Skopje Jazz Festival 2014: Tvrde ivice

Mesto: Skopje, Makedonija / Datum: 16-19.oktobar 2014. / Foto: Tatjana Rantasha (SJF Facebook)

Na Jazz Cerkno festivalu u Sloveniji prvi put sam se susreo sa ovogodišnjim programom Skopje Jazz Festivala. Bili su tamo i dugogodišnji festivalski direktor Oliver Belopeta, i novi urednik programa –  Bogdan Benigar iz Slovenije. Na jednostavno odštampanom papiru koji sam dobio, prvo mi je upalo u oči: Fire! Orchestra! Mats Gustafsson sa svojim bendom od 20 i kusur ljudi, atrakcija koja ne svira baš svaki dan a ove jeseni je imala svega šačicu evropskih koncertnih datuma…Pa iste večeri Ronin Nika Bärtscha u proširenoj postavi s trojicom novih duvača, Wadada Leo Smith i The Necks kao hedlajneri završne večeri festivala… „ljudi moji, pa je li to moguće!“

Hrabra programska vizija zaštitni je znak ovog festivala i to nije nikakva novost.  Niti je, posledično, iznenađenje kada u glavnom programu imate dva ne-baš-mejnstrim hedlajnera po večeri i odlično popunjene dvorane. Ili da prva odsvirana/otpevana numera na festivalu bude „Hurt“ od Nine Inch Nails. Da, tako je krenulo otvaranje, uz duo pevačice Youn Sun Nah i gitariste Ulfa Wakeniusa… dvoje potpisnika izdavačke kuće ACT, koja se poslednjih godina profiliše kao rasadnik albuma na raskršću savremenog džeza i popularne muzike. Univerzalna sala u četvrtak uveče nije popunjena do poslednjeg mesta, ali i dalje je tu makar 1000 ljudi. Nije šala.

Dakle, Youn Sun Nah! Ova po mnogo čemu atipična protagonistkinja vokalne džez scene, ne trudi se ni stilom ni načinom promocije svog rada da parira zvezdama poput Diane Krall, Patricie Barber, i sličnih. Skromne pojave i tihog, ali uzbuđenog glasa dok se obraća publici, deluje kao da ima jezivu tremu i da prvi put nastupa pred velikim auditorijumom. Raskošna interpretacija odaje sasvim drugačiji utisak, bilo da se radi o energičnim raspaljivanjima u visokom registru, režanju i drugim onomatopejama, pseudo-operskim uzletima ili jednostavnom melodičnom pevanju. Za razliku od prošle godine, kada sam je na festivalu u San Sebastianu slušao u kvartetu, ovde je fokus još više bio na njenoj interpretaciji nego na bendovskoj interakciji – iz razumljivih razloga svedenosti postave. Wakenius je svoje parče slave izvojevao vratolomnim solom u velikom hitu dvojca „Momento Magico“, koji počiva na atraktivnim unisima glasa i gitare. U sličnom maniru je i „Mistral“ s podražavanjem zvukova vetra, koji pisac ovih redova doživljava kao koncertnu kulminaciju.

Jedan od najzapaženijih projekata iz prošlogodišnje mejnstrim produkcije i dobitnik Gremija bio je album renomiranje bubnjarke Terri Lyne Carrington –  „Money jungle: provocative in blue“. Pred skopskom publikom se, dakle,  predstavio jedan vrlo aktuelan sastav sa značajnom komercijalnom referencom. Dakako, radi se o omažu kultnom albumu „Money Jungle“ trija Ellington/Mingus/Roach, što je s jedne strane dosta dobar zicer, ali i veliki izazov spram statusa ovog izdanja među džez zaljubljenicima. Ogromno istorijsko breme ovde se ogleda ne samo u popularnosti albuma i prepoznatljivosti kompozicija, već i specifičnom sviračkom stilu legendi koje su kreirale ovo remek-delo džez umetnosti. Dovoljno je samo da setimo kako Mingusov kontrabas predivno reži ili pevuši…kao na malo kom izdanju ovog džez kolosa.

Carrington je rešenje potražila prevodeći aranžmane u nešto konvencionalniji post-baperski kontekst, u kome se zagubila magija interakcije i oneobičavanja uloge instrumenata sa originala. Tako smo dobili solidan „svirački“ koncert u kome je naročito briljirao saksofonista Antonio Hart, dok je pijanista Aaron Parks u ovom kontekstu bio tek solidan, baš kao i basista Zach Brown – poslednja dvojica članova benda nisu svirali na studijskom izdanju, već su deo postave za turneje.

