Slatki impro-vikend

Mesto: Slatki Bivši, Beograd; CK13, Novi Sad / Datum: 08. & 10. 02. 2013. / Foto: Ivana Čutura  / Video: Ivana Čutura & Nikola Marković

Ako se slučajno zateknete u klubu „Slatki Bivši“, savetujemo vam da vašoj dragoj ili dragom ne objašnjavate telefonom gde ste; možete biti pogrešno shvaćeni. Nesvakidašnje ime dovoljno je intrigantno da vam se uvuče u uho i da ga drugima pominjete sa vragolastim osmehom ili podsmehom, pa da ga još jednom ponovite onom koji tobože nije dobro čuo. Bilo kako bilo, ovo zavučeno mestašce u pasažu zavučene vračarske ulice (Braće Nedića 7), veličine i atmosfere dvosobnog stana, nedavno je postalo dom improvizatorima različitih fela. I nekako baš fino paše ovoj delikatnoj nameni.

Kad se skupi – za ovako opskurne događaje – očekivanih 20-30 ljudi, deluje taman fino popunjeno i ima prisnu atmosferu. Enterijer je prenaglašeno arty  s akcentom na vizuelne umetnosti i svojevrsni umetnički lifestyle. S druge strane, svedenost i potpuna ogoljenost prostora za muzičare, slobodnih da javno sviraju ono što nigde drugde ne mogu, deluje njujorški u najboljem mogućem značenju reči. „Čoveče, ovo je kao srpski Stone!“, otela mi se misao nakon par minuta provedenih u Slatkom Bivšem. Pa makar i malo preterao u zanosu, zaista me je obuzela neka prijatna toplina dok sam čekao da svirka počne.

Muzička ponuda se ovde širi i izvan očekivanih okvira Improve kolektiva, pa su u petak uveče nastupili već dobro znani gitarista Bratislav Radovanović (Fish in Oil) i klavijaturista Milan Petković o kome je nedavno bilo dosta reči i polemika na Jazzinu.  Drugari još iz davnih prištinskih dana te nekadašnji muzički saradnici, proteklog vikenda su zasvirali zajedno nakon podosta  vremena. Dobro raspoloženi, otpočeli su minimalistički ambijentalni set pred probranom publikom, gde smo u prijateljskom ćaskanju zatekli i selektore dva prestižna festivala – BJF-a i Ring Ringa.

Radovanović je davao šlagvort svirci kombinujući atmosferično poigravanje pedalama, perkusivno udaranje po magnetima, zavijanje žica u visokim registrima, ili sasvim kontrastno – nežno i posve melodično razlaganje akorada. U tim trenucima bi Petkoviću bila predata improvizatorska štafeta. Isprva pomalo sramežljivo, pa kasnije sve življe, klavijaturista se lepo uklapao u kolektivni zvuk toplom sintisajzerskom analogijom. Premda je ostao mali žal što nije više rabio predivan zvuk svog matorog Rhodesa, tek povremeno nagoveštavajući njegov potencijal akordskim pasažima.

Kroz nešto više od sat vremena svirke nije bilo nikakve pauze, već su se ideje i interakcije pretapale jedna u drugu. Bez sidra i stabilne luke, muzika je jednostavno plovila svojim tokom da bi u jednom trenutku stala i ustupila mesto dugačkom aplauzu. Ako je i bilo ponešto praznog hoda, svakako nije dominirao nad uspešnim momentima građenja i razrešavanja tenzije. Slatko!

Dva dana kasnije, Novi Sad, CK13. Szilardu Mezeiju i ritam sekciji Čik-Malina ovog puta se pridružio preiskusni saksofonista (preksinoć i na tarogatu) George Haslam. Ovaj veteran britanske scene je ujedno osnivač i šef izdavačke kuće Slam Productions, za koju naš najistaknutiji avangardista povremeno izdaje svoje albume. Nedelja je veče i ekipa se lenjo skuplja po prostoru gde je nabacano i ubrzo popunjeno 15-20 stolica, dok ukupan zbir gostiju dostiže cifru od 40-50 ljudi. Nema ni ovde previše pompe; u publici se ionako skoro svi znaju međusobno, pa i sa muzičarima na bini. Mala je i drugarska novosadska avangardna zajednica.

Eto i svirke – u bržem tempu dominira proverena okosnica benda, dok Haslamu više leže laganiji ritmovi. Reklo bi se da ne može energetski da isprati svirku, te da bi radije kontemplirao u muzici spuštene tenzije. Uvodnih par komada protiče u razigravanju benda i povezivanju konaca svirke, dok najviše hemije osećamo u Mezeijevim pozorišnim komadima ovde prigodno adaptiranim za džez ansambl. Razleže se zarazni ritam nasmejanog Čika i mrtvo-ozbiljnog Maline; u bubnjarskom setu svoje mesto dobija i pivska čaša, dok kontrabas dospeva pod nemilosrdno gudalo. Jedan kamerni improvizovani komad naročito odiše humorom i suptilnim interakcijama, a kao prijatno iznenađenje eto i standarda – Monkove “Ask me now” koja pleni klasičnom džezerskom lepotom netipičnom za aranžmane senćanskog violiste.

Karavan produžuje dalje do Kanjiže, gde će 13. februara održati naredni koncert. U neformalnom razgovoru saznajemo da će se Haslam kasnije, za vikend,  još jednom vratiti u Novi Sad na tribinu/razgovor sa zainteresovanim posetiocima i muzičarima. Već se i kristališe okosnica te sadašnje i buduće vojvođanske impro-scene (Andrea Berendika, Tijana Stanković, Marina Džukljev…), no u skoroj budućnosti prozborićemo opširnije o ovim talentima i iskrenim zaljubljenicima u “drugačiji” zvuk.