Shai Maestro: Put do savršenstva

Sa 26 godina i već bogatom sviračkom karijerom za sobom, izraelski pijanista važi za jednog od najvećih talenata evropskog džeza. Nekadašnji član Avishai Cohen Trija, s kojim je gostovao u Beogradu 2007. godine, s jedne strane pripada tradiciji liričnih svirača koji uspešno inkorporiraju etno elemente u svoju muziku (poput na pr. Tigrana Hamasyana). S druge, u svojoj muzici otelotvoruje savremeni ideal kolektivne muzike u kojoj bendlider nije i solista oko koga se sve vrti, već jedan od ravnopravnih članova benda koji predano rade na interakciji i nadogradnji kompozitorskih ideja.  U nedelju uveče, 27. oktobra, nastupiće na Beogradskom Džez festivalu sa svojim trijom, koji čine kontrabasista Jorge Roeder (pre par godina gostovao na beogradskom Summertime festivalu, u sastavu Garyja Burtona) i bubnjar Ziv Ravitz.

Džez publika te najpre poznaje po radu u triju Avishaija Cohena. Bio si veoma mlad u to vreme, ali ipak – kakva je bila tvoja karijera pre tog poznanstva? Koja su ti bila glavna interesovanja?

Moj život pre nego što sam se priključio Avishaijevoj grupi bio je posvećen studiranju muzike. Svirao sam klasičnu muziku, džez standarde, učio o izraelskoj narodnoj muzici, treniranju sluha, aranžiranju itd. Živeo sam u Izraelu i pokušao sam da se razvijem što je moguće više. Igrao sam košarku, čitao knjige (posebno filozofske) i svirao tablu. Nakon što sam se priključio triju, počeli smo da nastupamo po celom svetu. Morao sam da se jako brzo prilagodim  i da naučim kako da funkcionišem u tako zahtevnoj situaciji, sviranju na velikim događajima i sa muzičarima koji  su na tako visokom nivou. Najčešće smo svirali u Evropi, iako smo nastupali i u Južnoj i Severnoj Americi takođe.

Kako se sećaš perioda provedenog s Avishaijem? Šta si najviše naučio u tom bendu?

Vreme provedeno sa njim je bilo sjajno, izuzetno zabavno, ali i veliki izazov. Naučio sam kako da dam 120% sebe svako veče na sceni. To je bila jedna od najvažnijih lekcija sa njim, i srećan sam da je ta odgovornost ostala u meni i nakon što sam napustio grupu.

Redovni posetioci BJF-a sećaju se tvog koncerta s trijom oktobra 2007. Tada si imao samo 20 godina. Sećaš li se tog koncerta i kakvi su ti bili utisci o publici?

Naravno da se sećam tog nastupa. Bilo je to izuzetno iskustvo za mene i osećam da mi je mentalitet vašeg naroda izuzetno blizak. Moj deda je rođen u Sarajevu, a baba u Rumuniji. Ima nešto posebno u ovom delu sveta. Postoji neka iskrena veza sa publikom ovde. Veoma se radujem da ponovo ostvarim tu vezu, ali ovog puta sa svojim trijom.

Tvoja autorska muzika je dosta pod uticajem prethodnog trija u kome si svirao. Šta je tvoj lični pečat koji si želeo da dodaš u vlastiti bend?

Avishaijeva muzika je prisutna u mojoj muzičkoj DNK zajedno sa ostalim uticajima koje imam – ni manje mi više. Tu su i flamenko, klasična muzika, kubanska muzika, tradicionalni džez, izraelska folk muzika, rok, pop i mnogo toga još. Ne razmišljam previše o tome kada komponujem zato što je jedina stvar o kojoj brinem – iskrenost u muzici. Ukoliko je nešto iskreno i dolazi iz čiste inspiracije – to je za mene dovoljno. Ne trudim se da pratim Avishaijev put ili da dodajem nešto. Trudim se da budem svoj. Ukoliko se ispostavi da se to podudara da bilo kim od mojih uticaja, to je čista slučajnost.

Koji je najveći izazov u tranziciji iz “talentovanog muzičara” u kompozitora i bendlidera?

To je zaista veliki izazov. Prva i najočiglednija stvar je svest o odgovornosti koja dolazi sa titulom bendlidera. Vi odlučujete o smeru, o viziji. Kao lider benda morate tačno da znate šta želite da uradite, pored toga što morate da poštujete i energiju i muzičke tendecije vaših kolega u bendu. To je veoma delikatan balans koji morate pronaći. Ljudski faktor je izuzetno važan i ne sme biti zanemaren. To je nešto poput procesa stvaranja porodice, navigacije broda, ali i čuvanje muzičke demokratije, učenja da budete popustljivi, ali i da ponekad čvrsto insistirate na onome što želite.