Veče je u City Hall centru zatvorio kvartet Obara International, predvođen saksofonistom Maciejom Obarom, jednim od potpisnika sve uzbudljivije izdavačke kuće For Tune Records iz Poljske.  Kao i veliki broj njegovih kolega iz domovine, i ovaj muzičar u svom delu odaje počast Krzistofu Komedi, najlegendarnijem džez imenu svoje zemlje i istinskom velikanu evropskog džeza. Koncert protiče u sjajnim solo deonicama bendlidera i pijaniste Dominika Wanije, kojima se jedino može zameriti da im povremeno fali dinamičkih varijacija. Maciej Obara, mahnito zamahujući telom i glavom, kao da sve vreme praši iz sve snage, retko ostavljajući prostora za postupno izgrađivanje improvizacija ili spuštanje tenzije, te rizikuje povremeno zasićenje kod auditorijuma. No talenat i posvećenost mu se ne mogu osporiti, pa zaključimo frazom da od njega treba očekivati sve bolja dela u budućnosti.

Šta još reći o Matsu Gustafssonu i njegovom Fire! Orchestra, nakon niza ispisanih tekstova o jednom od omiljenih muzičara redakcije Jazzina? Pa, mnogo toga! Uvek nadahnut i inspirisan, ne samo što je orkestarskim projektom značajno obogatio vlastiti izraz, već je i ovogodišnjim albumom „Enter“ napravio korak napred u odnosu na prvenac benda „Exit!“. Suprotno no što očekujemo od ovako megalomanskih projekata (barem što se broja ljudi na sceni tiče), Fire! Orchestra danas zvuči veoma tečno (da ne kažemo – pitko!), jednostavno i razigrano, opušteno rokerski, čak i kada sve pršti od duvačkih vatrometa. Mats povremeno svira saksofon, ali najviše vremena provodi u ulozi energičnog dirigenta, pokreta nalik Leopoldu iz popularnog crtanog filma s Duškom Dugouškom.

Očekivano se najčešće obraća duvačima, koja „seku“ i „prepadaju“ ritam sekciju, a među troje vokala najviše je briljirala Sofija Jernberg jednim vanredno nadahnutim impro pasažom. Nije bez šarma ni Simon Ohlsson, jedan totalno rokerski (da ne kažemo “običan”) vokal i “najsvetovnija” pojava u čitavom bendu, čak i za Matsove opuštene standarde. Naposletku, uobičajeno pozivanje na pankeraj i gitarsko-muzičke reference nije prava reč koja opisuje ovu grupu i koncert, već koncept “totalne muzike” u kojoj su zaista prevaziđeni žanrovi tako da avangarda i dobar gruv spontano idu ruku pod ruku.

U odnosu na sviračku i vizuelno-stilsku raspojasanost Matsa i družine, pijanista Nik Bärtsch deluje kao suvi kontrast. Njenov zen-fank minimalizam je čvrsto zauzdan, disciplinovan, proračunat, a treba pomenuti i da je Ronin Rhythm Clan jedini na festivalu imao „autorsku“ rasvetu. Od mrklog mraka do stilizovanog naglašavanja ovog ili onog muzičara, ili celine, lajt šou je u svakom trenutku pratio muzička dešavanja na bini i tvorio zaokruženu umetničku celinu. Ovome smo svedočili i na beogradskom koncertu prošle godine, te još jednom videli performans u kome ništa nije prepušteno slučaju.

Za razliku od standardnih nastupa kvarteta, Ronin je ovom prilikom brojao čak osam članova, sa trojicom dodatnih duvača i gitarom, što jeste bila originalna festivalska poslastica. No mogli bismo i muzičko-filozofoski postaviti stvar: šta za izraz jednog minimaliste znači maksimalizacija muzičkih sredstava, i ima li sve to umetničkog opravdanja? Trojicu duvača Bärtsch ne koristi kao soliste niti ih ističe individualno u prvi plan, već radije kao bogat sloj u zvučnoj slici, koji dodaje onaj „fank“ momenat malo više spram standardne svedene postave. U tom smislu je bendlider pronašao odgovarajuću meru čak i šireći postavu, tako da je ne zatrpa individualnim glasovima. Među duvačima Sha je i dalje neprikosnoven, ne samo po tome što jedini sme da nosi drugačiju majicu od ostatka ekipe. Njegovi perkusivni tretman bas klarineta je unikatan i efektan u konceptualnoj zvučnoj slici, premda ostaje žal što ga nimalo nismo čuli na saksofonu.

Konačno, belgijski trio Dans Dans, u ponoćnom programu, svoju atraktivnost rabi kako na obradama raznoraznih poznatih izvođača (od Toma Waitsa do Sonnyja Rollinsa), tako i na sviračkoj harizmi  gitariste Berta Dockxa. Njegovo je muziciranje s puno ataka na žice, reverba, te uopšte uzev „zaprljanog“ tretmana gitare, gde se ne može izbeći makar uzgredna referenca na Marca Ribota. Naravno sve je to veoma šarmantno, no svirački više bazirano na „trikovima“ nego na harmonsko-melodijskoj raznovrsnosti – pa je posledica i brzo zasićenje pisca ovih redova. Idealno za formu kraćeg albuma, za koncert odveć jednolično.

