz perkusivne zahvate Uroša Šećerova koje često „umekšavaju“ završetke soloa,  david-sanbornovske kolaže Maksa Kočetova, te Šljukine odveć odmerene improvizacije. Zanemarimo li vrednosne ocene, promena je i u delimičnom otklonu od “etno” krilatice, te pomeranju ka Šljukinoj percepciji modernog mejnstrima, kroz određeni broj njegovih kompozicija koje minimiziraju folklorni momenat.

Naravno da nije baš sve razočaravajuće, kako se da zaključiti iz gornjih redova. Vratimo li se na prvi pasus, jasno je da recenzentska jadikovka dolazi od poređenja „starog“ i „novog“ benda. Ako bih zamislio hipotetički scenario u kome prvi put čujem Serbian Jazz Bre! na ovom albumu, svakako bih primetio Šljukinu zavidnu kompozitorsku i aranžersku kompetenciju, koja nije previše sakrivena iza slojeva produkcijskog šećera. Njegove teme nisu tek puki uvodi u soliranje, već su melodijski prepoznatljive, „catchy“, ali ne po cenu banalnosti i svedenosti na par generičkih klavirskih fraza.  Jovanović bi mogao biti „srpski Mehldau“ koji ne mora da „sreće Tozovca“ kako bi bio atraktivan sve obrazovanijoj srpskoj džez publici – o stranoj da ne pričamo. Na momente njegov tretman klavira , a naročito klavijatura, vuče i na Bojana Zulfikarpašića, što je svakako kompetentan pravac tretiranja etno zaleđa u solističkim deonicama, a Jovanoviću daje i odgovarajuću širinu i moguće pravce razvoja u budućnosti.

Naposletku, njegov i Grlićev bend, premda sačinjen od stilski raznolikih muzičara, poseduje i solidnu hemiju i individualce koji mogu da impresioniraju snagom ličnog umeća i nadahnuća. To su pre svega bubnjar Aleksandar Cvetković kao aktivna pokretačka snaga iz senke, i mladi Rastko Obradović na saksofonu, kome je ovo idealna prilika da iskali svoj talenat i u drugačijem kontekstu od klasično baperskog, u kome je donedavno dobijao najviše prostora (Big Band RTS-a, džem sešni po Čekaonici, i slično). Pa i Maks Kočetov itekako ume da zakuva,  recimo u sjajnom saksofonskom nadigravanju sa Rastkom u „Off Road“.

Nakon četiri godine postojanja, Serbian Jazz Bre! Project je i dalje u fazi preispitivanja, kombinovanja uticaja, ideja i ljudstva. Kao takvi, sigurno su jedan od kvalitetnijih i autentičnijih bendova na domaćoj džez sceni, ali kao da sve vreme fali neki „završni udarac“ , „šlag na torti“, stilsko zaokruženje koje bi dalo konačni identitet bendu i ostavilo mu prostora da da postojeći izraz podigne na najviši mogući nivo. Šljuka i ostatak ekipe su u naletu snage, u svojim najboljim sviračkim godinama – pravi je trenutak da uskoro snime i svoj „najbolji“, referentan album.

Spisak numera: Brad Meets Tozovac; 9PM; Nearness of Distance; Flowering Wonder; Rainy Day; Known Place; It Should Sound Like This; Off Road; Ruse Kose; Titans from the Park; South Wind.

Personal: Ivan Grlic – producent, autor, video art, VJ; Aleksandar Jovanovic – klavir, klavijature; Max Kochetov – alt i sopran saksofon; Rastko Obradović – tenor saksofon; Marko Fabry – muzički producent, bas gitara; Aleksandar Cvetković – bubnjevi; Uroš Šećerov- udaraljke; Petar Krstajić- kontrabas.