Kao kompozitor, trudim se  samo da komponujem što je više muzike moguće, otkrivajući što više načina pristupa muzici. Nakon toga, dolazi proces filtriranja kompozicija koje nisu dovoljno iskrene – to je ponekad bolan proces jer je vaša svaka kompozicija kao dete. To je vaša kreacija. To ste vi. Ali, za razliku od dece, moguće je da ostavite muziku sa strane. Ponekad je to od esencijalnog značaja.

Šta očekuješ i zahtevaš od kolega u bendu? Kako si odabrao baš ove muzičare?

Ziv i Jorge su neverovatni. Pored činjenice da su moji najbolji prijatelji (svi živimo u Njujorku), oni su dvojica najvrednijih, najposvećenijih i najiskrenijih muzičara koji postoje. Njihov zvuk postaje moj zvuk, naš zvuk. Svaki put kada sviramo zajedno nešto se desi, i desi se jedino kada je u pitanju ova kombinacija. Teško je i apstraktno definisati taj faktor. Njihova ličnost odzvanja u mojoj ličnosti, i obrnuto. Mi u potpunosti razumemo jedni druge i zato možemo da stvaramo zajedno muziku. Upoznao sam ih u Njujorku, i nakon što smo prvi put nastupili zajedno, bilo je veoma jasno i očigledno da moramo nešto da uradimo sa bendom.

Moja očekivanja od njih su da budu ono što jesu. U suprotnom, ja bih jednostavno izabrao neke druge muzičare. Volim ono što donose muzici, u to nema sumnje.

Tvoj prvi CD fokusiran je kolektivni rad unutar benda i melodiju,nauštrb iskazivanja tehničke virtuoznosti koju publika najčešće očekuje od džez muzičara. Poslednjih godina pijanista Vijay Iyer pobrao je nepodeljene pohvale kritike zadržavajući sličan koncept na malo drugačiji način – umesto da bude “instrumentalni heroj” opredelio se za interaktivni način improvizacije. Kako ti vidiš budućnost klavirskog džeza, naročito u popularnoj trio formaciji?

Smatram da je već dosta toga urađeno u džez svetu. Art Tatum, Errol Garner, Chick, Herbie, Brad Mehldau i mnogi drugi su doktorirali sviranje klavira na nivou koji je teško dostići. Nikada zapravo to nisam ni pokušavao. Mislim da oni čak nisu ni pokušavali da budu klavirski heroji. Njihova muzika je jednostavno iskrena. Prema mom mišljenju, to što su oni tehnički dobri je čista slučajnost. Kada slušam muziku, skoro da ne razmišljam o tom aspektu “blještavosti”. Tražim suštinu, stav koji muzičar želi da iskaže. Tako da moja muzika jednostavno pokušava da stavi fokus na to – stav koji iskazujem.

Čini mi da muzičari sve više i više idu u tom pravcu, traže i cene iskrenost. A pošto je svako ljudsko biće jedinstveno, mislim da možemo mnogo da očekujemo od te jedinstvene muzike koja nam stiže u budućnost. Zato sam veoma optimističan.

Koji su tvoji omiljeni pijanisti današnjice?

Volim Brada Mehldauja, Herbieja, Chicka, Geralda Claytona, Aarona Parksa, Tigrana, Freda Hersha i mnoge druge iz istih razloga koje sam pomenuo malopre. Čistota njihove kreacije.

Objavio si novi CD “The Road to Ithaca”, sa dosta referenci iz literature…šta je novo na tom albumu, na muzičkom planu?

Novi album je mnogo ličniji od svega što sam ranije radio. Bilo je teško snimiti ga zbog “gustih filtera” koje sam koristio – ostavljajući samo najbolje kompozicije koje sam iskomponovao u poslednje dve godine.

Zato je album mnogo napredniji i dublji sa aspekta komponovanja i aranžiranja u odnosu na prošli album. Ali, tu postoji i taj paradoks, jer pored svih tih kompozicija i pisanog materijala, uspeli smo da pronađemo mnogo mesta za improvizaciju. Na papiru, deluje kao da su stvari kontradiktorne. Ali nisu. Interpretacija muzike je različita svaki put kada je sviramo, i na albumu smo uspeli da uhvatimo tu retku suštinu „bivstvovanja u trenutku“.

Mnogo više rizikujemo u odnosu na prošli album, razvijajući grupnu interakciju, nalazeći nove zvukove, različite orkestracije i različite načine interpretacije. To je zaista uzbudljivo putovanje koje postaje sve dublje i dublje kako sve više sviramo kao bend, i osećam da je „The road to Ithaca“  odlično predstavio to naše nastojanje.