(N.M)

Treće veče festivala označeno je kao dan za promocije albuma. Prvi na repertoaru je bio Matthew Shipp. Pijanist iz samog vrha njujorške scene mimo turneje „skoknuo“ je do Skopja kako bi nam predstavio svoj album „I’ve been to many places“. Album je svojevrsna retrospektiva i refleksija na sopstvenu raznovrsnu karijeru. To je apsolutno zdravo i u skladu sa karakterom ovog džez velikana koji ne preza od toga da pošteno oplete po kolegama sa scene. Lajtmotiv, koji u ovom slučaju nije bio jedna muzička tema već ceo koncert, nam je neprestano bio pred očima kao oslanjanje Shippa na sopstvene snage.

Ako i princip „sam sebe inspirišem“ zvuči pompezno, to ne znači da u ovom slučaju nije efikasan. Trebalo je prisetiti se dosta toga, sakupiti ga i spakovati. Kako je koncert izveden u maltene jednom dahu, tako su i promene od fri svirke do rifova i repetitivnih pasaža preko čembalo akorada dobili smisao kroz njegovu želju da što direktnije poveže svoje moždene talase i muziku iz klavira. Mora mu se odati priznanje da pri svim ovim vratolomijama uspeva da zadrži lepotu i otmenost koncertnog klavira, iako na trenutke deluje da je u lakom sparing treningu s njim.

Za realizaciju više puta ponovljene namere organizatora festivala da on bude što raznovrsniji, pobrinula se Eliane Elias uz Marca Johnsona (na basu) i Grahama Dechtera (gitara). Ime od koga se očekivao najkomercijalniji uspeh, nije razočaralo ni po posećenosti, ni po izvedbi. Univerzalna sala je bila popunjena u pravom smislu te reči, a to je jedini koncert festivala na kome se to desilo. Promocija albuma „I Thought About You- A Tribute To Chet Baker“ je otvorena numerom ”My funny Valentine”, verujem najpopularnijim klipom na youtubeu, kada su u pitanju Bakerova izvođenja džez standarda. Koncept albuma i koncerta je zamišljen kao sjedinjavanje Bakerove west coast škole za uticajima iz Brazila.

Ova simbioza je prijatna i neusiljena taman koliko su Eliasovoj prirodni i portugalski i engleski. Nije ni bilo razloga da bude drugačije uz, za mene, previše diskretnog Dechtera i Johnsona koji je kroz nastup proživljavao svoje radove sa Stanom Getzom i Billom Evansom. Možda je zajednički život Johnsona i Eliasove dodatno doprineo tome da pristup numerama tokom koncerta bude potpuno ujednačen. Ukoliko je ipak nekome i zagolicana mašta na temu, otkud to, šta, kako… Elias je pauze između numera koristila za simpatična objašnjenja poput toga da je Bakerovo “vibratoless” pevanje veoma uticalo na Jobima i ostale stvaraoce iz Brazila koji su naginjali ka džezu.

Još jedno priznanje organizaciji festivala se mora odati kad je reč o razvstavanju koncerata u glavni i ponoćni program. Klupska atmosfera City Hall  centra je definitivno ona u kojoj momci iz Red Snappera najbolje funkcionišu. Na tapetu je bio njihov novi album-projekat “Hyena”, snimljen kao saundtrek za film “Touki Bouki”, senegalskog režisera Djibril Diop Mambetya iz 1973. Tematika “on the road” filmova totalno paše čvrstom repetitivnom gruvu koji karakteriše Red Snapper. Ostaje utisak da bend ipak nije želeo da pravi prevelike iskorake i eksperimente sa nekom afričkom podlogom (poliritmijom, ili tome srodnom) već se i sa ovom tematikom drže standardne prepoznatljive postavke elektronika+soul+trip-hop+dub+jazzy čvrstog ritma.

Naravno, mora se priznati da razlike postoje između albuma i koncerta, pa verovatno i između samih koncerata, imajući u vidu da je album ranije izvođen uživo uz projekciju pomenutog filma (a to je u svakom slučaju drugačiji kontekst). Kada je reč o ovom nastupu, pod utiskom sam da numera “Walking Man” na albumu ima jaku elektro crtu a la opušteniji Portishead 90-ih, dok je na koncertu više poprimila varijantu Morrisseyevog projekta sa strane. Publika je sve to spremno dočekala i đuskanjem ispratila koncert u nešto svečanijim odevnim kombinacijama, koje se ređe viđaju na ovakvim koncertima.

Poslednjeg dana festivala imali smo prilike da ispratimo duet Neda Rothenberga i Sainkho Namtchylak u šarenoj sali bioskopa Frosina. Čak je i popodnevni termin koncerta došao kao prijatna promena ritma. Rothenberg je jedan od pomenutih vrhova njujorške scene, a Namtchylak je retka zverka koja je uspela da se probije na avangardnoj džez sceni tuvanskim grlenim pevanjem. Ovaj duo pokazuje da su sličnosti između Njujorka i Sibira veće nego što bi se na prvi način moglo pomisliti. Od samog starta stakato grleno pevanje Namtchylakove i “tongue slaping” Rothenberga idu ruku pod ruku, tako što ona zadaje pravac i ritam, dok on prati, a možda bi preciznije bilo reći podražava, uz harmonijske dopune gde smatra za shodno.

Kako su oboje majstori “overtonova” u svojim zanatima, dopuna i slaganje ide i u tom smeru. Ako je Rothenberg ovladao tehnikama cirkularnog disanja, onda je Namtchylak tu da ga isprati grlenim pevanjem koje omogućava ekonomičniju potrošnju vazduha. Koliko su zavisni jedno od drugog najbolje se vidi u njihovim solo tačkama (od kojih je svako imao po jednu). Solo izvedba Namtchylak ima formu pesme i prijemčivija je i nekome kome avangardni džez nije prvi izbor. Njen raspon glasa nema pet oktava, ali zato ima raspon godina čitalaca Politikinog zabavnika- od 7 do 107. Sa druge strane ono što je Rothenberg izveo se može opisati kao avangardna saksofon varijanta punog meseca nad Menhetnom.

Wadada Leo Smith je još jedno ime koje ne treba posebno predstavljati. U potrazi za novim okvirima u koje bi mogao upisati reči svog Ankhrasmationa, snimio je album “The Nile” sa Hardedgeom, dizajnerom zvuka koji je zanat ispekao uz Grahama Haynesa. Scena Makedonske opere i baleta je postavljena i projekcija filma može da počne. Nepomični Hardedge se pobrinuo za kompletan bekgraund, a Leo Smith je po običaju uživao čekajući pravi trenutak za svoje rečenice, neke napetije od drugih. Ako postoji par povezanosti Leo Smitha sa Milesom, onda je to sigurno i štedljivost pri izvedbi, pa me je prvo ’vatanje prigušivača podsetilo na Milesov “Ascenseur pour l’échafaud”. Nakon 20 minuta izvedbe žanr filma se lagano menja puckanjem dioda i ulazimo u naučnu fantastiku, na trenutke postapokaliptičnu, na trenutke ne. Pasaži na trubi ipak ostaju nepromenjeni. U svakom slučaju, po pet sekundi je dovoljno Leo Smithu da da izjavu, koja se čuje u punom volumenu uz mirniju pratnju.

Veliko finale je pripalo The Necksima. Prototip poznatog-nepoznatog benda. U promotivnoj knjizi festivala odaje se priznanje hipsterima koji su ovaj bend uspeli da vrate u prvi plan (kao što su učinili i sa recimo, Terryjem Callierom). Bend koji teži tome da svaka svirka bude neponovljiva i originalna obradovao nas je jednočasovnim komadom. Specifičnost ovog benda postaje još jasnija ukoliko probate da ih svrstate ili uporedite sa nekim drugim bendom. Na moje zadovoljstvo nije eksperimentisano sa tišinom i odmah smo infiltrirani u pulsirajuću, repetitivnu, eklektičnu, psihodeličnu masu koja se najbolje objašnjava kao meditativna.

Chris Abrahams se fokusirao na mali opseg dirki srednjeg registra i koristi zavidan broj varijacija koje taj opseg pruža. Zajedno sa Swantonovim basom, harmonijama pravi pomenutu zvučnu masu, a Buck češe metlicama bubanj taman toliko kol’ko svrbi. Varijacije se primećuju tek promenom zvučne mase, jer je posebne tonove teže izolovati. Ako se setimo filma u kom Šerlok Holms pokušava da kontroliše kretanje mušica, možemo pretpostaviti da bi The Necks u tome sigurno uspeo. Taman kad smo se navikli na disciplinu pravih gurua, Abrahams izađe iz zacrtanog okvira, ali te note nam više ne zvuče kao klavirske. Donji registar zvuči kao kakav električni instrument, dok gornji registar zvuči poput duvačkih instrumenata. Nakon sesije publika je osetila da nema poente meditirati još pet minuta posle meditacije od 65 minuta, tako da bis nije ni tražen.

Umesto razrade očekivanog zaključka o još jednom sjajnom izdanju Skopje Jazz Festivala, privodimo tekst kraju uz par youtube klipova koji su se pojavili na netu od završetka festivala. Mi (ponovo) dolazimo dogodine, a vi?

(P.M.)